Ne pišem...
Prste ne umačem
u mastilo boje neba...
Rastačem podozrenje
i osmeha zrenje
tu gde muti se vrenje...
JA SAM VOLJNA DA SE MENJAM samo zarad jednog neprevaziđenog stiha... JA SAM SPREMNA NA PROMENU glagola i padeža, iako priznajem gramatika mi nije jača strana... Eh... A... Možda i nisam!!!... A i zašto menjati ono što je dobro... Šipak!!!...
JA SAM VREDNA VOLJENJA kao i nevoljenja... JA ZAVREĐUJEM DA ME NEKO ISKRENO VOLI, kao i da me neko lažno podnosi... Ne i nisam!!!... Zato što dalje od mene, a ja od vas već uteći dobro znam... A i sva mesta su već zauzeta... Sedišta popunjena... I... Danas sam se pogledala u ogledalo i rekla "JA TE VOLIM" moje divno JA... I stvarno volim te... Kao kuvano vino... Ti si radost moga života... A da li volim tebe ili sebe - nagađajte... I tako počesto radimo i ono što ne želimo... sila neprilika... Eto ja od danas pokrenuh proizvodnju minđuša... sve u svemu i nije baš ovako pojednostavljeno kao u nekim citatima u ovom našem životu izvan ekrana... Surovo je vreme, a surovo i bezobrazni ljudi... Blago onima koji imaju povoda za veselje... Trenutak je ništa, a podugačak ŽIVOT ipak sve... I prekosutra i nakosutra biće dana... ali šta to menja potragu našu za egzistencijom... za osmišljavanjem svih tih dosada... I sve što sam htela biti postigla sam u prošlosti... sada više ništa neću.. Sreća... BOGME MENI ZA SREĆU TREBA MNOGO... zato je nedostižno dosežem i nedosežem... JA SAM NAJBOLJA "STVAR" KOJA SE IKADA DOGODILA MENI... Ja sam uvek u savršenim godinama upravo tu gde jesam u mom Životu... "Prizvala sam Senke, odgovorili su mi Živi. I tako smo se ponovo pronašli u vrtu sećanja"... Hranićeš se munjama i koještarijama grmljavine... ŽIVOT JE RING I NE ODUSTAJ OD SVOJE BORBE ČAK NI U STRAHU OD NJIH... Dobro što se smračilo i namračilo iznenadno, a bio je obećan osunčan dan... medved ili mečka će se vratiti ili neće u pećinu i danas svakako neće ugledati svoju senku, tako da zima neće trajati još 6 nedelja produžetka... eto buđenja ranog proleća... čak pljušti i kiša sada... nebo plače ili oplakuje nešto loše naše što učinismo ili ne učinismo - svejedno... Kad čovek prestane da nešto stvara ili pesnik kad prestane stihove da zbraja, znači nestalo pokretačke strasti... Čovek u svemu neizostavno mora i treba da bude strastan... a što ređe strašan... Recimo ljubavna strast... Ili strast prema nečemu: recimo prema poeziji... I treba biti obuzet takvom strašću... To je čovekova strast... čovekov porast u vinuće jedno malo... I tu strast treba raspirivati... Razbuktavati... Razgoreti... To bi bilo veoma strastveno... To bi bila strastvenost prema nečemu... a može i prema ničemu... No, počesto i to čuvstvo kao da ispari netragom iz čoveka... Pa, tako ostane da ga pokreće - ništa... I tako nekad zahuktao čovek, zastane i stane... posustane... Treba li buditi strasti???... Ili obuzdati svoje strasti???... Kao i sve gladi... I navijač može biti strastan, kao i poljubac... I ljubav može biti strasna... Svejedno, strastven je isto što i strastan... a tu je negde i onaj strašan... Fali li ljudima danas strastvenost???... Samo da strastveno ne ispadne strašno... Jer, ukoliko strasti pokreću točak Života, onda ih i treba promovisati... I počesto se učini baš tako da ovaj svet pokreće strast ili ništa... Andrić: "Zemlja je bila meka, kao prolećna, vidik ispran i dubok, planine modre, a na nebu, čistom i bledoplavom, protezale su se, u dnu, dve-tri vatrene pruge svetlih oblika iza kojih se krilo sunce i obajsavalo ceo kraj posrednom, neobičnom svetlošću". "Naslućivala se Bosna, mukla zemlja, i u vazduhu se već osećala studena patnja bez reči i vidljiva razloga". "Već godinama idu ljudi kao natovareni, svak vuče poneku muku, niko nije na svom mestu, i zato svak gleda kako da preturi nešto od svoga tereta na drugoga, kako da sebi bar malo olakša, ako ne može drukčije a ono krupnom psovkom i oštrom reči". "...za svaku stvar potreban je veći napor a u isto vreme čovek je manje sposoban da ga učini; svaki korak je teži, svaka odluka sporija, a izvršenje neizvesno, dok iza svega, kao stalna pretnja, vrebaju nepoverenje, oskudica i nezgoda. Tako se javljao Istok". "Ne spava i nije srećan ni miran svaki onaj ko se danju vedro smeje i slobodno kreće među ljudima". "Oduvek je tako da se dva naraštaja koji se dodiruju i smenjuju najteže podnose i, u stvari, najmanje poznaju. Ali mnoga od tih razmimoilaženja i mnogi od tih sukoba između raznih naraštaja počivaju, kao većina sukoba uopšte, na nesporazumima". "Šta misliš da Aleksandar, pustošeći svet, traži sred užasa, lomljave i rata? Moren dosadom koju ne može da