Да ли си опет
у беспоштедном покушају
да извагаш данашњу правду
на своја два пребијена таса
док помрчина сва ова
као прашина опоро
по твом повезу
преко очију
као сумрак пада,
а ја све више кроз овај
безвадушни простор
падам и пропадам
бездушно
кад већ нема падобрана
који се негде при земљи
неотежано отвара...
Зашто су пуне снебивања
све твоје правде,
а склупчана ти измирења
за посустала створења
са далеког архипелага
ту где су згасла
радовања надања
и песме тајном затроване
ко воде ледом оковане...
Нема ни вртоглавог збивања
кроз превечну тмину
далеког свемира
само још
повучени траг Месеца
и меланхолија
која најфинији смисао
сакрива у лепом...
Нема коментара:
Постави коментар