РЕЗИГНАЦИЈА...

Нити ће икад више бити 

доиста поразних веровања 

којима као да смо 

нераздвојно срасли 

за бесмисао 

ту где диктатура неспокоја 

неодољиво одушевљава 

пречишћено самоодрицање 

у нама 

што нас усуд посади 

на десној страни криве реке 

и зашто смо спознали 

само рађање пркоса 

и привиђење као немар 

што шаље своју тугу 

под чијим напором 

данас пребледе 

бронзане контуре 

ове резигнације 

што их уједињујемо 

и тако кришом 

покрећемо неспокој 

са резервом ћутања, 

а пут светог средишта срца 

изровали смо сопственим зубима 

док одсечени глас 

пева раскошно 

и реш испечен ехо у нама, 

а неспокој тек сад не зна 

чему да се смеје...