ukroti. Boji se da ostane sam sa sobom i teži da izbegne sebe". "Tako je Davil nastavljao, s godinama sve upornije, da od svojih ne malih vrlina pravi osrednje mane i da u poeziji traži upravo ono čega u njoj nema: jevtine moralne euforije i bezazlene duhovne igre i dangube". "Jer marljivost, ta vrlina koja se tako često javlja onde gde ne treba, ili kad više nije potrebna, oduvek je bila uteha nedarovitih pisaca i nesreća umetnosti. Izuzetne prilike, samoća i čamotinja na koje je godinama bio osuđen, nagonile su Davila sve više na tu jalovu stranputicu, u bezazleni greh koji je nazivao poezijom". "Dok je bio mlad, Davil je sebi često postavljao pitanje: da li je pesnik ili nije? Da li ima smisla i izgleda njegov rad na toj veštini ili nema? Sada, posle toliko godina i toliko napora, koji nisu doneli uspeha, čak ni neuspeha, moglo je biti jasno, da Davil nije pesnik". "Inspiracija je neophodna, tvrdio je Davil u svojim člancima, ali ona mora da se rukovodi razumnom merom i zdravim smislom bez kojih nema i ne može da bude nikakvog umetničkog dela". " - Ne, život ide daleko, dalje nego što mi možemo da ga pratimo, a ja se samo trudim da objasnim pojedine pojave, kad već ne mogu sve da razumem". "- Dobro, ali dok se ne uverim, dozvolite mi da ostanem pri svom gledištu da su i zloća i dobrota jednoga naroda produkt prilika u kojima on živi i razvija se". "Mirna vremena i sređene prilike čine prosečne ljude još prosečnijima, a burna vremena i velike promene stvaraju od njih komplikovane prirode". "Kraljevsto, to je bajka; Revolucija, mutno sećanje iz detinjstva; Carstvo, to je život sam, život i karijera, prirodno i razumljivo poprište neograničenih mogućnosti, akcije, podviga i slave". "Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt". "Sada počinje da se javlja misao da bi i taj put mogao biti samo bespuće, jedna od mnogih varki, da taj takozvani pravi put i ne postoji, i da se život čovekov gubi u večitoj težnji za pravim putem i u večitom ispravljanju krivoga kojim ide. Dakle, pravi put treba i dalje tražiti". "Tu je video, da je rat tvrda i strašna, ali i dobra i lekovita stvar. Tu je upoznao vrednost i meru telesnih napora, oprobao se u opasnostima, naučio da sluša i zapoveda, poznao patnju u svim oblicima, ali i lepotu drugarstva i smisao discipline". "Tada je osetio kako čovek može da se lomi i podvaja u sebi, kako može da pada i da se diže u svojim očima, ukratko: kako prolazni mogu da budu zanosi, kako su neodređeni i izukrštani dok traju, kako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad prođu"........ Šta sve nisam pametno čula iščitavajući Andrićevo delo... Istinska sreća jeste kada podesite pravu (ispravnu) frekfenciju svoga vlastitog mozga, ali i energetskog polja... Moja današnja, sadašnja ali i buduća talasna dužina jeste SVESNO POZNANJE i SAZNANJE... Jednom rečju - ZNANJE... Ja uživam u znanjima koje stičem... Znanja su Izvor Života... Otvaram svest za mnoštvo znanja koje mi Kosmos dariva... Predivno jeste biti bogat znanjem... Sva potrebna znanja pristižu mi u najpotrebnije vreme... Zaslužujem najbolja znanja... Sva znanja su dobra... Živimo u kosmičkom okeanu znanja... Svaki novi dan jeste neko novo i veliko otkrivanje znanja... U radosti dočekujem sva znanja... Verujem u znanje... Bezbedno jeste afirmisati znanja i znanje... Ljubav se ne može samo izreći rečima i darovima... Ljubav se mora spoznati srcem... Da li je ovo rekao neko pre mene???... Činimi se da najviše poštujem i volim upravo one, kojima nikada nisam uputila ni jedan lajk... Koliko nas neko doista poštuje i voli, ne možemo suditi po količini dobijenih lajkova... Hahaha... Možemo itekako... "Kad čovek prođe putovima kojima sam ja prošao; kad oproba na sebi svu žestinu sviju današnjih državnih uredaba; kad vidi kao su ustanove i njeni vršioci nemilosrdni, a ostali svet povodljiv, bez svog rezona, bez svojih misli, brz da osudi ono što ne zna a što se često tiče života mnogo ljudi; kad uvidi kako malo kod ljudi ima stalnosti i u ljubavi i u mrzosti - kako taj čovek može biti ravnodušan spram svega toga što i njega i sav svet upropašćuje, unižava, goni, ne da mu da živi? Je li na njega pružen prst gonjenja, mislite li da ga možete zlim postupanjem popraviti? Nikad ni doveka" završi rečenicu Mita Cenic (1851-1888)...
Samospoznaja svog vlastitog putnog cilja i smisla...
ispražnjen i očišćen UM od svekolikog taloga i mulja...
OŠTROUMNOST i britkost sagledavanja svog tog...
i konačno nalikovanje vodi u pokretu i protoku tom...
i nemanje straha usled stajanja pred neprijateljima...
hvala Bruce Lee...
Нема коментара:
Постави коментар