PRIMAVERA JEDNOG PISANJA KAO DISANJA...

Sve što je divljenja lepo i doista vredno - pesmom je ispevano, a muzikom opevano... NE LAŽI. ZATO ŠTO ĆETE SVAKA MALA LAŽ ODVESTI SVE BLIŽE JEDNOM "ZBOGOM-DOVIĐENJA"... Ko čita vidi i preko zida... a ko ne čita udara čelom o zid... Nemojte se iščuđavati ako vam se samo "učini" da je neko "nadrndan" danas bio prema vama (ne volim taj izraz ali ga čujem veoma često)... vremena i ljudi su upravo tako peojektovani da budu "nadrndani"... pobrinite se da vi nikada i ni prema kome ne pokažete lice te "nadrndanosti" ma šta ona podrazumevala... Konačno onaj najdivni momenat... tako divan sunčan dan i toliko svetlosti koju treba pustiti u odaje kosmičkog gnezda... i konačno je došlo vreme da otvorim prozor na svojoj sobi... a vreme je podesno da se opere terasa i neka brza mašina (možda opet bicikla) i juriš na asfalt... počinje Primavera... "PESMA PTICA (CVRKUT) JESTE NAJSVETIJI OBLIK (FORMA) MUZIKE"... Hvala Riki i Moli mnogo vas zbog te pesme i cvrkuta volim... "ZAPAMTI, SVE ONOLIKO DUGO KOLIKO DIŠEŠ NIKAD NIJE KASNO DA ZAPOČNEŠ NOVI POČETAK"... Davno potonule ljude ne bi nikako trebalo uporno vući ili izvlačiti ka površini... Kad nam jednom bude usađeno iskustvo života da usitinu i jesmo gubitnici, onda je posle sve nekako lakše i podnošljivije i to veoma... Moj engelski naravno nije dobar, ali zato moji kolači jesu prva liga (nisam znala da se to zove food blog)... To što ne poznajemo neki mnogo "superiorniji" jezik ovosvetski, ne znači da smo manje Ljudi i čak manje vredni... Jer, svaki pravi Čovek najvećma svoj maternji jezik čuva, izučava i ljubi... Nikad ne bi trebalo smetnuti sa uma da je i čovek sa pogrešnom percepcijom, ipak samo Čovek... Naše percepcije najčešće izgradimo u najtežim životnim okolnostima, no ukoliko su te percepcije još i pogrešne, onda nikakva buduća lepša ili prijatnija okolnost neće biti u stanju da takve naše percepcije rasprši kao mehuriće od sapunice... Mislim da sam negde pročitala ovih dana, kako je mnogo bolje biti malo pesimističan, nego preterano optimističan... Ima smisla, zar ne???... Kad misao zamiriše, pomislim na neminovnost mutnih nebesa i lutajuće senke što ih zaborav goni, sve da pokrene stih sjajnog doba i toranj prepun vrana i glas klonuća ili još uvek neprobuđenog pesničkog pregnuća ili nadahnuća... Neizmerna lepota neizreciva, bez reči, bez smera, bez izraza, taj tračak svetlosti i suština, gde reč prhne u Poeziju, nekog dubljeg smisla, kuda se lepota stvara i sa sunčevim svetlom spaja i gde stihovi svuda teku, kao praznina što uzleti tamo kad bi tišina otkoračala u smiraj nadahnuća... I sutrašnja parola mogla bi glasiti: Živimo u sazvučju sa Prirodom... Filozofirati (filosofirati) nekad je značilo mudro razmišljati... Da li se i filozofija, ako vam je draže filosofija, može smatrati fantazijom???... I ja doista ne znam šta znači reč "spam", a niti je u predmetu mog interesovanja da to istražujem (i uopšte se ne smatram neznalicom zato što to ne znam)... No, po svom dobrom starom instinktu, rekla bih da nije baš nešto prijatno... No, ja mogu da se zakunem bez ikakve bojazni sa rukom preko Biblije ili Svetog Jevanđelja (šta god više volite), da nijedna moja reč napisana mojom rukom i sa moje tastaure, nije bila vredna spama... No, meni takve reči nisu potrebne da bi izrazila svoje ja... Uvek za sve postoji samo jedna, jedinstvena i neponovljiva Sveta Reč: S oproštenjem unapred HVALA... ŠHOGUN... da li ste ikad čitali ovo delo... a gledali nekad kao omiljenu TV-e seriju... "Danas je dan istine, neh? Odgovor glasi: zato jer me ti nasmijavaš, a prijatelj mi je potreban. Ne usuđujem se sprijateljiti