МЕМЉИВА ПУСТОШ...

Траг који не остаде 

ни у трептају заклопљеног ока,

ту где плави хоризонт разапет 

остаде да постоји наглавачке 

и још ћутимо пред подсмехом, 

несрдачни и мутави, па 

извиремо опет и опет 

из фебруарских киша и суза, 

без снаге усхићења, 

крилати од толико бескраја, 

а расејана небеса вијугаво 

оживе у нама, 

пустош од привиђења 

и мемљива пустош, 

коју смо привезали 

за сводове храма, 

злочинац и човекомрзац 

у вама спава 

и проповедамо само недељом 

о беснилу слободе 

и разврату инспирације, 

док на ломачи сагорева 

плаветнило на изглед 

још једног тужног 

и уморног дана, па 

кажемо како би било лепо 

да разастремо још једну 

трубу помрчине 

са алузијом непотребне пожуде, 

док мисаона грубост 

наших политичких будала 

мирише на лакрдијаштво 

које неће засенити наше очи, 

па заобилазимо тако 

мочварне примере, 

ми рањени просјаци испред храма 

што растачу слепоочнице 

тишином овом 

узвишенијом од сваког амвона 

и глад као варварска помрчина, 

као буктиња беснила 

и плача у нама, 

од ужаса страха  и рата, 

ту где векови инвазије 

распирују ваше мржње у нама...