HUMANIZAM ULJUDNOSTI MOJE...

"Gospod Bog nema telefon no ja razgovaram sa Njim... Bog nema fejsbuk i još uvek je moj Prijatelj... Bog nema tviter i ja Ga još uvek pratim"... 

"Zaboravi dovoljno da je gotovo, zapamti dovoljno da se ne ponovi više ikad ponovo"... "Iskrenost je prvo poglavlje u knjizi mudrosti"-reče Buda... "Umetnost jeste kad čovek kaže drugom čoveku šta znači biti human"... uljudan... Ono što oduševljava jeste da čovek može i mora igrati svojim stilom, pre nasumično nego pamteći dobitne kombinacije i poteze, svojim načinom, pa energično i nesmotreno, istrčavanjem, svejedno... I tako možda izmisli i neki svoj potez... I kad smo već na temi hobija, čovek ipak u životu mnogo i dobija... Tako moj novi hobi jeste učenje ili pokušaj igranja šaha protiv računara... a cilj mi je samo da jednom i u moju korist piše: šah-mat... I tako odjednom na um mi padoše 4 najveća Velemajstora šaha prošloga veka koje i ja pamtim... Za neke zaboravih da su umrli pa mi se čini da nisam to ni čula, za neke se iznendaih da su otišli u politiku, a neki su i živi... Muzika je ipak sve i muzika pokreće, ali i okreće svet... Rešavajući životne zagonetke ČOVEK vuče poteze, kad ono uvek ima neki potez bolji... A ko će sve te poteze moći tačno znati???... Pa, još ako taj potez i nije najbolji, postaje ono stanje tapkanja u mestu ili zakovanost na poziciji staroj... I još ako se napravi neki potez valjan, uvek će pisati: ponovite potez, jer Vi to možete još bolje... Mnogo bolje... E, to je upravo šah... Nije dovoljno nazvati se samo ČOVEK... Treba biti i ostati ČOVEK do srži... mada dobra većina do srži retko dolazi... oni se mahom pozabave površinom... Kad god i gde god sretnete (ako ikada sretnete) ČOVEKA poklonite mu se duboko do zemlje... Zato što je danas najteže i najstrašnije ČOVEK biti... "Ali evo živ sam i nasmijan, moje rječi nisu pucale"... Lice ili lik ČOVEKA jeste uvek lepo videti, no nažalost danas sve manje ima DOBRIH I PRAVIH - ISKRENIH LJUDI... Sve lažov do lažova... Lopuža do lopuže... I "osakaćeni" dižemo zdravicu i ime njihovo veličanstevno!!!... Dovoljno beše samo mi jednom reći koliko sam dosadna... Više nema potrebe... Život ide dalje... I svako živi i nastavlja kako ume i zna... I još izgleda kao da je sve u životu tako ustrojeno i uređeno, da se na kraju krajeva meč i završava pozicijom šah-mat... Ključna stvar izgleda jeste zadati protivniku poziciju zvanu šah-mat... Kao što isto jeste i izbegavanje te zamke... Kroz ovaj život prolazimo kao anonimni igrači šaha, na čiju tablu i dalje motre oči nevidljivih isto tako anonimnih posmatrača... Jedino za laž i laganje, kao i varke i obmane, pa i prevare - nikad nije prekasno zar ne???... Izgleda da i dalje postoje oni koji nepresatno nešto pišući, potanko razmišljaju da smo mi oni stari glupi naivci... Čuli smo za "nigerijske prevare"... Ko zna možda ima i "senegalska"... A kad im već ponestane materijala za naše "uništenje", proglasiće nas "depresivcima"... Mirna i dobra noć svim Ljudima, a ponajviše onim ludim ili jurodivim... A svaku pesmu koju sam ikada pročitala, po 100 puta sam lično i doživela... Iz te pesme, doista ima pravo da provejava i poteče, ono šte se tvom cenjenom umu, baš mnogo i ne dopadne u ovo januarsko pozno hladno veče... Mi rođeni pod datumom 23... obično proradimo tek posle 23 sata... Očito, zar ne???... Zarazi me bakterijom, te neizmerno lepe svepesničke poetične nove pesme i ne više tako daleke beskrajne svudaprisutne iskričave sreće i u ovo svenadahnuto pesničko dobro veče... Poetične pesme jesu kao i ljudi... O njima donosimo ispravne sudove, tek onda kada su ispisani i dobro složeni u nekoj od paršnjavih antologija... A koliko tek tu ima neotkriveno slepe nevrednovane svelepote???... Zato čitajte pesme, a razmatrajte ljude... Lepše i veće umetnosti od toga biti neće, a i ne sme...

UMETNOST

Unutrašnjim okom vođena

Među zvezdama rođena

Eto to se umetnošću zove

To je protok našeg doba

Neuništiva svelepota ta

Odsjaj našeg svemira

Sija jače i od Sunca jer

To je kolevka svečoveka...

НИКОЛА ТЕСЛА

Научник светскога гласа

Испитао сва немогућа поља

Креирао разнолика чудеса

Обележио простор и време

Лакоћом свог генијалног духа

Анђелима постаде сличан...

Творац светских чудеса

Електрицитет љубљаше веома

Свет изумима многим задужи

Лепотом свога ума задиви

Анђеоски живот заврши...

"I said life is just a circle 

A ride on a merry go round 

You got to roll with the punches 

You got to move with the ups and downs 

Life is just a circle 

Loop-de-loop round and round 

One day you are the king of the hill 

The next day you are tumblin down"...

BLAŽENSTVO U ŽABOKREČINI MLAKAVIH DUŠA...

Kako otužni postoje mozgovi (oni bez vrline i znanja) i baš ih žalim što ne mogu da promišljam kao oni... biće zato što su mi moždane ćelije presušile u "pustiniji" svekolikoj mojoj... 