sa svojima niti s Portugalcima. Da, šapnut ću to bunaru u podne, ali samo kad provjerim da sam sam: meni je potreban prijatelj. A i tvoje znanje. I u tome je Mariko-san imala pravo. Prije nego što odeš, želim doznati sve što znaš. Rekoh ti da obojica, i ti i ja, imamo mnogo vremena". "Ovaj dan donio mu je veliki užitak". "Današnji dan imao sam za sebe, zaključi on. Sutra idem u rat, ali danas sam morao zavesti reda u svojoj kući, hineći da su izvan opasnosti i Kvanto, i Izu, i moja baština, da ću doživjeti ovu zimu te da ću na proljeće do mile volje loviti. Ah, danas je bilo jako dobro". "Rijetki bi pristali da te uzmu za ženu, jako žalim, ali to je istina, a ovo je dan za istine. Imala je Fuđiko pravo. Nisi ti odgojena da vodiš samuraju domaćinstvo, jako žalim. Čim prođe tvoja ljepota, oh, glas će tvoj potrajati, dijete, i tvoja duhovitost, ali uskoro bi ionako bila bačena na gnojište svijeta. Jako žalim, ali i to je sitina. Druga istina glasi: za najviše gospe "Plutajućeg svijeta" najbolje je ako ostanu u svom "Plutajućem svijetu", a kad godine dođu, neka vode svoje kuće. Pa i najznamenitije od njih! Da plaču nad izgubljenim ljubavnicama i izgubljenom mladošću uz bačve sakea, razvodnjena svojim suzama. Manje glasovite u najboljem slučaju postat će žene rataru, ribaru, trgovcu, prodavaču riže ili obrtniku. U tom si se svijetu rodila, kao rijedak iznenadan cvijet koji se u divljini pojavio bez ikakva razloga, osim karme, da bi brzo precvjetao i brzo uvenuo". "Zašto plačeš, dijete? Mi iz "Plutajućeg svijeta" živimo samo za trenutak! Svo svoje vrijeme posvećujemo užicima trešnjina cvata, snijega, javorova lišća, cvrčanju cvrčaka, ljepoti mjeseca, smanjenju i rastu mjeseca, i ponovnom rađanju, pjevanju pjesama, ispijanju čaja i sakea, poznavanju mirisa i svile, milovanju iz slasti i lebđenju, vječnom lebđenju. Slušaj, dijete, nikad ne tuguj, uvijel lebdi kao lopoč u matici života. Kako si sretna, Kiku-san, ti princezo "Plutajućeg svijeta" Ukijo! Lebdi, živi za trenutak...". "Strpljivost znači obuzdavanje. Postoji 7 osjećaja, neh? Radost, bijes, tjeskoba, obožavanje, tuga, strah i mržnja. Ako im čovjek odolijeva, znači da je strpljiv. Nisam snažan kao što bi morao biti, ali sam strpljiv. Razumiješ?". "Sokol je progonio goluba-listonošu koji je očajno letio prema svom zaklonu, seoskom golubinjaku što se nalazio na tavanu najviše zgrade, udaljenoj od morske obale, na laganoj uzvisini. Sokol je još imao prijeći stotinu metara. Visoko se nadvijao nad svoju žrtvu, skupio krila te se obrušio. U srazu odletje oblak perja, ali pogodak nije bio savršen. Golub padne, kriješteći kao da je smrtno ranjen, ali se blizu tla oporavi i pobježe kući. Kroz rupu u golubinjaku sklonio se na sigurno. Sokol je nekoliko koraka iza njega gnjevno ek-ek-ekao, a svi su klicali osim Blackthornea. Nije ga tronula ni golubova mudrost ni hrabrost. Ništa ga više nije diralo". "Vidio sam mnoge grozne stvari. Ima jako malo mudrih ljudi, većina su grešnici i na zemlji se u Božje ime zbivaju velika zla. Ali ne od Boga! Ovaj je svijet suzna dolina i tek priprema za vječni mir. - Na tren je tiho molio, a onda obodren dignuo pogled. - I neki heretici mogu biti dobri, neh?". "Bog neka zaštiti ovu zemlju i neka se svima nama smiluje". "Bože, oprosti mi, nisam pošao k Mariko-čan da joj budem pomagač, što bijaše moja kršćanska dužnost. Heretik joj je pomogao i dignuo je na ruke, kao što je Isus Krist pomagao i dizao ljude, a ja sam je napustio. Tko je kršćanin od nas dvojice?". "Pod nečijom nogom pukne crijep pa se svi slede". "I nisam morao skretati sa svog puta da mu pognem, ali uvjeren sam da postoji mogućnost da ga