Ja imam volje za pisanjem... Ne, ja sam tačnije imala nekad mnogo volje... A danas istrajavam na minimalnim količinama ruševina iste i preti mi velika katastrofa najličnijeg ugasnuća... no kome ili o kome pisati - pitanje je inspiracije sad???... Mislim, bilo je tek tad...
Pokatkad se zadivim svojoj hrabrosti da ogovorim nekim ljudima kako inače ne bih odgovorila... i jesam li još jednom pobedila samu sebe... tim naprasnim činom svoje gluposti ili podlosti - svejedno... Čim se ne uklapate u viziju drugačijih od vas, onda ste ili zarđali ili zastareli - trećeg nema... Ja sam u harmoniji sa svojim Ja... no sa okolinom i nisam!!!... A zašto bih i bila???... Odrečenost kao i odricanje, ali i poricanje doprinose što bržem procvatu pesimizma... Sve velike ideje su u svojoj srži pesimističke... Lažu ako vas ubeđuju u suprotno... Ako pred našim pesimističkim vidicima sine tužni odblesak nekog njihovog optimizma, onda to dobija još tužnije oznake koje ukazuju jedino na večiti sneg sa trusnih planina... Ako su pesimisti ičim obilato nadareni onda je to veština i rutina ispisivanja pesimističkog stiha... Moj razum uvek kaže da je ovaj svet ipak samo puki odblesak ništavnog pokušaja ubeđivanja ljudi da pesimizam nije tako sveobuhvatno prisutan... A ja znam da je prisutan i više nego mu se prizanje... No to je jako bogohulno danas... Ja sam tvorac sopstvenog pogleda na svet pod koji podupirem kamene zidine opet moga ličnog stava, iako svoju filozofiju tek ovim puko načinjem... Možda ih vređam, time što se svrstavam u nekakve nazovi "filozofe"... A ko će znati pouzdano: da mi možda to i nije cilj... Ljudi su počesto ona vrsta mrtvih začaranih predmeta kojima se dopisuje neka natprirodna moć preživljavanja i istrajavanja... u nedogled... u beskonačnost... U nepostojanju bez vrednosti suštine i bez skalarne veličine u kosmičkom prostoru jedino još postoji ono prazno što i doista ne postoji i često ga primetimo i ukažemo da to jeste NIŠTA... Nirvansko ugasnuće kao celokupna nepomičnost trenutka i svako lišenje volje potopljene u mrtvo more, jer najveća utopija glasi da bol i patnja na svetu nisu ipak najjači... A šta ako ipak jesu!!!... Ono što ne postiže plemeniti cilj suštine ne može se nikad imenovati pametnim... A možda i može!!!... Pesimista je najiskrenije ljudsko biće... Neke ljude, pojave i događaje jeste uzaludno razbuđivati besmislenim "čudima" i slepim "humorom", jer oni takvi ostaju za sva vremena neprobuđeni, mrtvi i potopljeni... MISAO POKATKAD TIŠINAMA PLAVIM SVOJU REČ RASTAČE TEŠKO I HARTIJA SAVRŠENO STIŠAVA SVOJE NEUMOLJIVO KAZIVANJE I MODAR PESAK PUCKETA KAO OBOREN DAH ŽIVOTNI U ČOVEKA ILI PESNIKA... Ako želite ipak biti u trendu onda po svaku cenu ovih i narednih dana šaljite "poruke ljubavne"... No, naravno Ja više volim da sam van svih trendova... Mrtvo ćutanje je najbolja odbrana svakoga sopstvenog stava... Pošto napisah dve "krvavo" dobre pesme i treća mora biti isto tako jaka i ubojita... I da li je neko rekao da se samo znojem, suzama i "krvlju" dobro piše... I plašim se da ove godine 2017-e nešto ne ugasi konkurs... Najveća uvreda koju može da primi neko kao ja, jeste da mu čestitaju dan "zaljublejnih" ili dan svetog Valenta... Ta dosada slanja ispraznih srećkastih poruka prosto poprima obime uvredljivosti... Pesnik je valjda jedina ljudska vrsta, koja je življa tek po smrti, nego za života... Verovatno za to, krivicu treba tražiti u pesmama dotičnog pesnika... Ovaj dan na skali vrednovanja ipak mora zaslužiti minus 10... Kod vraćanja i povratka u dobru formu, najsigurnije i najbolje jeste biti: sve u svemu - polagano i sugurno... Tako je i sa razmišljanjem... Stoga dakle, razmišljam i mislim lagano i sve sigurnije u sebe... TIŠINE...
Život nam upravo šalje i daje tišine, da bi nas upravo kroz tišine, spremao i pripremao za još lepše i uzvišenije nadzemaljske svete tišine... I zato su tišine nadnebeski zatrpani šapati i jedva čujni treptaji... Tišine neuvele i elastičnim pokretom uvek spremne, da izatkaju sve te onovremene tišine u tišine ove ovde i sada... Tišine primetne i čedne... Tišine iz najlepšeg svemirskog beskraja i današnjeg smiraja... Tišine iznad svakog lepog kraja... Tišine raja... kao beskraja...
Vazda mudar i budan čovek dolično razmišlja i čeka, da mu neka biserno genijalna misao na um i danas došeta... Ipak i čovek treba malo da prošeta, dok tu misao čeka... Pouzdana ulaznica za ovozemaljske prilike, jeste površno sagledavanje situacije... Ukoliko začeprkate malo dublje ili dalje, odrezaće vam sve živo... Prvo jezik, onda prste... misao i sve po redu... sve po spisku... A šta zaključiti iz današnjih naslova: krvavo li dobrog dana... Koškaju se orlovi... kao Riki i Moli... Ovom čoveku treba zavideti... Čovek kao stena...
Нема коментара:
Постави коментар