MOJA VREDNOST (ako bi se ikad i više igde moglo svedočiti o mojoj tobožnjoj vrednosti kakvu zasluže posve osrednji ljudi) NIJE IZMERENA OVDE - na kućnoj vagici za merenje telesne težine... O, GOSPODE, GOSPODE - DOPUNI ME TVOJIM SMIRENJEM i učini da mimo mene prođe svako ljudsko uznemirenje... OD KAKO SU IGRE POSTALE GRUBE, LEPO JE ZNATI DA ČOVEK IMA SVOJE JA... Stare rane nije nužno bilo čim, pa i najmanjim gestom "dobrote" buditi... Kad zatreba one se razbude i aktiviraju same: nezarasle i još taze... neprimetno krvare... Čovek kao ljudsko biće treba sve da preboli i prebrodi, ali nije dužan ičim da sve zaboravi i oprosti... "Nemoj samo leteti, vini se u nebesa"... "Ne dozvoli ikome da ikad otupi tvoj sjaj"... "Nikad se nemoj izvinjavati zato što govoriš ono što osećaš... To bi bilo kao da govoriš IZVINI zato što sam stvarna"... LOŠE I NEGATIVNE LJUDE PRESKAČEM - TO MI NE TREBA... Strah ima takvu moć da uspešno gasi sve čovekove unutrašnje izvore energije i života... SAMO BUDI I OSTANI SMIRENA, A KAD KUCNE ČAS I DOĐE PRAVO VREME - ZNAĆEŠ ŠTA TREBA DA URADIŠ I KAŽEŠ... Mada proverila si da baš danas - da nećeš znati ni onda... SVESNA SAM DA MI STRAHOVI IZ PROŠLOSTI NE MOGU POSLUŽITI NA DOBROBIT I ZATO JA SA LAKOĆOM ODBACUJEM SVE STRAHOVE ŠTO DALJE OD MENE SAME... UDIŠEM... DIŠEM I ISPUNJAVAM SVOJE UNTRAŠNJE BIĆE POVERENJEM DA JA MOGU SAVLADATI SVE PREPREKE ŽIVOTA... IZDIŠEM I IZBACUJEM SVE SVOJE STRAHOVE I BRIGE... Nešto je ipak odumrlo u meni i ja tragam ne za ovim što i dalje uspeva da preživi u meni... ja tražim ono mrtvo parče svoga bića... to je ono moje izvorno i neuprljano... to sam Ja... Razmenjujemo maske u prolazu... Za parče tišine, izbori se svoje... BAŠ ME BRIGA KAD ĆE KIŠA PRESTATI... SVE DOK MOGU JA ĆU olovkom po hartiji PLESATI... MASTILO PLAVO RASPOLOŽENJE... "IDI S MIROM SVOJIM PUTEM - PUSTI ME... "MENI JE VEĆ DOSTA SVAKOG TEPANJA, A I ČEKANJA... Jako sam rešila da skončan u nedruženju svom ovom... JA SAM NEPISMENA BUDALA... i tu nema više šta da se doda... a ni oduzme... DETE U MENI VIŠE SE NIČEMU NE ČUDI... "ČUVAJ LEĐA... SVAŠTA SE DOGAĐA"... ŠANSE ZA SVE LJUDE SVETA NISU JEDNAKE... I OD TE ISTINE POBEĆI SE NE MOŽE... ŠTO STARIJA POSTAJEM SVE VIŠE VERUJEM SVOME JA I NE TREBA MI ODOBRENJE DRUGIH... VIDIŠ... JA SAM SHVATILA, JA SAM DOVOLJNA svom sopstvu... UVEK, UVEK VERUJ SVOM PRVOM INSTINKTU... AKO OSEĆAŠ DA JE NEŠTO POGREŠNO OBIČNO I JESTE... MOJA JEDRA SU RAZAPETA JAKO I JA NOŠENA VETROVIMA ŽIVOTA PLOVIM PRAVIM PUTEM KOJI MI POKAZUJE MOJ NEPOGREŠIVI KOMPAS SRCA I DUŠE... Najteže opstaje poražen čovek... on dakako ne opstaje - on bespogovorno propada... I ako već ljudi moraju kroz život okusti ukus poraza, onda bi bilo još lepše da taj predokus poraza i ima nešto bezbolniji efekat... Kao što ni laž nikada ne može nadomestiti istinu, isto tako ni poraz ne može biti preimenovan u neku beznačajnu pobedu... Poražena osoba za razliku od uspešnih osoba bar uvek zna kada i jeste tačno poražena... Porazom nikada čovek neće biti u prilici da šarmira svekoliki ljudski rod... Ništa tako brzo netrezni ljudsku misao do činjenica da čovek doista jeste poraženo biće... Poraženi ljudi ponajčešće imaju i gubitničke misli... O porazu nije uvek nužno razmišljati na sasvim tragičan način... O porazu ili gubitništvu se može razmišljati i na sarkastičan, ironičan ali i duhovit način... Poraženi najbolje na svojoj koži osete svu superiornost pobednika (uspešnih)... Kroz život jedino se zbrajaju neopozivi porazi... Rađamo se upravo zato da bi bili poraženi, a katkad i pogaženi... Poražen čovek upravo najviše naliči neuspelom pokušaju tancovanja na jednoj nozi što je u realnosti nemoguće... Cilj, svrha i zadatak svakog novog poraza jeste da poražene ljude još više utuče u pojam... Svaki ljudski poraz