Sve mogu da mi ospore (mada više ne mogu ni to, jer im ne pridajem autoritet i značaj)... ali čast, ponos i dostojanstvo - to troje nikad ne mogu... Bolje biti osuđen na večitu samoću (a ko se usuđuje da kaže da sam ja sama, kad nisam), nego naleteti na "prvog pravog - pogrešnog" koji naiđe, a još plus da nije vaš tip ni za ič, ni za malo (to kad sam kao pesničko biće promatrala i tu temu)... bolje zarad svoga unutrašnjeg mira i svoje sreće odbiti baš svakog u toj lepezi prosečnih i mom tipu nedoraslih... ima ih raznih... premazanih... zamazanih... i namazanih... oni se tako "nude" kao na nekoj virtuelnoj tacni, da su postali bljutavi... a kad izgovore reč ljubav, to tako otužno zvuči... i možda im smeta što previše ponosna i poštena žena, u njihove mračne odaje malo ušeta... plaše se od previše njenog svetla... Najbolja tajna lepote jeste da volite svoje JA, a voleći svoje JA volim i one koji prepoznaju mene kao veliko JA... Nešto zaključih: ljudi se uopšte ne vole... Ljudi samo nauče kako da se vešto podnose... Po svemu sudeći "propali" poeta jeste na dobrom putu da postane ozbiljan šahista... No, ja ipak nisam "propali" poeta... samo imam drugačije neafirmisane pobude svoga pisanja i disanja... iz najličnijeg zadovoljstva,  a ne da bih zadovoljila "neukus" široke mase... Kakva čudesna samospoznaja života... Ono što je čoveka pokretalo sa samo 20 godina, sada na pragu 40-e ga apsolutno nije u stanju pokrenuti... I to je mnogo dobro, jer da je drugačije ne bi valjalo... Možda vetar današnji pokrene onu reč već odavno "presahlu" u mom srcu, pa ja opet napišem neku pesmu, sa pregrštom neke čudesne lirike... A kako da ne budem sve bolje i bolje, sa svim tim pregrštom neizmerno dobre velike volje, od koje mi sve moje, postaje sve mnogo bolje... Svakoga dana moje Ja postaje sve bolje i bolje... Mnogo bolje... A JA... На плавом хоризонту... после тутњања силних громаова и јаке олује... остало је такво немо затишје... на граници праскавог судара... тек рођеног слободарског духа и... новог пробуђеног песничког дара... На рубу данашње трапавости... послушаћу глас здравог разума... а срце нека пређе на неки виши ниво... под окриље срећне звeзде падалице... да се са изврнутим садржајима... харбро бори и на цести носи... како не би дотакло дно неке веће... избежне "пропасти"... Живот треба свести на најдисциплинованији облик људске ћутње, пред низом новостворених питања и постављене сваковрсне сумње, па тако све терати до неке нерешиве бесконачне дилеме... Muzika - čini život mlađim, a kolač slađim... Upravo pogled bacih kroz prozor ka osunčanom plavom nebu... Opazih gore visoko kao malu trunku - avion u letu... Beli trag na plavom nebu... i onako za sebe rekoh - blago onim ljudima sada u njemu...

Nije u pesmi život moj 

onakav kakav ga poznah. 

Drugo je to biti pesnik, 

a drugo da te razjeda žuč 

što mnogo hoćeš, 

što malo možeš...

Ne zakopavajte me

u žabokrečinu mlakavih duša, 

ne dopustite

da me paučina obvije

u srcima kolebljivim.

Sunce sam - rađanje svoje hoću,

slobodu tražim -

izvojujte je!

...voda je ona poezija sama -

ali ako je ne popije žedno srce čovekovo,

popiće je žedno sunčevo srce

ili zemlja - kaplju po kaplju.

Ah, voda je ona samo trenutak

koji je skupio sve od svetlosti, svežine i lepote

u jednoj šaci,

i koji sa svom lepotom gine.

I evo, mislim,

mi smo na isti krenuli podvig -

da žive vode zahvatimo

između dva brda koja besne,

u srca ljudi da ulijemo

živi kladenac poezije.

Ah, zamisli

beskrajnost ovoga toka!

Slatko šaptanje, slatko zapljuskivanje,

prelivi na suncu i na mesečini,

noćne priče,

i zastrašujuće hučanje u daljini,

opijenost dugom

u vrenju pena,

i sve to u grudima ljudskim!

Ove struje sam ja žedan -

poezije.

A gde je u nama, da li postoji

onoga starinskog junaka snaga?

Dug svoj znaš,

ali strašno je da se osetiš sitan.

Jesu li čudne ovakve sumnje?

Ko će nam oprostiti?

Ko će živeti našom dušom

kada nas više ne bude?

Dosta je ovoliko moći,

vere, vernosti naše,

da onima iza nas damo

meru srca.

I sam sam talas, što protiče lako:

pljuska, zahuči, smiruje se, ćari,

i mada ga nevrat vuče svojim mrakom,

on ipak dobro zna suštinu stvari.

Ja tečem, tečem... I korake svoje

na obali čujem kao da ih sanjam;

ja sam studen talas od kapljica spojen

i tonem kako i pesma potanja.

I obuzet ovom ravnomernom pesmom,

dižem se gore i obalu ljubim.

O vreme, koje si talasanje svesno,

zar uze nešto, i zar nešto gubim?

Blaže Koneski

STVARNO, RIKI I MOLI SU OVDE...

