Kad razlučimo da su sve naše tuge tako stravične i strašne, biće nam kasno... kasno da pojmimo da "LJUBAV DAJE SVRHU ŽIVOTU", kako su nas svirepo poučavali oni sa višeg stupnja poučenosti tek neke... I opet bih jedno te isto... vazda isto... a u istom se ne okupah dva puta... Ja bih od večnosti da iskopam svoj stih, za sve ove tišine i tmine... za krivu reku... dok još izdaleka čujem nošena valovima bluza, kao Ivo Andrić na jednom mestu kaza: "Ali oni su isto tako bili čvrsto uvereni da će prava i čista vera pobediti i da treba čekati. A niko ne ume da čeka kao pravi, bosanski "Turci", to jest ljudi tvrde vere i kamenitog ponosa, koji mogu da budu plahi kao bujica i strpljivi kao zemlja"... I ne sluteći... da nisam reka, već čovek... Опет сам тумбала ствари и премештала их с` блога на блог... a prikupljenu dosadu s boka na bok... Таква исписана штива просто не могу да стоје и мирују... ne miriju ni vode... Речи су енергичне и стално у покрету... kao virovi... kao slapovi... I najzad, odjednom je nešto nastalo... У том пресељавању настао је нови смисао и нови обрт речи... I naravno, nešto je i ostalo... Остале су само живе искре и ништа више... И сова се понекад у чуду нађе... bar na fotografiji, ali se neizostavno - увек u životu снађе... I odjedared bljesak i odsev vode... Ја не прецртавам... Ја дебело ишкрабам... тако да се не зна шта је писало... i ne sluteći zašto sam istrčala unapred, a da to nisam ni volela... Pa ipak, biće da sam uvek volela da grabim koji korak unapred... pa čak i u onim večerima kada od previše aktivnosti nisam više u stanju da pisanjem ovim iskažem nešto drugačije od već viđenog... a ni da pouzdano pojmim u čemu se to ogleda svrha kamenitog ponosa i brzog rečnog toka...
Нема коментара:
Постави коментар