obratimo. Posve sam siguran. Toranaga je sada dokrajčen... To je običan čovjek i duša. Moram ga pokušati spasiti". "Sunce je pojačalo snagu i Blackthorne svrne pogled s kapetana Sivih. Ako me nisi sinoć ubio, možda i nećeš, pomislio je, pa onda i tog katolika smjestio u njegov pretinac". "Gospodar Toranaga samo je opet posegnuo za svojim starim smicalicama. On miješa poluistine, med i jed. Bojim se da si ti prevarena, Mariko-san!". "Jedinstven je to čovjek, veoma snažan i vrlo inteligentan. On je na moru... on tamo pripada. Kao da postaje dio broda i mora, a na pučini nema tog čovjeka koji se s njim može mjeriti u hrabrosti i lukavstvu". "Nisam seljanka da po meni gazite. Ja sam Toda Mariko-noh-Buntaro-noh-Hiro-macu, kći gospodara Akečija Đinsaja iz roda Takašima. Već smo tisuću godina samuraji i tvrdim da nikad neću dopustiti da budem zarobljenica, talac ili zatočenica. Slijedećih 18 dana, i sve do onog dana koji je odredio Uzvišeni, ja sam slobodna da se krećem kako me volja... Kao i svi!". "Vjeruj da je karma karma, dijete, a da je gospodar Toranaga najveći i najpametniji živući čovjek. To je dovoljno, ostatak je obmana". "Muškarci moraju odavati svoje tajne, gospo, po tome se oni od nas razlikuju. Oni moraju odavati tajne, dok ih mi žene odajemo samo onda da dođemo do neke prednosti! S malo srebrnjaka i spremnim uhom - a ja imam i jedno i drugo - sve je posve lako. Da. Muškarcima je potrebno da tajne podjele s nekim. Stoga smo mi nadmoćne nad njima, i oni će uvijek biti u našoj vlasti!. "Znači, zaključila si da neki jezici nisu pouzdani?". "Ti nisi samuraj nego seljak što zaudara na gnoj...". "Na tren svi ljudi na pristanu ostadoše nepomični, a onda se počnu gibati. Nestade čarolije. Jabu poleti na čovjeka koji ga je uvrijedio. Ronin odskoči i kroči u stranu. Mač je žestoko objema rukama držao iznad glave i neustaršivo čekao slijedeći napad. Njegovi su prijatelji oklijevali". "Prava vjera ove zemlje bogova je šintoizam, zajedno s Taom, putem Budinim!". "Sloboda ga je mamila više nego obzorje. Sloboda da ode u bilo koji prostor po bilo kakvom vjetru, po bilo kakvu hiru. Da stoji na svojoj krmnici i da bude ARBITAR, kao što je ovdje Toranaga jedini arbitar". "Bogovima hvala što je tako, govorio je samom sebi već po milijuniti put. Time što si prihvatio "poraz", dvaput si izbjegao rat. Još si uvijek u klopci, ali sad je konačno tvoja strpljivost urodila plodom i ukazala ti se nova prilika". "Zaključio je: jedina neznatna mogućnost da OPSTANE sastoji se u tome da svakoga, pa i sebe, uvjeri da je POTPUNO PRIHVATIO PORAZ, iako je to zapravo bila samo VARKA da dobije na vremenu kako bi produžio svoju životnu taktiku pregovora, odgoda i prividnog povlačenja. Uvjek je strpljivo čekao sve dok ne bi u pukotini oklopa spazio žilu kucavicu, a onda bi podmuklo i bez oklijevanja probo protivnika". -Pričaj mi o liječniku, eh, i o... -Samuraji nam povremeno šalju liječnika, pilote. Moramo se svući, a on nam gleda... -Da. Čovjeku dođe da sere kad ga ogavni pogani majmun gleda golog...... Vredeo je svaki minut utrošen na današnju bitku, a sve zarad odbrane vlastitog Poštenja i Časti... I tako to biva... Budeš proglašen ili okvalifikovan kao vrlo ugrožavajuća ličnost, a da nisi ni repom mrdnuo... Ma, šta mogu da im kažem... Vaše današnje iluzije, opsene ili obmane, jesu posve impotentne, nemoćne i nesposobne... No, ja svoju inteligenciju shvatam i razumem u saglasnosti sa logikom i zdravim razumom... Mada, nesećanje jeste sadašnja potrebna anestezija... A, moje reči su benigne, blage i bezopasne, dobre i dobrodušne... Vaše reči, neka procenjuje neko nadležan i sasvim treći... Slobodno me isecite, udaljite