BEZ OSTATKA TIŠINE...

Moj vrisak večeras mora opstati sam,
kroz svo to sazvučje bluza u kome 
pronalazim beskrajno prostranstvo za 
reči davno iznikle ko samoniklice o 
proleću ranom bez ostatka tišine...

Pokisli od purpurnih kapljica kiše,
lutamo hodnicima podzemnim, 
sapletenih misli hodimo i bojažljivo
oživljavamo prisećanja na probuđeno sutra...

NOVI DAN,
NOVI IZLAZAK SUNCA,
NOVI BLAGOSLOV...
AMIN!

Pisanje u ponoć ne donese mi baš mnoštvo rečenica, pa stoga u prvo naredno jutro pokušavam da izmenim ono što je sinoć bilo posusatlo u meni... KAMO SREĆE DA JE SVE VIŠE ZAUZETIH, IZUZETNIH I IZUZETIH - ONDA BI MI OVAKVI MALI I NIKAKVI BILI APSOLUTNO SLOBODNI u smislu da bi možda negde  i za nas bilo neko upražnjeno radno mesto - naravno ono koje se ne dodeljuje po podobnosti i političkim zaslugama... SVA MOJA LJUBAV PREMA MOME JA IZRASTA SVE JAČE SVAKIM NOVIM DANOM... Plašim se da je samo izrastala, dok nije prerasla... JA VOLIM SEBE I SVOJE JA - DANAS MALO VIŠE NEGO JUČE, A SUTRA JOŠ VIŠE NEGO DANAS... A osvanu tako i ona jutra, kada se ponajviše zameriš baš tom svom prespavanom Ja... ČOVEK UVEK MOŽE, A I NAPROSTO TAKO MORA - DA SE OSLONI SAMO NA SVOJE JA... Čovek koga još nisu srozali na razinu jedne izmurle životinje... MISLIŠ DA ME ZNAŠ... ALI TI NEMAŠ POJMA (NEMAŠ IDEJU) KO SAM JA... Duboka santa leda skrivena na dnu mora... Najlepše ćutim kad me Život ničim ne izazove... ničim ne zaduži... ničim ne očara... ali itekako razočara... Ćutimo samo zato da ćutnjom i svakom slutnjom upravo ne kažemo ono što smelo se reći nije htelo, a ni smelo... pa onda misao nevesela da ne bude sakrivena u pepeo svelosti trenutka tišine nema još od onog jutra... I da baš se oduševim onom bolnom priču o orlu, koji posle 40 godine dostojanstveno umre ili se na jedan teži način pun bola transformiše... i kada slomi svoj kljun o tvrdi kamen litice i kada novim kljunom iščupa svoje stare uvijene kandže i kada sačeka 5 mesci da dobije i nov kljun i nove nokte i kad konačno počupa i razredi spekla krila... I opet se otisne u let... No, samo nekolicina orlova se odluči za transformaciju na polovini svog životnog veka... Ostali umru... LJUDI VAM NEĆE UVEK REĆI KAKO SE OSEĆAJU U VEZI VAS (U VEZI SA VAMA), ALI ĆE VAM UVEK TO POKAZATI... OBRATITE PAŽNJU... i budite kadri podneti sav taj "teret" opažanja... BUDI SVOJE JA (ONO ŠTO JESI)... LJUDI NE MORAJU DA TE VOLE, NO TI SE NE BRINI ZBOG (SVEGA) TOGA... I zar sam se ikad brinula... Moja liturgija je Poezija i Muzika... NE PRISILJAVAJ SVOJE JA DA PRISTAJE TAMO GDE I NE PRIPADAŠ... MORAŠ DA NAUČIŠ DA USTANEŠ IZA STOLA KADA LJUBAV VIŠE NE BUDE ZA NJIM POSLUŽENA... TRAŽI POŠTOVANJE, A NE PAŽNJU... TO TRAJE DUŽE... Danas raširite jedra, jer vani puše mnogo povoljan vetar... Prijatan dan, kao i ostatak večeri divne... Želim Vam super provod... i neka vas zaobiđe svaki sprovod... Živeli!!!... Obećavam da ću pisati samo po osvitu svakog novog dana... Tražeći bar pokatkad one delimične odgovore na neka vitalna životna pitanja, kao da smo u tom traganju izgubili one najdivnije upitanosti, zapitanosti i pitanja... ali nikad  i nigde nismo izgubili svoje Ja ili kako to lakše zazvuči: sami sebe... Naš najlepši produkt vaspitanja, jesu upravo naše sopstvene reči... A reči su ustvari naša deca, koja otkrivaju kakvi smo doista kao oni koji te reči rađamo... Izgovaramo... Moja radna nedelja izgleda je ovako... Poprilično lako s obzirom da sam neka vrsta dobro uvežbanog "robota" ili modernog "roba" svejedno... Tako ja iz programa za prvi razred prebacim se u treći, pa iz trećeg prešaltam u peti, pa iz petog opet u treći, pa iz trećeg u drugi, pa iz drugog u četvrti, pa iz četvrtog u šesti, pa iz šestog u sedmi, pa iz sedmog opet u šesti, pa iz šestog u četvrti... I tako šta da kažem... NEPONOVILO SE!!!... I ovo bi trebao biti presedan bez presedana... Ovo ne ume i ne može baš svako, jel tako???... A kakve je to sve posledice ostavilo na moju kičmu treba li da već godinama naglašavam... Život je stvarno veličanstven ugođaj, u kome čovek pošteno zarađuje svoju platu pogotovu na tako mukotrpan raspored sati... Reči su zvuci, a zvuci su molitveni šapati... Ja sam živela u eri svilenih bombona, a danas došla doba da se svet okrenuo za erom svilenih trepavica... Zašto činite ljudima sve ono što ne želite da se čini i vama???... Jer kakva ti je korist ako sve zadobiješ, a u duši nisi čovek... kao da sam se nekad davno zanimala ovim upitanostima... Danas više NE!!!...