Kada čovek načisto potone u svojim sumnjama i skepsi svoga malog zbunjenog uma, onda treba da konsultuje neki od planetarnih zapisa, kako bi postigao ozarenje srca... a ovo je razdoblje velikih osunčanih eklipsi... nekih micanja i pokretanja - mogućno i preokreta... Postoji i ona vrsta bola koja se ne može čuti u žuboru jedne reke... Ovo je prvo moje Proleće u koje ja više ne želim da izađem napolje iz mogile srca svoga... I oživela me svetlost jučerašnjeg prečudesnog sunčevog sjaja... Školjka je čudesna u predivnosti svoje lepote... uživajmo bar u tome... Ova neobičnost od juče se rasprostire i na dan ovaj, pa sve da proslavlja Kreatora Univerzuma svojim ćutanjem... Samo razmišljati da opet možeš ko nekad i negde biti jak jeste isto kao i samospoznaja da više nikad i nigde ne možeš postati onoliko jak... Ljudi stiču mudrost tek kada uminu situacije u kojima se pre zadobijanja mudrosti Čovek našao i pronašao... Ne mogu se razumeti stavovi i mišljenja drugih ljudi... ma kakav rečnik sa njima koristili... jer neki ljudi ostanu samo posmatrači već krivo usađenih verovanja... i tu je upravo onaj prostor gde ne bi smelo biti zavaravanja... Umorna sam od istih ljudi... od istih pitanja... od unapred projektovanih odgovora... Umorna sam... od toga da nemam više potrebu da kažem ni ko sam ni šta sam... Umorna sam... a nekim čudom gle i tako umorom umorena ja sam živa... i ja oživim upravo onda kad spoznam koliko sam umrla i mrtva... Moja snaga i Ja mora da smo neobični... "Mudar, je ali je nesrećan. Možda su svi ljudi, koji mudrost izaberu, nesrećni ljudi" - Isidora Sekulić... "Jer ljudi su gladni ljubavi, i samo nje su gladni i umiru onda kad ljubav nije više s njima. I kad neko umre od gladi, zato je umro što ljubavi za njega nije bilo"... Rušenje porazima od večnosti i raspadanje gubitničkog smisla i kad krilate misli pevaju pesme kao kroz prazan prostor gde još duh pesnički provejava reč vlastitog savršenstva... Najmoćniji govor od vajkada beše i ostade - govor poetski... Pesnici su jedina ljudska stvorenja, koja se nikada ne bore za neko važno mesto, jer su njihove pesme te koje će im osigurati neko toplo, sigurno i mirno gnezdo... Ima li radosnijeg stanja čovekove duše, nego što je to pesma... Najviše će me usrećiti kad čujem da nisam radila svoj posao kako treba i valja... Čekala sam malo više od 365 dana da se ovo što sam ispisala februara 2014-e i obistini onog 19-og juna 2015-e... no neka im služi na Čast, ako znaju šta je Čast... Ima uvek dovoljno unutra svakog čoveka, da bi mogao toliko reći i darivati iz sebe... No, kada čovek dobro uvidi već nedeljama unazad, da tu isped ima većinu koja baš ne haje mnogo za ono što taj čovek ima da kaže... Onda taj čovek reši da sve manje kaže... No, ipak kaže manje... I što bi čovek trošio i davao sebe... Kakva publika, takav i predavač... I nema ljutnje... Kad čovek prepozna koliko ga poštuju i cene, onda dariva i više od sebe... Ovako sve u granicama minimuma svih minimuma... Nikad ne dozvolite da vam neko ili bilo ko - opali šamar... jer to je neoprostivo... Obično ljudima pomognem dva puta (naravno kada im to zatreba i kada se ukaže prilika)... Ukoliko me zamole za pomoć po treći put, ja se nasmejem i kažem: Nisam zlatna ribica, pa ne mogu ispuniti treću želju... No, da ne bi ostali tužni, ja im kažem da potraže Aladina i nejgovu čarobnu lampu... Tamo u boci živi svemogući duh... I ovo je odličan vid zaštite od energetskih vampira i vukodlaka... Ja tvrdim da se čitav Kosmos može smestiti unutra jedne duše... A pre mene ovo su dokazali i pokazali mnogo važniji... Кад будем дошла к` себи обећавам свечано да ћу вам поклонити дужну пажњу и поштовање... Тренутно сам изван себе... Лутам по космосу... A kako i ne bih - upadoh u još jedan Zbornik sa meni jako važnom pesmom i obretoh se među 120 odabranih autora pesnika širom Kosmosa... No o tom uspehu svom pisaću nešto kasnije dok dobijem Zbornik i povelju... Ако у арени или рингу на време не покажеш зубе, самлеће те као пшеницу... Највише се обрадујем трапавим седмицама... No, ovoga puta postu se radujem još više... Moram da izbrusim tanane niti i biti svoje duše... Своје најбоље и најлепше ставри, написала сам само онда када је у позадини била добра музичка подлога... i ništa više!?... I nije sve ovo za trezvene i trezne... Ovo je za sve one druge i drugačije - vazda pijane i od bljeska Poezije besne... U znak svog malog bojkota i portesta - lišiću sebe svega, osim muzike... Postoje projekti i ideje koji su u svom začetku i nastanku imali izuzetno dobro i humano delo, no vremenom stvari su se toliko izopačile i sve je otišlo dođavola i sada sve izgleda naopačke (naopako) ili vrtoglavo - a neverovatno užasno i zabrinjavajuće za sve mudre i pametne glave... Ne znam gde ste vi, ali jako dobro znam gde sam Ja... "Da od svake moje prolivene suze Na dnu duša vaših bude zlatna zvezda" - Vojislav Ilić Mlađi...
"Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет;
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет".
"Ничег нема што умрло није;
Тишина пуна скамењених бора.
Ничег нема; само илузије
Пред пустом кућом, мирног, мртвог мора.
Свуд мртво море, свуд нигде ничега;
И спава вода, и нема промена.
Нема промена. Сан једнак, камени
Спаја сва места са пределом нада.
Осећај мирне равнине на мени
И преко ствaри непомично влада.
У моме оку последњи прамени
Још живе косе. Више се не страда".
Владислав Петковић Дис (1880-1917) - kome neka je srećno 100 leta od upokojenja...
Нема коментара:
Постави коментар