i apsolutno lišite sa svih adresa i mreža... Znam ja, koliko ste Vi svemoćni momci... I možda se sada gorko kaju što su mi doista taj posao ponudili i dali... Mada, nije njima teško da rešenje preinače... Ali ja se više ničega i nikoga ne bojim... I namirisala sam još izdaleka opet iste i iste licemere i govnare (reč koju rado slušam u omiljenoj pesmi jednog poznatog Stihotvorca), ali reko da ih malo pustim neka polete... Svoju ljudskost, čovečnost i dostojanstvo krvoločno branim, a tuđa me ljudskost, čovečnost i dostojanstvo - uopšte ne zanima ukoliko je kod nekih od njih i ima... I šta uostalom Vas zabole, šta ja radim, kako sam ili kako možda živim???... Imate li možda primedbu još koju???... Kad se neko suviše raskomoti, odomaći i raširi po mojoj kući... dođe red da ga na fin i kulturan način izbacim malko napolje... Jer Ja gazdujem u svojoj kući... I pita li se iko ili neko: a zašto je Orao baš toliko ponosan???... Onaj prirodni sa jednom glavom kakvog ga inače majka priroda rađa... kad bi se ispilio orao sa dve glave priroda bi rekla da je to anomalija...  Moj Ponos jeste toliko postojan i stamen, da ga ne možete više ni najsnažnijim dinamitom razneti... Danas ni "honda" nije bila dovoljno brza da me prestigne, a kamoli sustigne... Ne dopustite nikad da budete pod bilo čijim protektoratom... Sviknite i naučite da se štitite sami... A Bog će vam već pomoći na Njegov Premudri način... Hobotnici poručujem: dalje svoje pipke od mene... Neki više ne mogu da mi pljunu ni pod prozor, a to je zato što od prošle godine živim na svom spratu... I život me obučio tako da najuspešnije izlazim na kraj sa piratima... Postoje razne vrste izreza... Okrugli, V, trapezasti... Koji Vam najbolje stoji???... Meni V... A sa današnjeg bojnog poprišta, pobegli su "junaci" kao preplašeni zečići... Božanska Iskro neuništivo progovaraš iz najviših dubina jednog ljudskog bića... I džukele me ovoga puta neće dokusuriti... Eh, Stihotvorac je čudo!!!... I neću dopustiti ni kap vaše mrlje da padne na moju ljudskost i čovečnost... Najveća Sreća jeste biti i ostati Čovek, a biti i ostati Čovek, zaista jeste najviše zvanje i znanje... Izvinjavam se što ove najdivnije životne citate ne potpisujem imenima stvarnih autora... i dobro ste pomislili da ih kradem... I ako pokušate da me još koji put na nišan uzmete i mučki "upucate"... znajte da Vas ni tada neću mrzeti... A Vi tarajte dalje i dalje... A posle svega možete po slobodi svoje dobre volje da me mrzite još više i gore... Pa, šta... Hoćete reći da ste me nekad kobajagi i voleli... Hahaha... Ali, znajte - ja Vama i dalje opraštam svom snagom božanske snage... U knjizi moga Života, nema mesta za prokockane šanse i za sve one sada već prošle dane... Ja ispisujem svoje najlepše strane... Džaba se trudite, za nekog drugog nova jutra osvanuće... ČIP = Čast I Poštenje... Džaba što su neki ljudi samo gledali u dijamant... Nisu ga zaslužili, a niti će... A čega mi je doista žao... Žao mi je naivnih i lakovernih žena... U neke oči više nemate potrebu da gledate, jer tamo ionako već odavno ništa ne piše... I mogu duvati kakvi god vetrovi, no Čast i Poštenje su neuništivi... I doista nema lepših reči, bar što se tiče dana današnjega, nego što su upravo reči: Čast i Poštenje iznad svega i pre svega... Pre bih pošteno crkla od gladi, nego što bih učinila nešto nedolično, podlo i nisko, ispod svake Časti... To što je neko "menadžer" ne daje mu za pravo da poštenu sirotinju vređa, omalovažava ili u svoje sopstveno blato srozava... Bićete zapanjeni koliko čestitog i poštenog sveta ipak ima... Nikoga ja nikad nisam izbrisala... Naprosto neki su se ljudi sami izbrisali... A