Nekada sam mislila skoro ovako... kako NE TREBA RASIPATI I TROŠITI ENERGIJU NA STVARI NA KOJE NISMO U STANJU UTICATI I KOJE NISMO SNAŽNI IZMENITI... kakvo poražavajuće utešenje za ljude kao ja... jer nismo navikli na statičnost iako statično izgledamo oku nebitnog posmatrača... I možda smo tada, kao i sada mislili da će SAMO STVARAN BOL UČINITI DA SE IZMENIMO I PROMENIMO... Ali, DOBRO JE DA POKATKAD BUDEMO LJUTI, NO NIJE DOBRO DA BUDEMO OKRUTNI... i to su ljudi kao ja potanko izučili... A NAJVAŽNIJE I NAJLEPŠE STVARI U ŽIVOTU NISU STVARI... SVOJE SOPSTVENO JA TREBA NEIZMERNOM LJUBAVLJU PODRŽAVATI I ZAVOLETI NAJPRE SAMO ONOM SILINOM KAKO BI MOŽDA POŽELELI DA NAS NEKO VOLI-ZAVOLI... Pa, i ne mora da zazvuči tako... U mrtvom moru današnjih ideja i želja isplivale su najvitalnije... najbitnije... možda i najspasonosnije... Povremeni život i život u prolazu - nije Život... Ne želim prosperirati, pa se protivim i bunim - sasvim tako... "Kad gore šume, treba se sećati ruža"... "U vrtu sećanja"... Žena kao ja bi možda i zavodila kad bi imala koga... Kako bedno zvuči, jer i nije tako... Ipak žena kao ja bi čitav dan smišljala, dok nešto novo ne osmisli... I osmislila je... Uskoro novo zanimanje... U ruke mi pada malo polimerne gline, pa oblikovati treba neoblikovano... obojiti neobuhvatno... samo da sve u oku mom bude sveobuhvatno... Što više volim svoje odluke, sve manje ima potrebe da ih drugi vole... Bolje da sam u svom tripu, nego u tuđem džipu... gripu ili nekom nedoličnom dilu... Hahaha... "LJUDI SVAŠTA SNIVAJU, TAKO SE ZANIMAJU"... divni stihovi... "Garavi Sokak"... Tako nije teško razotkriti da su najveći čovekovi pokretači upravo ljudski bol i patnja... I nema veće ljubavi nego pevati o ljudskom bolu i patnji... A kad napišem nešto tako teško onda mi treba i vreme da se oporavim... Stoga dosta ređe i sporije pišem... I nije me strah ako više i ne mogu stih da napišem... Po prvi put imam utisak da počinjem pisati pesme pred kojima samo mogu da zadrhtim... I biće da su to tek moje prve prave pesme... MIR - je u našim rukama... i glina... Samo je šteta što se pahulja brzo istopi... pa nestane... ali se u kap vode pretvori... i tako prirodom kruži... Ovim stepenicama prosto je nemoguće stići do vrha... Kliazvo je... Bela lađa... morem se talasa... Prazan brisani prostor nije poražavajući sticaj okolnosti, već lakoća sa kojom se bolje diše i misli... Prazan obrisan prizor samo je pravi odraz i dokaz, kako nastaje još lepši obris tek započetog dana... Prazna nepregledna široka prostranstva, pred kojima moja duša jedino se još klanja, bez imalo pokajanja... Prazan i izbrisan... Prazan i obrisan... Prazan i poništen, ali nikad uništen... I danas nije teško zaključiti, da je od juče ostalo i da će i sutra osvanuti - ništa novo... Ostade samo par nezavršenih komenatar... Nije dovoljno da mi hiljadu ljudi kaže - da mislim pogrešno... Ja kažem to što kažem, a uvek i mislim tako i još plus pokažem i dokažem... I nema tu prepreke, a ni straha... Jer moje reči se rađaju iz duše i srca... I mada znam da ne prolazim uglađenim stazama, ja gazim črvsto izrovanim bulevarima... I čekam da se zabele prve visibabe u zelenoj travi, ako ih sneg do tada ne udavi...
Нема коментара:
Постави коментар