Stvarno, Kosmički Šef "mora", kad već nije rečeno da bi trebao isporučiti nešto mnogo ukusnije od svega navedenog, a da to nije hrana... ukusno za gledanje i slušanje... za zajednički suživot... za energiju uživanja... ta predivna tanana i krkha bića jako osetljiva na negativni val i stres...   i naravno isporučio je dve papige, dve tigrice - Rikija i Moli... sa kojih ne mogu da odvojim oči... a kako su predivni i tihi dok se adaptiraju na uslove svoje nove... noću su tiši od svake tišine i ne boje se tmine... a tek pred zoru šire krila, pa klepeću njima...  a uskoro nabavljam i belu nimfu... želim i jednu pticu pevačicu, a ne samo pričalicu... A što da ne... pretvoriću prostor u rajski vrt u kome će cvrkutati sva ta predivna egzotična stvorenja... bez ružnih misli, nepristojnih reči... Hraniću ih i paziti... "TVOJE MIŠLJENJE NIJE MOJA STVARNOST-REALNOST" i kao što vidiš život mi udeli nešto neočekivano lepo: prelepo... Koliko radosti u samo malo paperja stane... "SAMO ZATO ŠTO JE MOJ PUT DRUGAČIJI, NE ZNAČI DA SAM IZGUBLJENA"... A tek sa ovim novopridošlim pticama, kakav veličanstven front se otvara u kosmičkom gnezdu mom... taj front neopisivog doživljaja u meni...  "NEMOJ OSUĐIVATI NEKOGA SAMO ZATO ŠTO JE NJEGOV GREH DRUGAČIJI OD TVOG GREHA"... Sve liči na 90-e godine krajem prošlog veka... opet je porast vidovnjaka, čarobnjaka i koje kakvih talismana... nemorala... podmetanja... prevrtljivog nadmetanja... Ali zar mi ptice marimo više za sve to... Najveće neznalice jesu previše iskreni ljudi... Najveći lažovi ovoga sveta jesu učitelji i učiteljice... Poražena sam tolikom količinom laži i lažova oko mene, da sam postala ptica... Pokatkad je u životima ljudskim potreban pravi iskonski muk, posle koga neizostavno mora proizaći neko dobro zvučno slovo... Reč... Pesma... Cvrkut... ili lepet krila u zoru... Čovek koji zaredom izgubi 3 partije, ipak postigne i neki "uspeh"... Opet vozam misli moje... Ja kad nešto kažem, kažem pa kako god da kažem i nema ja uopšte više za čime da "žalim", a naročito ako to što sam kazala, neko pogrešno, krivo ili sasvim drugačije shvati... Moje namere nisu bili ni uvredljive, a ni pogrešne... Prosto, više nema: cile mile... Baš mi gode promene nove i nove... Svaki dan jeste bolji od prethodnoga... Riki i Moli hvala vam zbog toga... Nebesko plavetno plavo, a još zimsko i čisto... Afrička maska ne iziskuje lice kao moje... Kakav pogled... Energija najdivnijih osnovnih boja... Crvena i žuta... razliva se duž mog fronta... 

NISKOST I PODLOST NIJE "IN" I TO JE ZNAO I SVETI SAVA...

Ni jedno mesto nije zlo, kao ni vreme, no nesavesni ljudi su ti koji i mesto i vreme učine zlim... A da je zlo i zloba ono čega se najviše u vanjskom svetu treba "pribojaviti" zna se još od začetaka nas kao nacije... Prazna je moja ljuštura, u njoj ništa nema osim pregolemog umora... Umorila me sva ta zloba, ali me još nije premorila-zamorila... A za svaki prekrasan udah današnji, a kome do Univerzumu - Hvala... Isto je i sa izdahom, jer oboje su važni... Ja i danas sa lakoćom dišem... i trudim se da lepo pišem... Život neizostavno mora i treba biti neprekidna i neprestana dobro osmišljena i lepo ukomponovana uživancija... ali da to ne bude frustracija ili ilustarcija usled tuđih niskopobudnih podlosti... Moj cilj jeste da utrostručim današnju imaginaciju... i da ne izgubim ovu dobru inspiraciju... Neka Reči i danas igraju i plešu na snegu... I baš volim onaj trenutak inspiracije lepe, kada mi sa lakoćom na um sleću i u misao doleću, sve ove male mislene kovanice moje... Hvala i za tu Radost i Sreću Najveću... Dobro je imati pokatkad pauze u svemu tako ogromne, jer između pauza čovek sebi priušti dnevnu dozu razmišljanja, iz koje neizostavno mora da se rodi i dogodi to izobilje najdivnijih misli, koje i sapostoje da svakodnevnicu moju učine još smislenijom... Zato i za pauzu svaku kažem - HVALA... Svaki dan donosi po koju reč svežu i novu... Reč kroz koju stvaram priču životnu malu, a samo svoju... I tako, obično ta reč sa kojom dan počnem i započnem, istom tom rečju i u završetak sveradosni u beskraj noći odem... Pa, opet mudro sutradan započnem pletivo svoje, dopuštajući da svaki dan započne kroz zadivljujuće mogućnosti sve svoje, a i moje... I pričam pričljivo priču svoju... Ne, ja samo pišem, sve ono što trenutno kroz misli propuštam i udišem... Sa uspehom i velikom uspešnošću sklapam i sadašnje svepotrebne životne elemente... Svakom novom radosnom danu, dugujem reći, još jedno veliko i neizmerno HVALA... Širim ruke sa radošću ka svakoj divnoj i fascinantnoj životnoj sadašnjoj situaciji... Svakodnevno i povazdan iskopavamo nove temelje na kojima treba da ozidamo što stamenije sveto zdanje svoje duše lepe... No, postoje i oni koji pokvarenost svoje mašte donose kradom kad niko ne vidi kako bi time oskrnavili temelje naše... Postojano i kvalitetno za sva vremena... No, već od samog starta mnogo toga zavisi od materijala koji unutar iskopanog temelja nalivamo... Armaturu treba dobro uvezati... A posle???... Na temeljima dobra i dobrote, može se zidati i graditi do u visine... Kao graditelji i neimari svojih duša, a i života, pažljivo birajmo materijale, koje nameravamo postaviti jednom za svagda u samu srž i centar, svih svojih daljih nadogradnji i doziđivanja... Srećno i dugovečno... I koliko god truda uložili i svoje sveunutrašnje snage zdušno založili, da spoznamo vlastite kutke tišine i sve te beskrajne dubine, postoje prostranstva skrivena i čitava carstva neupoznatljiva, upravo unutar nas samih... Želim sebi (a i ostalima) još jedan divan Rambostičan Dan... Две су главе паметније од једне... Још је боље када је друга глава паметнија од ваше... No, postoje i mozgovi za koje se to ne bi smelo reći... Mislite isključivo svojom glavom... Нису лоша времена, него људи... To sam apsolvirala još na početku dolaska u sav ovaj svet sajber nemorala... С туђом штетом јефтино се долази до памети... Добро васпитање је најбоље наследство... Ко има снажне руке победиће једног, ко има велико знање - победиће хиљаду... Нису опасни они који су моћни, већ они који су осветољубиви... A nevidljivi sajber kriminalci su najosvetoljubiviji... Почињем да се бринем и то много... Мене више не може да згрози ама баш ништа... Нема те псовке... nema ni te fotografije... Тако то бива, кад човeк одједном почне да посматра све те псовке, не као птице пловке, већ као преузвишене стилске фигурине... Samo da mi ne kažu da je i to "velika umetnost"... Andrić: "Сви бисмо ми, и људи и жене, морали више да пазимо шта говоримо, јер се никад не зна докле и са каквим последицама може да живи свака наша реч у другом човеку"... 