jeste bezukusan... Neuspeh je jedino ljudsko postignuće koje je i najlakše definicijom razjasniti... Najsurovija kazna jeste upravo ona koja nam usledi zbog naše vlastite neuspešnosti... U moru prava i privilegija zadržavanja nečega samo za sebe, tako isto i svaki nauspeh treba sačuvati isključivo za sebe... Neuspeh kod ljudi stvara traume, tako da i ne čudi što se neuspešni ljudi ponajviše osete hendikepirano... pa se daleko od svega odvuku... pa se u svoj kutak povuku... Ako u svakom neuspehu očuvate vlastito smirenje, onda zasigurno stajete na onaj prapočetak u kome se stiče i neko zrnce nadahnuća da iscrpljujuće težite razmišljanju i radu sve manje i manje... Kvantitet ljudskih neupseha, poništava kvalitet dostojan ljudskog života... Neuspesi ubijaju životnu energiju i potencijal jednog ljudskog uma... Život nam ponajčešće dariva one lekcije, koje će samo pokazivanjem svojim i potvrditi koliko doista život i jeste sazdan na najnemilosrdnijim i najsurovijim metodama zvanim - neuspeh... Neuspeh nije samo ono stanje da u nečemu i niste uspeli, već pre svega i ono najprimitivnije ljudsko poznanje da i niste bili vredni svega toga... Počesto ili pokatkad upravo gubimo svoje lično sapostojanje, ali samo utoliko ukoliko i vrednost svoje ličnosti srožemo na najmanju moguću veličinu nepostojanja... Jedinstvenost neke ličnosti jeste upravo ono unutrašnje izobilje koje jedino i jeste u stanju srećnog postignuća, ali i unutrašnje spoznaje da se baš taj vrt sreće i upravo razlistao u najgušćim dubinama unutrašnjeg živog ličnosnog vlastitog bića... Pa tako srećnim nas samo čini doista samo ono što već i posedujemo unutar nas samih... Ja više ni kap svoje životne energije ne izlivam na bespotrebna vojevanja... Ja sam tvrdoglavo ponosna i ponosno tvrdoglava... Ako vas nije svarilo nebo, kako li će zemlja tek???... Mreža je postala tesna, za preteške ljude... Crne guje, popiše nam bistre i čiste vode... Sve svoje želje lepe, smrskam pod stopalima krivim... U mom srcu sija nezalazno Sunce Pravde i Istine... I više nije važno ko laje ispod naših prozora... Bitno jeste da su prozori dobro zatvoreni... zakatančeni... Jedino šta Čovek treba da prigrli i zagrli u Životu jeste Muzika... i još po koja lepa umirujuća umetnička slika ili platno tih predivnih toplih boja... Jedina tekovina koja teče i ide dalje, jeste vreme... Zasučite rukave - snovi su u krizi... I moji porazi su čisti kao duga ili suza... Sklapam ruke... Mislim blago i plavo... U srčane tišine samo natočim te divne zvuke plave arije... Srce jeste najlepša riznica tišine... Biću dobra samo sebi... Sama mogu SVE... I am happy insade... And you???... Na tuđe baljezganje, šta može čovek nego da se zakikoće iz dna duše... Lako je prepoznati prevarante i potrebno je što hitnije otkačiti ih... Samo se pritajim i zaćutim, dok oluja ne prođe mimo mene, a onda dugo sačekam, u nekom kutku pričekam, da Sunce obasja nebeski svod... Ponekad jedna - valjana, dobra i fina reč, ima takvu snagu i težinu, da odbaci svaku crnu i bledu senku, sa - sumnjive, prazne i počesto poražavajuće tišine... Trenutak čiste netaknute tišine, vredi više nego hiljadu izgovorenih razgovetnih reči i rečenica... Ovaj svet je toliko ogrezao u glupost, da je o tome grehota pisati, a kamo li misliti il razmišljati... Osećam čudan ukus u ustima... malo pređašnji bol u želudcu sada je bol u prsima... nije pred infarkt znam... biće da je to od olova... rešila sam 33 ukršetnice za malo više od sat vremena (a možda i manje)... a neki čudan osećaj mrtvila i mrtvosti u meni danas... plašim se da više nikad neću dočekati da počnem da radim... osećam da ću pre umreti... i da li se baš ovoliko beživotno i bez energično osećam upravo sada zato što je sutra mladina...
Нема коментара:
Постави коментар