Razbiti jednu šolju ili slomiti nokat koji ima tendenciju novog izrastanja ili bilo koji kućni uređaj, predmet i stvar nije isto što i razbiti čitav jedan ljudski život ili ljudski vek... i tu ogromnu razliku treba ceniti... Život je neprekidna i neprestana borba - kako hleb nasušni obezbediti - kako ga zaraditi... jer ima dana kada je od naših trpeza hleb nasušni prilično udaljen... i čik da mi još neko kaže da mi ljudi ovozemaljski ne živimo samo od hleba... a pod hlebom nasušnim podrazmuvevamo mnogo toga bez čega kao ljudska vrsta ne možemo da živimo... da se živi samo od reči što izađe iz i sa srca - onda se ja ne bih nikad brinula, jer reči su mi pojača strana... i ne bih nikad hraneći se rečima postala gladna... Baš se pitam da li bi tako transparentno i to krupnim slovima deca Afrike koja umiru od grčeva gladi na oči tako smart globalnog sveta - mogla da ispisuju poruke: "ŽIVOT JE LEP!!!"... i baš umesto toliko religijskih misija po Africi - trebali smo više brinuti o misiji neke uspešnije nahranjenosti i sitosti tog gladnog i izmučenog kontinenta... malo više nasušnog hleba... a bez izgovora da humanitarne organizacije nisu skupile dovoljno novca za hranu... ali zato jesu dovoljno skupile da plaćaju plate statističarima i analitičarima koji popisuju mrtvu decu Afrike i koji znaju koliko to njih izumre svakog minuta... "NIKAD NE VERUJ SVOM JEZIKU KADA JE TVOJE SRCE LJUTO"... Možda moje srce nije ljuto - već gladno... Lepo je otići negde i težiti obilasku velikih atrakcija tog lokaliteta... no ipak trebalo bi istražiti i koliko je gladi u toj postojbini... koliko sirotinje... i to umnogome veću sliku o lokalitetu samom odaje i daje... a govori i više od svega... Ljudi su gladni, hladni i kvarni - a što to mene da zanima... Sve što je živo odavno me ignoriše... Promeni se - budi malo više svoja... Od mog srca daleko jeste svaka želja i uživanje, pa čak i ona da odgledam kao nekada samo kao prošle godine - bar jedan od super pet novih filmova... teško je kad čovek ostane bez svog dinara... bez svoje zarade - plate... onda ostane i bez svoga kompasa i svih svojih sposobnosti... onda nema kuda da se kreće i okreće... nije teško biti srećan i samo svoj, zar ne???... i naravno da ne zaboravim i danas da budem PREZAHVALNA zato što jeste uprvo sve ovako i onako - tako... Najlepši dolazak jeste onaj kada čovek dođe sam sebi... Ovo sam već pisala - a zašto bih uporno sebi dolazila kad nikad od sebe nisam ni pedalj odmakla... Ljudi nam svojim ćutanjem jasno stave do znanja da nas više ne vole... Daaaaaa mi je biti KOSMONAUT, baaaaar jedan dan, jedan sat, jedan tren - biti KOSMOANUT... Samo uzvišene Istine svete, jesu nepromenljivo lepe... A kako da se promenim, kad stalno pričam o onome što je vazda nepromenljivo???... Danas su i vuci utihnuli, ali samo stoga što su se prezasitili jaganjaca... čudni su ljudi... Niko se nije pitao kako ti je kad ne radiš... A sad kad radiš, gle svi se pitaju kako ti je... Pa, mnogo lepo... Mnogi su zapitani: kako sam se snašla???... No, ja naprosto nisam imala šta da se snalazim... Ja sam samo nastavila isto onako kao nekada i to tamo gde sam nekad stala... Uvek očekujem da sve bude automatski SUPER... Hvala Nebesima na darovima (talentima), a lopovima na potkradanju... Kome se jednom poljulja vera u čovečnost i ljudskost - teško da posle toga u išta može verovati... U traženju adekvatnog pesničkog izraza i blagog ljudskog iskaza, šaphuh pticama na grani: Oooo, zamrznuću sve noćne more tvoje, što morem nemirnim plove... Ne znam kako je vama... al ja danas dišem punim plućima... i osećam se neverovatno zdravo i jako... možda i malo gladno... Neki ljudi iz zadnje pakosti čine razne i različite stvari (uglavnom loše) drugim ljudima, a pritom sigurno zaboravljaju da sve što drugom čine ustvari samo sebi čine... Ako ste nekim slučajem primetili ili osetili - nije nimalo beznačajno, što se neki pojedinci danas osećaju beznadežno ili teško... Ovo je vreme uštapa ili punog meseca... A to vreme nastupa tačno u 21 sat i 26 minuta... Uvek se pitam zašto postoji tema koja je ljudima toliko važna i zašto se sapliću da o njoj uopšte pričaju ili maštaju... Pa zar je to toliko važno???... Pitam se tako i u pitanju bespotrebnom, samo zaključim da je sve tako beznačajno... Neko bi pomsilio da je tema jedna, no tema je povazdan odista mnogo... Svako pronađe i zakači temu svoju... Bistro... Probuditi ljudskost u sebi toliko je lepo... Mudrosti gde si???...
A kada sve utihne, meni se baš tada tako strahovito piše... Počinnjem iz dubine duše da sve lakše dišem i stihove nove pišem... Po neko slovce dopišem... Retko se gde pot(d)pišem... Pa tako u cugu sve čaše ispijem... I dobro vince nalijem... a da se pritom ni malo ne napijem... No radošću se opijem i još koju popijem... Po neku čašu razbijem i krenem u ritmu da plešem... Rukama zapljeskam i kiši se obradujem odmah...
Нема коментара:
Постави коментар