kad vas bič božiji kroz život ošine, seti ćete se nekih mojih upozoravajućih reči, al bojim se prekasno... A za bagru nemam ni trunku samilosti... Sve je to jedna te ista bagra, samo su im lokacije i imena različiti... Oktopodi nisu bili dovoljno siloviti i snažni... ali znamo koliko su u stvari lažni... Neke filmove nećete gledati ni u bujnoj mašti... Bezobrazluk je doista blaga reč... Kako nevidljivo glupih ljudi ima... Aludiram samo na sebe... Izuzetan današnji spoj vremenskih prilika: Sunce sija, a vetar fijuče... I feel wonderful today... Onaj ko je na poslu, a ne radi - mora da je direktor... JA SAM ------ dve najmoćnije reči, a sve ono što stavimo (napišemo, izgovorimo) posle njih oslikava našu stvarnost! Zavisi šta se izgubi???... Za neke gubitke nema potrebe za shvatanjem - prosto nije vredno toga...... ali samo posle dobre kiše i dosta Sunca niču budale ko pečurke i pečurke ko budale... Konačno sam pronašla i drugu igricu koja mi paše i godi... BILIJAR... I tako - danas sam odigrala mnogo mečeva... Dosta dobila, a nešto i izgubila... No, na počinak odlazim sa pobedom... Čak sam i napredovala i medalje osvojila... Pela se na više nivoe, ali i gubila iste... Potrošila besplatne bonuse... Sve u svemu - odlično, za samo dva-tri dana igre... BILIJAR - to se zove... Čak sam sinoć i sanjala kako jurim šarene kuglice po astalu... Iskrenost je osobina, dar i veština - po vrednosti neprocenljivih duša...

Zapamtiti treba ovako:

nikad nije kasno da počnem opet
da oprostim nekome
da imam snove
da upoznam nekoga
ili da volim svoje JA.
Nikad, nikad nije kasno...

Ako je u ovoj našoj jadnoj, gladnoj i nikakvoj zemlji tako teško sa nama glupima, mora da je još neizostavnije teže i sa svom tom njihovom pameću... Džaba fioka puna diploma i koje kakvih sertifikata, ako su usta gladna i prazna... Za živog čoveka najvažnija jeste HRANA (mrtvima hrana ništa ne znači, a niti im više treba... taj loš mit pozajmili smo iz drevnog Egipta)... pa tako ja kuvam i nosim na tacnicu umešene kolače roditeljima dok su mi živi, a posle to neće imati smisla... A prekosutra bi najblagoslovenije bilo nahraniti sve postojeće sirote a žive... pa tako mrtve hranom ne obasipati, jer njima to ništa ne znači... pa tako ako okajavate možda nešto i trebate iskupljenje ili hvatate neki sevap, nahranite prekosutra sve žive, sirote i gladne... a mrtvima tek prislužite za dušu po plamen sveće i malo kada tamnjana... Tako je izlišno što je neko i današnji dan napravio neradnim i prazničnim... bilo je dosta juče... bio je dovoljan jedan dan... jer tako nikakva zemlja kao ova ubedačena naša ne treba da priušti dvodnevni luksuz praznovanja i nerada... to sigurno nigde nema u svetu... a pošto nije pao praznik za vikend, a ni u nedelju i nije imalo opravdanja da se pomeri na još jedan neradni dan... trebalo bi malo preispitati kalendar svih naših praznovanja... I sutra bi trebalo proglasiti neradni dan, jer za ovako veliku državu čak do Tokija malo je praznovati svega dva dana... Nemamo kao narod uopšte biti istorijski, a ni nacionalno ponosni na taj tzv "Sretenjski" ustav koji je trajao pa jedva 58 dana... Obično zemlja koja se najviše poziva na svoje davno prošle i neuspele ustave, postane Meka za bezustavlje... Pre neki dan pocepam desni rukav moje kućne somot žute košulje... nosila sam je još kao student... traje već više od decenije... samo je izbledela... i bilo mi žao da je bacim, jer može još da posluži po kući... i sada okrpim taj rukav... uštopala sam kao i mašina koristeći samo iglu i konac... dobro... sitan bod... i sad imam i svoju omiljenu ritu zakrpljenu... čuvam nove stvari... a po kući nosim staro...