LAKOVERNOST PESNIČKA...

Danas ja sam prezahvlana, samo zato što sam iz jedne jako beznačajne situacije, ako toga i ima u čitavom sledu događaja - saznala šta mi neko šapuće preko plota... nazvale bi se tobož to moje licemerne komšije, koje sve u svemu samo na komforu mogu da mi pozavide... Sve što mi je potrebno dolazi mi u pravo i savršeno vreme, naročito ta njihova priča sa navodno nekim opet drugim ljudima koji treba da budu glasnici i preletači preko plota pa da mi snesu i donesu celu priču... A naravno žalba nije zbog preglasnog rokenrola... smeta im moje kuče, moj Džoni i njegov lavež... Dakle smeta im moje kuče koje u avliji obitava od 2011-e... punih 6 godina... kao što im smeta kuče sigurno će im jednom zasmetati i graja dečurlije po našoj avliji... i to da smeta onima koji su napustili svoja sela, pa došli da kušaju malo kaldrme naše... Ne bih se ja ovim zabavila malo podrobnije da priča ne ide još dalje toliko da vređa ličnosti naše... U toj celoj priči i pričanju nije meta naš Džoni... meta i smetnja smo mi na očevini i dedovini svojoj više od veka i po... mi koje taj jadni stvor nazva prosjacima, onaj čija majka upada po tuđim avlijama i krade voće... Taj koji nikad nije umočio nogu u more, naziva naš prosjacima... i tako dalje... a isti taj ima komšiju sa kojim pije kafu, a njegovo kuče mu ne smeta i tog ne nazva prosjakom... Čekam lepo vreme da izađem na terasu svoju, pa da uzvratim pogled preko plota i da im očitam bukvicu... A ako ih sretnem i po ovoj zimi - pašće mi već nešto na um... neki sarkazam...  Nije prvi put da se imam braniti na svome od svih tih dođoša što ih naseli prst subine ponajviše tamo iz onog trulog parčeta zemlje preko reke jedne - svih tih ološa... Moj Kosmički Šef kaže da ponavljam afirmacije često... Ja držim ključeve moje sudbine... PRVO POGLAVLJE JA POČINJEM MOJ NOVI ŽIVOT U OVOM TRENUTKU - OVDE I SADA... JA PUŠTAM I OTPUSTILA SAM sve bespotrebno da ode od mene i iz mene... Oduvek sam zbog tih i takvih govorila potajno u sebi kako ću jednog dana prodati sve što imam ovde i otići daleko i nikad se više neću vratiti... oduvek su me ti nikakvi i prizemni terali odavde... No, sada ću u inat ostati na pozamašnom parčetu svoje svojine i tek će da me vide... a to koliko smo mi larme i galame progutali iz avlije njihove male samo u godini prošloj, znaju svi ovde, ali ćute... Samo ih čekam da postanu bučni - ja ću ih prva u miliciju prijaviti... Budi fontana, a ne kanalizacija... Novi početak... Možeš me posmatrati, sprdati se sa mnom, blokirati me ili mi se pridružiti. No ono što nikad ne možeš učiniti to je da me zaustaviš... Ja sam neverovatna... I moj poraz pripada meni... Nastavi da veruješ svome JA... Pesnik jeste pre svega ostaloga, ličnost koja je u strastvenoj ljubavnoj vezi sa jezikom svoga maternjeg izražavanja... Kad požele da vas se reše i da vas što jednostavnije obezvrede u zakonskim okrvirima - proglasiće vas depresivnim... I kad smo kod pružanja ruke, treba voditi računa kome se ista pruža, jer ima i onih koji mogu za tu istu ruku i da ugrizu... Postoje i oni koji će pre ruku zgužvati, nego pružiti... Ovaj naš svet jeste drveni ofinger i to prazan koji se na promaji ljuljuška... Ljudski životi se počesto oblikuju po motivima istinitih događaja... I da nešto nije tako, bolje reći: neka je tako i neka tako piše... Andrić: "Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe"... "...pod žrvnjem revolucije sve se mrvilo, menjalo i nestajalo, brzo i bez traga. Kao u snovima što biva, ljudi su prelazili kratko i neposredno od položaja na položaj, od časti do časti, od sramote do smrti, od bede do slave, samo jedni u jednom pravcu a drugi u drugom, obrnuto"... "Lako se ljudi izgube, ali se teško pronađu"... Svaki novi dan jedna neopisivo dobra, lepa i uzbudljiva gusarska avantura... I ovaj divan dan treba završiti sa nekom od dobrih starih pouka... SVE JE DOBRO... "Staro je pravilo da svaki doživljaj valja zabeležiti odmah čim se dogodi, za vruća traga, ako misliš da je uopšte vredno sačuvati ga od zaborava, najviše ako bi smeo "prespavati", dočekati drugi dan, da ti se još jednom izređa u pameti. Ali nikako ne smeš dugo odlagati. Prvo, što je čovek po sebi zaboravan te, ako i neće zaboraviti sam događaj, izvetre mu iz pameti mnoge sitnije uzgrednice koje poznijem naraštaju bolje osvetljuju i objašnjuju sam događaj. Drugo, što se lako može desiti da nasatne što drugo, jače, krupnije, zamašnije, te se uspomena pređašnjeg slučaja ne može dugo održati i sačuvati pod navalom potonjeg, skorijeg događaja, tako da onaj stariji malo po malo sasvim izbledi i ostane nezabeležen, zaboravljen. Stoga je od pamtiveka svakom ko je naumio beležiti događaje svoga života pravilo da ne valja odlagati, nego, što pre napišeš ono što si doživeo, to će biti bolje, ne samo življe i razgovetnije, nego i vernije, istinitije. Od otog pravila ja nisam znao ni jednog izuzetka" - Laza Kostić... I dok čitam knjigu "Iz mog života" od Laze Kostića, auu, svašta interesantno pronalazim... Čudni ovi naši kraljevi i kraljice (naročito Natalija)... Neke podatke nisam znala... O, pa jel moguće???... "Pesnici, osobito mlađi, lakoverniji su od drugih mladih ljudi"... "Kad treba da se ujedini jedan narod podeljen na razna plemena i narečja, nisu vladari i njihove vojske, naročito ne u tadašnjoj autokratskoj Rusiji, najviši i najuticajniji činioci. -Nego ko? Pesnici. Šta? Pesnici? Kažite bar pesnici i mislioci. -Nema pesnika bez mislioca, kao ni pravog mislioca bez mašte, bez pesnika"... "Nije uvek prijatno kad se počne biti interesantan. To neki put vredi i za manje narode u odnosu prema velikim. Osobito su time od jesenas pogođeni Srbi. Umalo što zbog njih nije rat izbio. Možda ne osobito veliki rat, ali rat vrlo značajan po obimu i posledicama. Sad je sve prošlo. Nije međutim isključeno da srpsko pitanje pre ili posle opet zainteresuje široku javnost, iako svakako, u drugom obliku"."Iako je košulja bliža od plašta a kuća bliža od sela i grada, ipak ne moramo napustiti i zaboraviti ni ove velike misli koja jedina može održati naše kuće, naša sela i naše gradove, a radi koje su toliki izginuli, - a mnogi drugi, boreći se i žrtvujući se za nju, postali beskutnjici, ostali bez košulje"... Sunce sija i kad ne razmaknemo oblake... Jer Sunce sija uvek...

