BEZ KOMUNIKACIJE NEMA VEZE (naravno ne misli se na prvu asocijaciju na nekakvo ljubavno uvezivanje, već više kao na vezu povezanosti nekim dobrom među ljudima... pa u saglasju sa prvo rečenim stoji da BEZ POŠTOVANJA, NEMA LJUBAVI... a BEZ POVERENJA, NEMA RAZLOGA DA SE NASTAVI DALJE... ma šta to u nastavku današnje priče značilo... Najbolji projekat na kome sam ikad radila (a kao ljudi upućeni bismo da poradimo na mnogo vitalnih projekata) to jeste moje JA... i jesam niko drugo do JA... "DISCIPLINOVATI SVOJE JA DA SE OSEĆA DOBRO zbog svega toga jeste baš TO... JEDINA DISCIPLINA KOJA NAM JE POTREBNA" kako bi nedvosmisleno krož život besmisla umeli sami dalje... "ŠTO VIŠE PRONALAZIM SVOJE JA, SVE VIŠE LJUDI GUBIM" i naravno nije mi žao zbog toga, jer pojmim da one prave i meni najpreče ljude nisam nikad i ničim ni gubila... Gubitak je posve neprimetno postojao na strani onih lažnih ljudi koji su tu bili iz nekih svojih malih bednih njuškavih pretraga po poeziji moga života... I to su obično oni koji nisu razumeli moju poetičnu intonaciju... "POEZIJA JE RITMIČKA KREACIJE LEPOTE U REČIM... POEZIJA JE LEPA REČ"... a "KARAKTER JE KAO FOTOGRAFIJA - RAZVIJA SE U MRAKU"... "SLAB ČOVEK (SLABIĆ) NE MOŽE VOLETI JAKU ŽENU... isto je i sa slabim ljudima - ne mogu da podnesu prejake kakartere od nas ljudina... JER ON taj slab muškarac NE ZNA ŠTA ĆE SA NJOM tom jakom ženom DA RADI" osim možda iz obesti da je prebije od svirepih batina... "NE TRAŽITE SREĆU NA ONOM MESTU GDE STE JE I IZGUBILI", poznato je da je tamo više ne da ne možete, već i nećete naći... SVE ŠTO TREBAM JESU TIHE MISLI... I tako sve što potrebovah danas u tom mirnom dotoku pisanja doleti nečujno na površinu moga srca... IRONIČNO SE OSMEHUJEM JEDNOM BESKRAJNO PROTEGNUTOM NOGOM... jer ISKORAČTI IZ JARKO ISPRESOVANE ZBILJE... to je danas potrebno, kad POD ASTALOM NAOPAČKE IŠČITANA KNJIGA DONOSI NOVI TRAČAK SVETLA... SA UKUSOM GLINE I BLATA... šta to Dali manifestuje na svojim lucidnim fotografijama... dok ŽIVIM U HARMONIJI SA MOĆIMA SHVATANJA KROZ HEMISFERU MAŠTANJA... KAŽU DA SU SARKASTIČNI LJUDI JAKO PAMETNI... PA HAJDE DA POVERUJEMO U TO... SVA MOJA SNAGA LEŽI ZATRPANA POD GOMILOM TEŠKOG KAMENJA... JA SAM PREVIŠE MRTVA DA BIH IZNOVA SANJALA... ali ne da bih i opet pisala... NISU DOŠLI DA NAS OPLJAČKAJU... DOŠLI SU DA NAS UPOZORE... "SVI ŽELE SREĆU, NIKO NE ŽELI BOL... NO NE MOŽEŠ IMATI DUGU BEZ MALO KIŠE"... I "gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo" - spoznala je Isidora Sekulić... "Još nisam gospodar ostrva na kome sam izabrao da živim. Kao Robinson, molim se Bogu i tražim novi put i odjedared se opet nađem na tačci sa koje sam pošao. To nije dobro. I Robinson je osećao strah od te pojave"... "Još sam, čas demon, čas svetac, čas glupak, čas mudrac, čas džin, čas nejaki slabić, čas monah, čas daleko od toga. Užasno, koliko života ima u čoveku. I koji je pravi?"... Upitamo li se doista ovako namerno promašeni pokatkad: ko nas to "regrutuje" ili "vrbuje"???... I nije poenta nekome doskočiti... Poenta je nečemu ga dobro naučiti i nešto valjano od njega stvoriti... Za vreme jako ukusnog i prijatnog nedeljnog porodičnog ručka, ujedoh se sa desne strane za jezik - stravično i posve bolno... I upitah se: Zar je moguće da me neko upravo olajava???... Kod mene je priča drugačija... I spreda i izatraga su samo moje vreće i moje vlastito smeće... Ma šta god tamo neki drugi pokušali da vam pripišu ili sa strane dopišu, upamtite samo jedno - bitno je samo ono veličanstevno i dobro što gajite u svom srcu i duši... bitno je samo ono vaše suštinsko osećanje i naznačenje da ste ČOVEK sa velikim slovima... i ni po kom osnovu niste krivi za nešto što se nakupi ili namnoži u tuđoj ludoj glavi... Imam još na ovu temu kazati, ali neka ostane za neki drugi put... Prijatan subotnji ručak... Ja se i danas osećam carski prijatno i lepo... Бити добар господар и мудри управитељ над својим мислима - највеће је богатство... ONAJ KO JE NEKOGA TUKAO, POTAJNO JE KUKAO... I NA KRAJU JE PUKAO...
