Ponekad ćutnja zahteva od nas najglasovitiji govor ikada, inače odumiremo i otupljujemo zajedno sa talogom lošeg vremena u koje smo bačeni... i to je ono stanje kada reka teče, a nas ne odnosi i ništa novo nam ne donosi... Tako je kad težimo pustim snovima, no ako težimo da prokljuvimo realnu bit i nit ovoga nazovi Života uopšte ne ispadne tako... ispadne čak tako da steknemo mnogo više pritajenih i dobro ušminkanih neprijatelja... nego odanih prijatelja... I to neprijatelja sa dušom, jer naprosto prisustvo to jest odsustvo duše ne može se negirati, pa čak ni kod njih.. svi dušu poseduju, pa čak i oni za koje ne bi tako rekli... samo što takvi energiju svoje duše traće u obratnom smeru... ponajčešće destruktivnom... A lica mogu biti lažna i paralažna... a to koliko okruženi takvima licima uspevamo biti i ostati ljudi prokazaće neke situacije... iznenadne i nepredvidljive u koje nas ovaj rečni i rečenični Život baš nemilice baca... kao bujice prve prolećne... Nisu, a možda i jesu sva ova opažanja važna... ipak je to ono što nam prvo padne u fokus sagledavanja i primetnosti svake... Crte - i pod crte jednog lica... a što sklopljeno u malo poveći deo i čini celinu jednog lica... I kao što lica nema bez crte isto tako ni crte nema bez lica... neodvojivo je to kao duša od tela... ili telo od duše - svejedno... Da nije 21 vek možda bi sve ove misli donekle bile korektne i tačne... ovako danas baš više nego ikad pre, sve ovo može da se kupi i dokupi - dopuni... i crte i lice... i ulizice... kao i ulaznice... "Veoma je važno za probuđene ljude da ostanu probuđeni, tama i mračnjaštvo oko nas su veoma duboki"... Jednom probuđen, nikad više ičim uspavan... a kao Čovek uspravan... Dok Moli uživa ispred ogledala, Riki se ljulja na ljuljašci... slika za nezaborav od danas... A večeras... Riki i Moli se svađaju oko jedne grančice suvog prosa koju su već pozobali... i on je nju oterao... no ona ne odustaje i vreba svoj povratak na grančicu... dok on zoba u prazno, ona mirno stoji i gricka semenke u zdelici punoj... i najzad se on povrati na prepunu hranilicu... Moli mu ustupi mesto i odskoči pred svoje ogledalce... i krete da cvrkuće tu divnu melodiju večeri ove... Nakon toga tišina i muk zdrobše svu tu živost... i muzikalnost... Počesto i nije baš tako... a veoma često i jeste... gde se obično pakosnici i nauživaju... na uštrb naivnih i lakovernih... Ja još ne videh pakosnika koji je pojeo svu svoju pakost..."JA ZASLUŽUJEM VEOMA ČISTU, POTPUNU-CELOVITU I AUTENTIČNU LJUBAV. I JA SE NADAM DA TO I ZNAM"... zašto sam ovakve citate sakupljala u davno prošlim epohama... i čudim se u nastavku... "JA HOĆU ISKRENE, ORIGINALNE I POŠTENE LJUDE OKO SEBE"... "JA NE VERUJEM REČIMA. JA VERUJEM DELIMA"... Ovo bi se moglo nazvati nekom vrste naivne citatologije... "OČI SU BESKORISNE, KADA JE UM SLEP"... "PAMETNI SLUŠAJU GLAVU. GLUPI SLUŠAJU SRCE"... Srećan Valentins dan mom ličnom Ja... Volim te moje Ja... Umišljeni pesnik jeste mnogo bolje nego nikakav pesnik... Voli kada si spreman, a ne kada si usamljen... Hmmm... čak ni tada!!!... ШОК - Школа Опрезне Комуникације... Љубав је највеће могуће срање... Некад веће, некад мање... Ал, срање је срање... То је моја данашња - инспирација... Znam čak trenutak kada sam ovo osmislila i beše to jako davno... koliko daleko doseže moje pamćenje... "Само песму душа љуби"... Danas je lepršav dan... I tako moje misli lepršaju... Ja nikoga ne čikam niti iščikavam, a ni začikavam... Samo vadim citate iz mojih omiljenih pesama... "Tek kad neko umre o njemu se misli"... "...Veliko hvala... neću da budem dvorska budala... nađite drugog... ko vas j... ja sam budala... samo za sebe"... 1,2 - pljeskam ja... 1,2,3 - pljeskamo svi... "...Ja iz dalekih predela, posmatram tuđa nedela"... Kad nekoga kroz napisanu reč dobro bocnem i potkačim... taj neko toliko pobesni... da mi... ili blokira računar ili ga ugasi... Osvetoljubivo - nema šta da se više doda... Živeli... Nešto razmišljam - možda je došlo vreme da se učlanim u neku novu stranku... Ni mrtva!!!...
Licemeri - poželeše mi dobar dan...
Govnari - poslaše me dođavola...
Lopovi - opsovaše mi Boga...
Stoka - prividno se smeška...
Šljam - počinje da me voli...
"Iza, ispred, odozgo, po strani...
Dok smo između reke i neba,
ne trebam nikog da me brani"...
Нема коментара:
Постави коментар