PONAVLJAČ U ŠKOLI ŽIVOTA...

Ugašeno zajedničko opravdanje, pa čak i za one koji izvan svakog zajedništva svojom sopstvenom voljom izolovani stoje, kao da odavno zbrisano jeste svom tom umanjenom ispraznošću i umorenom istrajnošću, kao i rastrzanošću odlučno probuđenog sata ili sna, čak i kad bolje osmotrim uostalom jasne su melodije negovanih formi i ispitam li još koju reč sačuvaću stih uglavnom od sličnosti sa pitanjem jedino pevljivim razumljivo i iskovaću prepoznatljivo slovo u posmatranju značenja gde gotovo najbleđa senka sa strane vrlo neskladno oslobodi ritam i stih nepogrešive pojavnosti u sasvim novom pesništvu nepoznatog težišta i tržišta, za kasnije i rečenica posluži u svemu tome ubedljivo po stilu beskrajnom odskakuta... 

Prijatelji mojih prijatelja ne moraju po nužnosti biti i moji prijatelji... hvala na razumevanju i nemojte mi više dolaziti u ime vaših prijateljsta u ovaj moj dom ovde... Danas Ja ću... uvežbavati ljubaznost... otpustiti ono što ne mogu da kontrolišem... brojati moje blagoslove... očekivati dobre stvari da mi se dese... smejati se i voleti... učiniti ovaj svet boljim... Što se više zagledam u sebe - sve sam siromašnija... da tako je odvajkada, no drugi su došaptavali nečujno o mojim unutrašnjih bogatstvima duše... Ja ih naprosto nikad nisam vrednovala, uočila i ocenila... Omaška je samo moja... Moja volja se oslikava upravo onda kada izgovorim svako NEĆU!!!... I ja naprosto sve više izgovaram to NEĆU, pa čak i kad bih mogla kazati za nešto da hoću, ja namerno u inat izgovaram NEĆU... Tako ponavljač u školi života zagorčava svoj život...  Ja sam puna života da bih bila polovično voljena... itd... Polovičnosti ne pridajem važnost... "Niko nije srećan. Loše je biti žena i loše je biti ljubavnica - beležila je filozofska spisateljica"... "U vrtu sećanja"... Moje srce nije na livadi tek slučajno uzabran cvet da bih ga poklanjala lako i svakoj prvoj barabi koja ga zatraži kao u onoj pesmi... O barabama ne bih ni da promišlajm, a kamo li razmišljam... kvare mi poetičnu celinu... I bila bih radosna ako se u 4 do 5 slučajnih potajnih mojih čitača ne bi provuka i jedna baraba...    Imam jednu lepu Veliku Ideju, doduše nije potekla od mene... zar sve lepe ideje moraju nužno poteći od mene jako teške i dosadne žene...  No, o tome moram da ćutim dok se i ne ostvari doista... jer poznato je koliko sam ja neutaženi egoista... A sutra tek mogu o tome da kažem koju reč više... Ne bih da nešto izbaksuziram... I valjda će malo Sreće stati i na našu stranu danas... Preumivam svoje srce da izgovori: SVE JE DOBRO... Kolotečinom sadašnjeg trenutka bezbedno se šećem... Ja volim i podržavam moj sadašnji trenutak... I opet sam bogatija za svaku novoiskovanu misao neograničeno divnog sadašnjeg trenutka... Pružam Univerzumu neograničenu Zahvalnost za sve ove reči sadašnjeg trenutka... Sa neograničenom radoznalošću, gulim (ljuštim), sloj po sloj svakog neponovljivo zadivljujućeg sadašnjeg trenutka... Povezujem svoju misao, kao i reč, u dobra kola kosmičke energije... Vreme se promenilo i Ja se menjam... Lepota jednog sadašnjeg trenutka jeste jednaka unutrašnjem bogatstvu svih neograničeno divnih prošaputanih blagoslova... U mom narodu postoji verovanje da od Savindana zima odlazi u brda... Da li ste znali???... Prvu misao iz sebe u pokušaju da zapišem, upravo u trenutku sadašnjem, bez namere da odem u dimenzije buduće, tek da zapišem ovu prvu reč i tako podignem za svoga života, bar još jednu malu rečenicu, pa tako osetim opet kap svoje unutrašnje samostalnosti na početku tek neke 2014-e... Ja sam neizmerno srećna... Naročito kad mi pukne zub... I tako odjednom u okeanu tuđih misli i lepih želja, opet ne pronalazim ništa svoje... Neki ljudi su ipak zalutali ili neobazrivošću mojom dospeli na listu mojih ubeđenih "prijatelja"... Ja prijateljstvu u 21 veku ne pridajem značaj... Imala sam ih na tonu u 20-om veku...  No, da ne bi bili lažno skromni - vreme je da se isti (koji se prvo sami prepoznati moraju) udalje nečujno sa moje liste... U suprotnom biću primorana da očistim listu i iste udaljim uz svo dužno poštovanje... Ne treba glumiti lažno i licemerno da smo prijatelji kad nismo, a još manje želim da budem talac nekih nametnutih prijateljstava... Ne uzmite ni jednu reč za zlo (mada možete čak i to)- samo se u miru raziđite - svak na svoju stanicu, stranicu ili grupu... Postalo je sve - smor do smora... davitelj do davitelja... davež do daveža... grabež do grabeža... Moji prijatelji nisu, a niti to mogu biti... svi oni koji nešto ovih dana vatru sukću i iz sebe štošta bljuju... Moji priajtelji nisu, ljutiti i srditi... a ponajmanje nepravični i osvetoljubivi... Moji prijatelji nisu, a možda bi mogli biti... ako se dobro porazmisle i nad sobom zamisle... Nekad davano poučavali me veliki mislioci... kao na primer... Епиктет: ''Природа је дала човеку један језик, али два увета, да би два пута више слушао него причао''... Винстон Черчил: ''Непрекидан труд, а не снага и интелигенција је начин да откријемо наше могућности''... Пабло Пикасо: ''Ко жели нешто учинити наћи ће начина, ко не жели наћи ће изговор''... Лорд Бајрон: ''Истина је чуднија него измишљотина''... 

Кад се завучем нечујно

под музичке крошње вечерас...

написаћу песму...

у одаји душе моје...

слушаћу најдивније звуке

распеване шуме...

о пролећу...

тамо где птице станарице

плешу у жутом цвећу...

запеваћу већ арију неку...

снену и ко памук меку...

RAZLIVENA LA LOBA NEOSVOJIVOŠĆU SVOJOM PEVA...

