ЕСЕЈ...

Са веома мало интересовања 

и са још неслућених даљина, 

у том протоку времена, 

видех више разасутих есеја 

као дах пробуђених идеја, 

па тако 

тражећи пространство среће, 

запевуших 

том нарочитом музикалношћу 

данашњег израза 

и вазнех се над 

огледима устајале туге 

и поругама неверице 

и тако орочих 

и ову рањивост 

кроз несигурну путању 

засвођеног каменог моста...

И побеже ми чежња 

и тишина васпитаног очаја, 

док лажно и неизрециво 

утапам ову побуну 

на рубу сабраног јаука 

као још један 

самозвани уметник 

у преживљавању наопаког доба, 

а заборав исцртава границе 

између протока и времена, 

ту на узалудности буђења 

усамљеникове поезије, 

а нашто ћу своју ћуд 

хладним тушем умити 

у вихору свих присећања 

у плави освит 

јутрошњег праскозорја 

што пут осветљава умрлима...