Vavilonom je vladao car po imenu Valtazar, koji je nasledio cara Navuhodonosora... Jednom prilikom sakupi car zvanice na bogato slavlje i trpezu u čast bogova... Na sve strane beše veselje i zabava... Pilo se vino... No, odjednom sve to prekide posve neobičan događaj... Svi videše ljudsku ruku kako ispisuje po zidu neku poruku... Te reči niko nije mogao da razume... Veselje je zamuklo... Zavlada mrtva tišina... Svi se prestraviše... Ruka i poruka ostadoše na zidu... Car se tresao od straha... Odmah naredi da mu se dovedi svi tumači, mudraci i čarobnjaci, kako bi mu rastumačili poruku... Onome koji to pogodi obeća veliku i bogatu nagradu... Niko nije znao to da protumači... Onda careva majka reče da u njihovom carstvu živi Izrailjac Danilo, na kome obitava Duh Sveti i da će sigurno on rastumačiti šta tu piše... Po naredbi carevoj Danilo bi doveden... Car mu obeća purpurne haljine, zlatni lančić i mesto trećeg upravnika u carstvu, samo ako pogodi šta tu tačno piše... No, Danilo reče da odbija carske poklone i reče šta tu doista piše... Reče mu da Božija poruka glasi da više neće biti car i da će Bog njegovu vladavinu prekinuti... Te reči obistiniše se još u toku noći... Preponosnog cara ubiše Miđani i Persijanci...
Za vreme persijskog cara Darija, Danilo žiljaše mirno uz svo dolično uvažavanje i poštovanje... Car ga postavi za starešinu nad svih knezovima i namesnicima... Ubrzo zbog toga među knezovima poraste ljubomora na Danila... Vrebali su neku grešku u njegovom životu... Nisu mogli da pronađu ama baš ništa... Danilo beše veran i iskren... Jedina slaba tačka po knezovima biće njegova religija... Tako jedne prilike knezovi od cara iznudiše novi zakon, koji je trebao na 30 dana da zabarni obraćanje Bogu, a ko se ogluši o ovaj zakon ima da bude bačen u jamu sa lavovima... Car potpisa odredbu... No, Danilo je i dalje nastavljao verno da se obraća Bogu, kome se molio i zahvaljivao 3 puta na dan, kraj otvorenog prozora... Ljubomorni knezovi špijunirali su Danila i odmah javiše caru da se upravo on jedini oglušio o carsku naredbu... Pošto car ljubljaše veoma Danilo, bi mu jako žao zbog onoga na šta je stavio svoj potpis i nije ništa imao da smisli, kako bi opravdao Danilov postupak... Knezovi opet dolaze pred cara, pa vršivši pritisak na njega... Car pokleknu i osudi Danila da bude bačen u jamu sa lavovima... Cele noći car je tugovao bez sna... U jami Danila su njušili lavovi, ali ga nijedan nije povredio... Ujutru car dotrča do jame i viknu Danili: "A da li te je spasao tvoj bog???"... Danilo mu reče da uopšte nije povređen, jer ništa loše i nije uradio... Car beše presrećan što je Danilo živ... I sada car naredi da se knezovi bace u jamu sa lavovima, koje gladni lavovi u isti mah u slast smazaše...
Pouka: "Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada"...
Нема коментара:
Постави коментар