Budi ljubazna kad god je to moguće... A to je uvek moguće... Znaš - tako su te učili oni koji o ljubaznosti nikad nisu imali validnog poimanja... Svaki bol ima svoj psihološki uzrok i razlog, a zašto je to tako i ko je tome kriv???... Ko je kriv kad smo omanje voljeni, kad nosimo teret prošlosti, teret krivice i to čak tuđe ili teret nemogućnosti da preživimo jedan dan bez upitanosti - kako dalje... Oslušnem sunca zrak kroz plave zene i tako nastavim dalje... Gubavac je rođen da bi šetao sam... da bi ispaštao sam... da bi patio sam... Iskreno, izražajno, budi ono što jesi... BUDI VODA moj prijatelju... La Loba... po meni najbolje jeste biti i postojati SAMA... tako da me stvarno ne zamara i nikad me nije zamaralo ko koga vara i tome srodno... živim SAMA sve svoje sate, sve svoje dane... i nemam zašto da se kajem... "U okolini Tuluza živela je dama, neosvojiva, koju su obletali mnogi, koja je imala nadimak Vučica, La Loba, za koju je Vidal napisao ne mali broj pesama; i, dok je trajalo to vučje ludilo, oblačio se, sa svojim ljudima, u vučje kože, obilazio oko Vučicinog dvora i zavijao kao vuk! Jednom su ga pastiri presreli i, na smrt uplašili, isprebijali toljagama, tako da je jedva preživeo"... Kakav trubadurski "mit"... Moje novo ime ovde glasi LA LOBA u prevodu VUČICA... jedan trubadur mi ga nadenuo... Per Vidal... Kad vam zemljotres sruši zgradu ili kuću - vi kažite HVALA... i budite spremni s Proleća rana - ne daj Bože ako krenu klizišta i poplave... ove godine imamo opet mnogo leda i snega, a doći će i otopljenje, pa ko zna da li će zemlja moći sve te količine da prihvati... Sve samo ne iznenađenje!!!... Posve jeste glupo da čovek koji ništa nije ni zarobio, a ni porobio - pusti da ode jedno vreme... jedan život... i krajnje je vreme da se čovek osvrne oko sopstvene ose i da shvati da nije porobljem nikim i ničim... i da u inat traje na svoj mali način i dalje... Ljudi koji nisu u prilici odgonetnuti zagonetku zvanu Život, osuđeni su na propast živu... Umorna reč sa srca slazi i ko neko pregaženo Sunce polagano za ona brda zalazi... Netalentovani ljudi kao ja ipak prestaju da pišu - kad tad... No, važno je da slobodno dišu... Treba li čovek da prestane da piše kada prepozna neku začudnost u svakom svom najrođenijem stihu???... Ili da nastavi???... Koja jeste svrha dobijanja nekog dara, kad naiđe i ono vreme u kome čovek izgubi sav svoj nekadašnji dar... kad možda od viška svojih Bogom danih talenata i postrada... "Samo je jedna iskra dovoljna ili da plane sve ili da sve obasja"... Laringitis ima i jednu dobru stranu... To što me sprečava da glasno pričam, bar me ne sprečava da pišem... jer oni kojima sam možda ikad pričala, znaju koliko sam presurova u svim svojim iskazivanjima... Pažljivo i oprezno ovih dana, jer ljudi bez lika opet kreću u napad!!!... U svim počasnim trkama koje trčasmo za "medalju" tobož neku, postoje i oni koji se uzmicanjem postroje u stranu, kao nemi krajputaši i posmatraju okom u dalj, ko će to do postolja nedostižnosti juriti i žuiriti, možda slepo i posrnuti... No, nemi krajputaši će večno ukopani stajati... Možda će ih preorati neko novo vreme... Možda će ih ugušiti korov i bršljan... Možda i neće... Krajputaši će svejedno ili jedno u neko doba trajati... Nema ničeg