SAMOVREDNOVANJE NIJE GREH, A NI ZLOČIN...

POEZIJA - akrostih...

Pritajena prijatnost duha
Otmenost otresita srca
Emotivnost eterične duše
Zaigranost zagledanosti oka
Imaginacija igranja rečima
Jasnost jasnoće stiha
Asocijacije akrobacije sluha...

Gradili smo zaboravom smežuranu kožu 
oko podočnjaka, nekad zapamećni u onoj
običnosti strasti i onog usuda što Čovek se 
zove, pa čudimo se opet radoznali tom svom
nedozrelom udahu, pokidanom sa melodijom 
toplog juga na pragu večeri bez ostatka reči...

Ne gledaj moje lice večeras, 
jer tamo nećeš naći ni kap 
nekakvog svoga veselja, a 
ako pogledaš slučajno tu,
naćićeš svu onu tugu i muku
ali nikad više pruženu ruku...

NEKO PODIŽE ZASTAVE... NEKO PODIŽE ROLETNE... A JA PODIŽEM SVOJE KRITERIJUME JAKO VISOKO... TOLIKO VISOKO DA NI JA SAMA NE UMEM DA IH DOSEGNEM... TA ZABOGA MILOGA - SPUSTITE ME MALO NA ZEMLJU... i bez brige spusti me glad... pa ću u budućnosti ljuštiti krompir i prati suđe, a to je veoma časno u zemlji našoj gde vlada toliki mito i korupcija... LJUDI SU TAKVI PRE ĆE NA NAS PODIĆI TEŠKE ĐONOVE, NEGO SVOJE ISKRENE MOLITVE... Ne može se pouzdano ustvrditi šta bi trebao biti glavni pokretač Života... koristoljublje nagriza i podriva, pa čak i tamo gde toga na oko nema... previše uspešnih koji malo brinu o običnim stvarima neba... a dobro i nije učinjeno da bi se dobrim povratilo... važno je podneti zlo koga i previše negde tu oko nas ima... USPEH JESTE KAD SE ČOVEK JOŠ U PUNOJ SNAZI SVOGA ŽIVOTA, POVUČE I OPROSTI OD SVEGA ONOGA ŠTO VOLI ILI JE NEKAD VOLEO... JA SAM OD ONIH KOJI SE SAMOPOTVRĐUJU I SAMOOSTVARJU SILAZNOM PUTANJOM... Možda to mislim trenutno, no posle perioda bolne orlovske transformacije shvatiću da je to u očima Božjim mnogo vrednije... MUŠKARAC SA ŠIROKIM RAMENIMA OBIČNO JESTE ONAJ SUŽENIH POGLEDA... Ja najviše volim napiti se vode sa svog unutrašnjeg vrela, onog mog vrela odakle izvire i ključa moje intuitivno JA, pa taman taj moj izvor vrela bio i pomućen, pomučen i blatom zamućen... A nije... Bistro je uvek tamo gde ja vodu pijem... pa bilo to i očima samo... Sebična sam... jako... i uživam u tome... ne volim da se rastačem... rasipam i plačem... Ili mi je "krivica" sebičnosti samo nametnuta kao tovar teški... Vratiću se vrteškama... Da bih ostala dosledna i originalna svom biću i žiću - koračaću kroz ovo što Životom zovu sama... Kad sa nekim završim za ceo život, ja ga lepo obrišem, jer neću da mi smeta više tu... Treća dimenzija... i put preobražaja... Misle neki ljudi da će na tobož nekakvim ili bolje rečeno nikakvim njihovim metodama srama uniziti i poniziti... e pa neće vala dok u nama ovakvima ima i zrno časti i morala... Što više pišem - sve više osećam glad za Životom... Ženu ne mora nužno da očara muškarac... dovoljno jeste da je začara luksuz koji on poseduje... Mada pripazite i vi žene sa dobro opremljenim stanom... da ne budete plen nekog takvog "tipa - lika"... "Život je bašta, vitlejemski mirna, i puna ruža. A ljubav je san dveju ruku koje se nad Hristovim krstom grle" - Isidora Sekulić... Nad ostrvom preletalo jeste vreme kao po sjajnoj putanji, jedva nešto malo manjoj od reči od 3 sloga... Beše to ostrvo neunižene tišine i prečiste snage, nad kojim još uvek krilati konji, iz daljine beskraja primiču nebeska svetla... Ostrvo nagomilanog smisla, bez ijedne trunke pogašenog svetla, pred milijardama sunčanih zvezda... Ostrvo pobožnog zvuka i neprolazno pametne blagosti, u čijem smiraju bratime se orlovi i vrane... Ostrvo posvećeno u istini i hrabrosti, u istrajnosti i pravdi, samo najboljoj razumnoj nadi i unutrašnjoj snazi... Jato ptica izgubim iz vida, u večitom sudaru dva oprečna vidika... Jedan sa kopna reč oko potoka u kamen zamota, a drugi preko plota u pučinu rasprši iskričavu čistotu meku i daleku... I kakav sebičan osećaj urla u tom svenaporu pesničkog sentimenta... U sitan zvižduk duši da priredim udivljenja i bar malo istinskog umirenja... Zamarširaće reči najumnijih naroda, genijalnim ponosom neverovatno logičnih vekova i to upravo tamo u zapitanosti jednog stiha, a što će ustvari biti ravno ukusu uzvišene mere, nad komičnim stvarima rečnih pejzaža, po svojoj krasoti mnogo lepših od nanovo probuđenih reči... Za reč pesnikove nesravnjivo precvetale pesme, što treba da posluži mesto neukusa stare vredne slave, održaću melodiju beskonačnu, kao hujanje najtišeg šapata, jedne otmene reči, iz sokaka, tog sličnog glasa, što sakriven živi u pameti svetlosnoga zraka... Najviše mračnjaštva, možemo pronaći u jednoj jedinoj reči, koja glasi: glupost... I nad ovim najmilostivijim danom, ujedinjeno najskrušenije zrno mudrosti sasvim pobožno i sve manje koje čemu podložno, širine obične ljudske, nadilazi kroz princip ćutanja i tek po nekog prevashodnog kritički nastrojenog zakona, izuzetno svojstvenog mi načina razmišljanja... A, to se zove - stil... Dobre duše možda jesu mamac za budale, ali to ne znači da je dobrota slepa, gluva i glupa, pa da dozvoli da budala po njoj doveka gazi... Važno je biti svestan sopstvene vrednosti, a za ostalo ko mari... NEMA ČOVEKA BEZ MANE I DRVETA BEZ GRANE...