Večeras se odmičem od spoljašnjih zidova od duvara - previše su hladni... Pitam se i brinem... kako li je osetljivim pčelama unutar košnice na ovom mrazu... Kakvo zadivljujuće pisanje i pitanje u koloritu palete omiljenih mi toplih i hladnih boja... Marširaju misli moje na Mars da se ogreju i igraju dok se maštanjem ne odigraju... Ćutimo pre svitanja i čekamo da pukne led pod našim smrzlim stopalima... Milion svetlosnih reči od svakog mraza leči... Mi rođeni u julu jesmo deca Sunca i svetla, kao što beše i sam Tesla.... A to moje JA koje čuješ unapred za mene koja ne čujem ni sad, pogledaj tamo gde sve nije samo mraz... Znam na još dva jezika da kažem HVALA - danke i evharisto (thanks, spasibo, hvala, grazie, gracias, mersi, obligado)... na čak jezika 9...
Kako postane sve otužno kad našim mislima ukradu boje... Ja bih bila presrećna kada bi mi neko rekao da je moje znanje vrlo visoko, a ne "popularnost"... Iskrenost ne može da boli... pa zato sve otvorenije pokažem i kažem - šta mi se ili ko mi se ne dopada i tako dalje... Kad sviđanje nije obostrano onda je sve promašaj... kao u ostalom i svađanje... Postala sam pravi Sicilijanac... Viva la familia mia... "Be Your self no meter what they say!!!"... Svetlost moje duše tinja malim plamom no neugasivim plamom... kao i planom... a molitvenim dahom diše moja duša - srce moje... i božanska reč kad ustreba dođe meni kao bistra kap na nepca ožednela... Činiti nekome zlo mnogo je veća i skuplja investicija, nego učiniti mu jedno zrnce dobrote, samo za onoga ko zlo i čini... Nikad ne verujem čoveku smrtnom što mi laska, što me u kolevci besmisla svoga uljuljkuje, dok milosti nedostatak nikad da nadomesti onu nepravdu mi učinjenu moju... Ne mogu da poverujem šta su sve smrtni ljudi u stanju da zapitaju i izreknu - tu gde kao da nema stida i srama, mrzne predstava moja o sreći ovozemljskoga nesavršenog puta... iako se ja zavetujem na samoću i tišinu kletu... namirišem opasnosti laži još u početku... u začetku... Blaženi smo uistinu samo onda kada imamo sve manje poverenja u puteve drugačijih ljudi koji su se pokazali po nas nedobri, pa bez pitanja i bez pogleda zadobismo odgovor... "Pronađena Atlantida" - sinoć stadoh na stranici 386... Sve jeste dobro dok ljudi ne ublede... Dobra, mirna i prijatna noć... I tek sad primetim koliko neke fotografije požute, ko s jeseni dunje sa ormara... Tri dana beše crveno slovo pa se nije prao veš, e sad idem da uključim bubanj - neka pere mašina... I najlepši stih stane u što manje reči i slova... Treba umeti uživati u malom... Živeti u malom gradu... Zagledati se u male stvari: u kamenčić ili u list na grani... Koliko se divote tu skriva... Osmislila sam novi motor na neobično dobar pogon... I smestila sam ga u svoje srce... Tako je dobro konstruisan, da ne može više nikad da zakuje... Predviđen je da bezšumno radi bez zastajkivanja... Učinkovit je i produktivan... Bez premca... Sad mi ostaje da ga patentiram... A možda me i pokradu... Hahaha... I opet mi reči iskaču ko variocu iskrice prilikom varenja... Ja volim moju malu reč najviše na svetu, jer to je moje male duše zamotuljak i mog malog srca smotuljak... Slično je i sa super kritičnim rečima... Što ih sve više gušite, one se sve više i pojavljuju - govore... Lepo se zahuktala ova 2014-a... I ja se još nisam nijednom uslikala u Novoj godini... A niti sam načinila fotografije nove... Čekam momenat te prekrasne divote... No kako vidim - izgleda da više neće biti interesantno uslikavati se, tj. slikati se... Ono što me inspiriše ovde, zapišem tamo i obratno: ono što me inspiriše tamo, zapišem ovde... I tako vitlam kroz reč, malo tamo, malo vamo... Tamo vamo... Vamo tamo... Svaku svoju reč sa zahvalnošću primam i od srca delim je sa Vama... I zar to nije lepo???... I taman počnem sa nekim da razgovaram, kad sutradan tom nekom se "sloši"... Hahaha... A nisam urokljivog oka... Traže se