"-UČITELJU: ŠTA RADIŠ DANAS?
-NIŠTA.
-ALI, TO SI RADIO I JUČE.
-DA. I JA NISAM JOŠ ZAVRŠIO".
Razgolititi svu svoju dušu na vatrometini ispraznih života, mogu još samo poneki nadasve snažni, ispravni i vražije drugačiji... stilom pisanja izazovni LJUDI... Savete baš ne volim, ali kad već o njima silom neprilika počinjem da razmišljam, onda treba da uočim kako
JEDAN OD NAJBOLJIH SAVETA KOJI IKADA MOŽEŠ DOBITI DOLAZI IZ TVOG STOMAČNOG INSTINKTA... I tek sada počinjem da razmišljam morena glađu u prve jutarnje sate... AKO IM JE STALO podrazumeva se do tebe, ONI ĆE TI TO I POKAZATI, mada i ne moraju nisu dužni... pa ipak AKO I NIJE TAKO, ONI onda NISU VREDNI TVOGA VREMENA, kao ni energije kojom sve činiš i koju u sve donosiš... bespoštedno unosiš... trošiš... osipaš i paraš... TREBA SE ČUVATI SVAKE ONE REČI KOJA NIJE U STANJU DA OPLEMENI LJUDSKU DUŠU baš u vreme kada je malo prirodnih retkosti koje imaju tu energiju punoće jednog oplemenjivanja... KAD OPRAŠTAŠ, TI OZDRAVLJUJEŠ... KAD PUŠTAŠ DA ODE, TI RASTEŠ... i baš u tom rastu i porastu pretvorih se u neboder ili oblakoder... TI NE MOŽEŠ UVEK OČEKIVATI DA TE DRUGI TRETIRAJU ISPRAVNO, ALI TI MOŽEŠ TRETIRATI SVOJE JA ISPRAVNO... a kad već moradoh u onim decenijama iza razmišljati o očekivanju, važno je da akcentujem iz trenutne perspektive da ja tretiranje od strane tih nekih nazovi drugih više i ne opažam, iako se boji mojih plavih očiju pripisuju izvaredne sposobnosti i moći opažanja... zapažam - RADOST NIJE U STVARIMA (PREDMETIMA)... RADOST JE UNUTAR NAS... U NAMA... kao što je i glad unutar nas... gladi izvan ovog tela nema... Obratite pažnju na ten i gen izgleda, jer naš ten i gen govori više o nama, čak više od očiju, od pogleda, od svega ostaloga na nama što se sagledava i dešava... Ako već morate da umrete... umrite dostojanstveno, no nikad očajno... A san od prethodnog jutra beše upravo vezan za sahranu... sanjala sam da je neko umro... NI JEDAN UČITELJ, SVEŠTENIK (PROPOVEDNIK), RODITELJ ILI PRIJATELJ NE MOŽE ODLUČITI ŠTA JE DOBRO ZA TEBE... SAMO SLUŠAJ GLAS ONAJ ŠTO TI GOVORI IZNUTRA... i budi srećna sve dok čuješ taj svoj unutrašnji glas, jer teško postaje kada taj tvoj sluh bude doveden pod pitanje i kada bude potrebovao korekciju... I... Zašto sam se tada osećala ZABAVNO... samo zato što sam JA napisala solidno dobru pesmu... Napisah je... Ja ne umem da kreiram stvarnost neku drugačiju, no kao što se iz priloženog dobro vidi odlično kreiram svu tu divnu hrnu i kolače... ZA VEĆINU LJUDI, NJIHOV DUHOVNI UČITELJ JESTE NJIHOVA PATNJA... ZATO ŠTO EVENTUALNA PATNJA NJIMA DONOSI BUĐENJE... Andrić: "Ukratko: šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje"... "Slasti je nalazio u štednji i štedeo je strasno, sa osećanjem da time bar malo popravlja sve što je u životu krivo i naopkao i da je novac još jedina stvar koja čoveka može bar donekle da uzdigne, spase i zaštiti"... "Izgubivši veru u smisao daljeg uspona na putu na kome se toliko zamorio a koji mu nije doneo ono što je očekivao od njega, Rotra se pustio niz struju, ne želeći ništa drugo do život bez bolesti i sirotinje, sa što manje posla i glavobolje a što više sitnih prijatnosti, stalnosti i zarade"... "Tek u četrdesetim godinamna, Rota se već osećao prevaren i premoren, kao čovek koji je potegao preko snage i kome nije plaćeno po zasluzi. Njemu je bilo strano svako apstraktno razmatranje, ali nije mogao da ne razmišlja o svojoj sudbini i da se ne oseti usamljen i razočaran"... "Pred već posustalim čovekom život se ukazivao kao beskrajna linija, bez ičega trajnog i pouzdanog, kao podmukla igra bezbrojnih ogledala u kojoj se otvaraju sve nove i sve dalje, verovatno isto tako varljive perspektive"... I zapanjujuće može biti - koliko su neki ljudi efikasniji od robota... ako ništa ono bar u brzom kucanju... И можда треба прећутати шта се све на послу опази... Али пијаног човека не можете а не препознати... Pobedim svojim povlačenjem... ćutnjom... izolacijom... A to sam sve pokupila i naučila od onih samotnjaka, koji su se zamotavanjem u svoje osame branili i štitili od svega pogubnog po njihovu prenaglašenu osetljivost posebno u ovim prvim danima Sunca koje se pomračilo i nekim prirodnim fenomenom zamračilo...
"И сећај се да некад певасмо
Те заносе, та привиђења
У снажним, звонким, светлим ритмовима,
И да из боја и из камена
Црписмо пламен, пламтисмо канцоне.
Сећај се - и подузми сад
Да обновиш тај сјај".
Тодор Манојловић
Нема коментара:
Постави коментар