pogrešnog, jer SVE JE DOBRO... možda samo ako odgonetnemo ikada: a šta je to SVE???... Ja sam opet pročitala knjigu celu, po drugi put... A iz prethodnog izlaganja lako je pogoditi i koju... "U BESKRAJU ŽIVOTA U KOME SE NALAZIM, SVE JE SAVRŠENO, CELO I POTPUNO", kaže LUJZA HEJ... I danas sam donela odluku da budem neizmerno Srećna... Upravo sklapam najbolji mogući pakt sama sa sobom... Ja sam odgovorna, zato što živim Život sa ličnom odgovornošću... Život mi je mnogo darovao i zato Ja obožavam moj Život... Opraštam svima i puštam ih da odu... Snaga nesalomivosti jedne ličnosti upravo počiva u snazi njene opraštajuće moći... Ovo me jako razboli... Moja vrlo draga afirmacija glasi: UŽIVAM U SVAKOM TRENUTKU SAMA, JER JA HOĆU DA TAKO BUDE... JA DONOSIM ODLUKE U SVOM ŽIVOTU... Moj najbolji šaptač i došaptač jeste moja intuicija... Najmirnije i najdivnije usklađene sadašnje trenutke puštam i propuštam kroz sve moje minute i sekunde... Ja sam prosperitetna ličnost... Moj izbor jeste da budem dosledna upravo i jedino sebi... Nepogrešivo verujem vlastitim emocijama... Za još prijatniji završetak današnjeg sveprijatnog i sveuspešnog dana, koji se upravo završi sa jednim od mojih omiljenih piva... Živeli... Svi menjaju neke slike i sličice... Vreme je očito za promene žestoke... Evo i vreme se promenilo... Zato menajte se ljudi na dobro, ako je moguće na najbolje... Nekada sam započinjala nešto izreći, pa se onda misao nekim čudom negde zanemarila i tako doista nije imala šta time ni kazati dalje... ''Svi su bili puni nade i mastali su, a samo jedan covjek nije bio s time zadovoljan: lord... A Hobble Frank bi uvijek odgovarao: - Moja vila je vec gotova, bar u glavi! Bit ce to prekrasna zgrada na lijevoj obali Elbe, a ime koje cu joj nadjeti, bit ce jos ljepse. Howgh!'', (''Blago u srebrnom jezeru'')...

U meni više nema mesta, a ni osnova:

1. da kritikovanjem sebe pljujem po sebi

2. da strahujem ili se užasavam od sebe

3. da se neljubazno ophodim prema sebi

4. da mrzim sebe

5. da ne pohvaljujem sebe

6. da ne podržavam sebe

7. da ne zavolim svoje negativnosti

8. da zanemarujem svoje telo

9. da ne razvijam ljubav prema sebi

10. da više ne volim sebe.

Zato sada:

1. prihvatam sebe bez pogovora

2. stvaram pozitivne misli

3. nežno, ljubazno i strpljivo podnosim sebe

4. u prijateljstvu sam sa svojim umom

5. pohvaljujem sebe

6. podržavam sebe

7. pronalazim pozitivne načine

8. negujem i poštujem svoje telo

9. osvešćujem ljubav prema sebi

10. volim sebe

A posle nivoa SEBE sve prelazi i na nivo TEBE...

"Neko bi da se vrati

misleći da ovde iste reke teku.

Ovde više ni narcis drvo

što se u vodi ogledalo

nema više iste grane.

Neko se vraća i misli da sam reka"...

Gordana Vlajić

"I svak je išo svojim putem:

Za vlašću, zlatom il za hljebom,

A on - kvareći ljepotu -

Svojim nebom".

D. Cesarić

"Što ti vredi polet u sopstvenu čudu,

što ti vredi volja i voljenje slepo?

Srce bije, pluće diše uzaludu;

gle, bez hvajde ljubiš sve dobro i lepo;

kao sveli miris u razbitu sudu

pogiba u tebi spev što si ga tepo".

T. Ujević

"Pred vrtovima okean se pruža,

Razleće se modro jato galebova;

U bokoru mrtvih docvetalih ruža

Šumori vetar tužnu pesmu snova".

J. Dučić

ISKREN IMPULS RELATIVNOSTI...