analitičari za naše vlastite reči... A šta bi nam to novo mogli, pa zareći???... Evo i treće slovo načeto na tastaturi... Izlizalo se i slovo O... Iz činjenice koliko jedan narod ili svet ode daleko u proučavanju Kosmosa, vidi se koliko je taj isti narod ili svet u napretku, zar ne???... Svakom slovu bar i jedne miroljubive reči, neizostavno bi trebalo dodeliti Nobelovu nagradu... I neka moja razmišljanja bar malo krenu u tom toku... ili praktičnom smeru... Promenite taktiku i planove... Videćete divne rezultate... I počnite sve voleti i ljubiti... Tako će neki opet bežati... Biće to oni koji su vas nekad možda podsticali na "mržnju"... No, mržnja nije za ljude... Zato odabiram da volim i ljubim... Kisss... Čovečanstvu je preko potrebno još novog svetla, došapnu mi jutros u snovima Tesla... I tako nametne se tema ne baš možda za radostan dan lepa... A nešto razmišljam... Tako to biva... Za tuđa "zlodela" počesto crvene oni koji su najmanje krivi, dok "zločinci" nemaju ni trunke stida i srama... Ali neka i dalje treba da žive mirno i lepo sa svima nama... Jer Život čuda stvara... Ne može čovek pokatkad s mirom da sluša ni muziku svoju malu... Pa se pitam - ovi što "seckaju" muziku našu, verovatno bi tako ne daj bože "seckali" i žive ljude... Svoju uvaženu malenkost ne bih menjala za sva blaga ovoga sveta... Veliki sajtovi kao bi trebali da štite svoje korisnike, no na tom putu od nas malih ka njima velikim, dese se neke okolnosti ne više za nas sveizdržljive tako teške... I da ne bi krivo o velikim sajtovima mislili, bolje da verujemo da nas na tom putu ometaju oni treći... U svakom slučaju - HVALA...
''Верујем да човек треба да је добар зато што је бити добар добро само по себи'', (Џон Голсворди, ''Јабука'' )... ''Звезде су живо блистале на врло тамном плавом небу и при њиховој светлости понеки цвет јоргована имао је ону тајанствену ноћну боју која се не може описати... само је неки клавир дрндао, и низ белих кућа пресецао небо оштром кривином, а мирис јоргована испуњавао ваздух... Клавир је и даље дрндао, звезде блистале...'', (Џон Голсворди, ''Јабука'' )... ''Време пролази брзо за човека који има смисла за лепоту...'', (Џон Голсворди, ''Јабука'' )... ''Пролеће не зна да говори, оно само шуми и шапуће. Пролеће изражава кудикамо више од говора својим расцветавањем цвећа и разлиставањем лишћа, брзицом својих потока и слатким, грозничавим стремљењем! И понекад пролеће долази као живо биће, те попут неке тајанствене стварности застане...'', (Џон Голсворди, ''Јабука'' )... ''Цвеће није рђаво зато што је дивље; трњине нису биле никад засађене, - па вам ипак није криво на њих'', (Џон Голсворди, ''Јабука'' )... ''... све наше модерно осећање несреће потиче од сажаљења. Погледај животиње и црвенокошце, који осећају искључиво само своје случајне незгоде; а онда погледај нас саме - никад нисмо без саосећања за туђе зубобоље; вратимо се у некадашње доба кад нисмо осећали ни за кога ништа, па ћемо бити срећнији'', (Џон Голсворди, ''Јабука'' )... ''Нема спора - цивилизован човек је неприлагодљива животиња! За људско створење са смислом за лепоту не постоји врт какав оно жели, ни 'Јабука, распевана и златна', по речима оног љупког грчког хора; за њега нема раја у овом животу, ни трајне луке среће - ничега што би се могло поредити са фиксираном лепотом уметничког дела, сазданом заувек, тако да човек, читајући и гледајући га, има свагда исто драгоцено осећање усхићења и спокојног пијанства. Несумњиво, живот има тренутака такве лепоте, спонтаног крилатог заноса, али невоља је што они не трају дуже него што облак пролети испред сунца; немогуће је да их човек сачува, као што уметност заточи лепоту и задржи је чврсто. Ти тренуци су пролазни као светлуцаве или златне визије које човек има о души природе, пролазни као муњевити погледи на њен далеки дух, изгубљен у мислима'' (Џон Голсворди - ''Јабука'')...
Нема коментара:
Постави коментар