Heroji nisu oni koji podižu srednji prst... kao ni oni koji propalim idealima more svoj izmoren narod... I pre hrabrosti neposredno hrabra... i pre sabrane jačine jaka kad zlo mučki krene da zavlada i napada... i pre čelične volje neprobojnošću štićena i unutrašnjim svetlom duše svoga vida vođena... i pre smrti sposobnošću svoga ja - neuništivo živa gde još uvek u svakom uspravom čoveku tinja kao buktinja Slobode... "JEDNA OSOBA NE POSTAJE SAMOUVRENA PREKO NOĆI", a možda i nikada... "AKO VERUJETE U SEBE, VEROVAĆE VAM I DRUGI LJUDI", mada neće ni tada... "PONOVO PROTUMAČITE PROŠLOST" i videćete poražavajuće slojeve... "STALNO UDELJUJTE SEBI KOMPLIMENTE", nije na odmet... "PRIMEĆUJTE MALE ŽIVOTNE RADOSTI", kao i toliko prećutane žalosti... "NATERAJTE SEBE DA BUDETE AKTIVNI", a povremeno i pasivni... "VAŠE PRAVO GLASA VAS IZJEDNAČAVA SA DRUGIMA", no još je bolje ako se to pravo uguši i pogazi od starne diktatora i tirana... "BUDITE SREĆNA OSOBA", pa kad to i niste... "ZRAČAK SUNCA MOŽE DA ULEPŠA OBLAČAN DAN", samo letimično... Ljudi se hvataju i grebu za neka postignuća i dostignuća... no eto ja sam od onih koji žive da ništa ne postignu... Jutros u 4 sata kakva se samo kiša ispadala... pa vetar jugo tokom noći što je silovito vitlao... bilo je to sablazno i strašno fijukanje, ono što uteruje strah u kosti... no hrabri su iz mraka gledali u dalj i osluškivali prirode zvuke... bila je to još jedna veličanstveno jezovita poruka nama ljudima... srećom donelo je sve to osunčano novo jutro... Imati svoje bube, apsolutno jeste romantično za nas Ljude... A svima koji su me ikada u Životu branili (znani i neznani) u tajnosti i na javi - Neizmerno i Veliko od srca HVALA... I neka Vam za sav taj Trud Život još bolje uzvrati i vrati... A ko ne živi život svoj, on ustvari i ne živi... I ako misliš da živiš, živi život svoj... Tišine moje, baš mi lepo stoje, isto kao i sve omiljene boje moje... A šta ako večeras na moj krov, sleti jedan mali svemirski brod???... I ako su vaša kola stara, treba voziti uporno i dalje... Život je lep... Život je čudo, pa i onda kada je neshvatljivo... Život je i sve ono neuhvatljivo... I baš takav Život i treba da čoveku dobro pasuje, pa čak i kad opsuje jarana svoga... Oči su najlepši svetleći lampioni jedne žive duše... Ali to nažalost ne može svaki čovek da shvati... I tek sa dolaskom lepe večeri, pomalo usporimo divan živahan dan, kako bi kroz prijatan san, duši priuštili neophodan odmor i dobar san... Da bi i sutra opet bio lep i sunčan dan... Jer tako treba baš svaki dan... I to je umeće iscrtavanja života po pokatkad zamagljenim prozorskim oknima... Pravo umeće jeste ispevati dobru pesmu, bez mnogo reči i muzike bučne... I sutra će biti Proleće... I najsigurnije jeste ostati u svom sopstvenom svetu netaknute tišine... I čim se čovek pokrene, on se zaista i promeni, a koliko se tek promeni nepomičan... Današnje lepo raspoloženje, kao i reči, čupam iz prvih jutarnjih kapi kiše... A danas mi se baš rado sluša isključivo domaća muzika... Upravo sada pravo je vreme da sve moje lične stvari krenu najbolje moguće i to na bolje... I ovog puta pravim sam se promenljivim putem sama uputila i tako odlučila... Najpoštenije jeste reći: Zbogom i Hvala... O najlepšim životnim stvarima ipak se najbolje piše sedeći... I jednom rečju i najuporniji severac oduvam... Prijatan ručak... Kakav je doista svet iza prozora???... Da li je neki centar za humanistički socijalizam istraživao???... I ispod najnežnije reči, neopisiva se oštrina skriva... Ako ste doista srećni, to drugima uopšte ne treba da bude ni milo, a ni drago... kao i kad ste neutoljivo siromašni i gladni... U Životu jeste bitno i važno jedino i samo ono, što mi lično volimo... Sve drugo je nevažno ili manje važno... I baš tako, muškarac ako ne psuje i nije muškarčina!!!... A tek žena... Hahaha... U srce polažem svu punoću trenutnog razvedravanja nad rekom i neograničenim čudom se iščuđavam, kako to da kiša tako nesmotreno nestane... I zagledam se u plavičasto parče neba, koje doduše istrajava u manjini, ali nad rekom još uvek traje... I rasterujem oblake sivkasto blede u daljine, što dalje od mene... Ovo je nova prilika, kada sve dobro i lepo opet treba da iz mene krene... I nema mesta da me nešto možda opet sa mog puta "smetne" ili "skrene"... I dok trepnem, sva lepota opet pred mojim okom bljesne... Na pitanje: Kako???... Odgovara se: Lako... Najodanije poštovanje danas poklanajm svakoj kapi kiše... Te blago radosne kiše, koja tek kao da prokapa iz nebeske visine... I tu je da nas i danas bar malo valjanije inspiriše i na razmišljane podstakne... Pa u to kišno slavno ime, da pokušam da osmislim koji redak više... Divne su sve te kapljice januarske tihe kiše... I priroda danas punim plućima diše... Radujte se i blagodarite na kapima ove najtiše moguće kiše... PRAVI DIVAN POČETAK DANA... Otvaram dlan za prve kišne jutarnje kapi januarske, koje mi donose tu neizmernu sreću radosti... I kišne kapi kao i sve uostalom što je dobro, kapnuše u pravo vreme sadašnje i dobro... Zar nije divno posmatrati te prve kišne kapi divnog svetlog dana???... Eto, ovaj divan dan upravo donese dobre kišne kapi i tišinu tog prekrasnog izobilja divote... Ja volim kišu i verujem u snagu njenih dobronamernih kapljica... ''...зар живот није леп?... Музика стаде да свира валцер. Сад ће да играју... зар светиљке нису дивне? Лампе су трепериле под дрвећем попут јата свитаца. Чуло се зујање као из неке џиновске кошнице. Пролазници би погледали увис и онда ишчезавали у гомили...'', ((Џон Голсворди, '''Спасење једног Форсајта'')...
"Poruči mi je l sad kraj nasilja
i toj buri
kad se ne zna je l Amor spas zbilja
il voda što juri"...
Нема коментара:
Постави коментар