Kad bi pouzdano znali, no na svu sreću ništa pouzdano niti poznajemo, niti doznajemo, kao da su sve naše reči refleksije naše unutrašnjosti duše, možda bi više vodili računa pri iskazivanju istih, a ko zna možda i ne bi, ipak u mnogome zavisi od unutrašnjih zbilja i uobrazilja, ali i od spoljašnjih dakako... i zavisi kako se ko izuzme... zauzme... preuzme... i tako dalje... Nad lepim snovima, žuti buket ruža zamiriše danas... i zacvrkuću dve male papige, danas kupljene, dve male tigrice, plavi Riki i žuta Moli... O kako taj cvrkut moja duša i srce voli... taj najlepši dar današnji... Živi sa prezahvalnim srcem samo zbog toga... Stavi Boga na prvo mesto i ti sama nikad nećeš biti na poslednjem mestu... Hvala Ti Bože što si nam darovao još jedan prelep dan... "NIKADA NEMOJTE POTISKIVATI ISKREN IMPULS"... "SLUŠAJTE SEBE KADA STE SAMI"... "VERA JE ZNANJE KOJE SE NALAZI U SRCU"... "Uzdigla su se pognuta čela, ispravili su se povijeni vratovi, tužne i ugašene oči zasjale su novim sjajem... Ideja borbe... razbila je u komadiće staru, tradicionalnu sliku Jevrejina koji se održava na površini života jedino zahvaljujući gipkosti svoga vrata, mešavini prividne pokornosti sa istrajnim lukavstvom. Delom je osporila večne predstave i predrasude o "jevrejskoj duši"... Upravo u toj akciji ispoljio se u svoj svojoj veličini i lepoti - novi Jevrejin-čovek"... "U vrtu sećanja"... "Povređeno dostojanstvo rađa nemoćnu tugu i gnev, agresiju, želju za "osvetom", maštanje o dominaciji. Ako čovek ne izađe na kraj s pretrpljenim uvredama, ako ne prihvati samog sebe, bez obzira na to šta drugi govore o njemu, neprijateljstvo i povrede će fermentirati u dušu i trovati psihu"... "Da bi postao čovek, Jevrejin je morao da prestane da bude Jevrejin, morao je da postane Poljak"... "...neasimilovan Jevrejin, Jevrejin još neuzdignut do dostojanstva Poljaka, bio je nekakav potčovek". "Jevrejstvo ne označava samo poreklo i religiju već pre: zatucanost, uobraženost, separatizam, lenjost i izrabljivanje"... Svaki pametan čovek teži za nečim višim i u inat što, pre te težnje čovek zna da nedostižne visine i ne postoje baš... Sve je relativno... pa i taj današnji iskreni impuls duše... Kad čovek zagubi onu reč pravu, onda kaže: daj mi malo inspiracije Vasiono... Ljudski tragizam počiva upravo u tome što je robovao slabašno malim idejama... Ljudski vekovi se troše i prolaze još unapred... A neki ljudi svako jutro porane, da nanesu nekom neke nove rane... Ima trenutaka kada je posve moguće i to bez ijedne reči, oterati sve u tri materine... Moglo bi se reći da čovek jedino dolično istrajava sve dok ima snage da prkosi... Život pokaže da postoje i oni koji ne zaslužuju upravo ni ono tzv. malo... Jednom rečju: njihovo je ono nimalo... Biser je najsigurniji u stisnutim čeljustima svoje školjke... Najdivnije melodije jesu posve tužne... Prave reči kad se u jednom grkljanu zaguše, više se nikad ne vraćaju... Pažljivo izgovarajte neke reči, jer uvek postoji mogućnost neželjenih dejstava... Lepota jednog stiha: "Od zvjezdanog praha finog Mjesec zlatne broševe kuje"... Napolju je mnogo hladno i bije neka hladnoća sa brda i tako sam zaključila kad god se vreme pogorša, pogorša se i poveća bol u mojim sinusima... I kupila sam čaj od kamilice i žalfije i zlatiborski čaj i sad uz tu kombinaciju aromatičnih biljaka da se nalivam... Ovo je stanje moga impulsa iz zime 2015-e... A za dobar impuls ove 2017-e hvala Rikiju i Moli, koje trenutno najviše volim... i njihov cvrkut onaj prvi danas što čuh zauvek u srcu nosim... Mnogo toplih napitaka za ove prohladne zimske dane... Andrić: "Svi Travničani, bez razlike, vole da se prave ravnodušni i da izgledaju neosetljivi. Ali vest o dolasku konzula, čas francuskog, čas austrijskog, čas ruskog, čas sve trojice zajedno, izazivale su kod njih nade ili zabrinutosti, budile želje i očekivanja, a sve se to nije dalo potpuno prikriti, nego je unosilo pokreta u duhove i živosti u razgovore". "Ukratko, danas dobra nema. Nego ovo hleba i ovo dana, što je kome ostalo, da se pojede i da se poživi na miru, u ovom najgospodskijem gradu na zemlji, a bog da nas sačuva od slave, od krupnih gostiju i velikih događaja"... Imalo nemalo veze, ja od jutros opet brojim dane bez duvanskog dima, jer sinusi me strahovito bole... Najjača jeste neizgovorena reč... Pitam se šta bi bilo da već 4 inhalacije urbazona nisam udahnula onda one godine bez poštede... Bol u sinusima tih jutara opet pojačan i iskašljavanje... Gutala sam hemiju i poremetila hormone i njihov balans... Neki bolovi i tegobe ne prestaju tek tako lako... Večeras je divno veče, preispunjeno najprijatnijim snovima... Vidim samo dobro i spremna sam da vidim samo dobro... Omiljeni životni kreator svih ovih mojih sadašnjih radosnih trenutaka, jesam upravo Ja... i onda u moj prostor doleteše Riki i Moli... Svaki moj dan i sadašnji trenutak jeste divan i preispunjen... Stoga neizmerno zahvaljujem zbog svega toga... Stvaram i kreiram svoj najlepši mogući životni i radni prostor i to upravo onako kako meni u mom sadašnjem trenutku odgovara... Po mojim merama i po mojim bojama... Po mojim idejama i zamislima... Najradosniji sadašnji trenutak svakog Čoveka jeste upravo ovaj trenutak kada spozna i upozna samoga sebe... i svoje dve male papige... A sad da se vinem na svoju omiljenu Planetu lepu... Iz prezahvalnosti i sada kažem HVALA...