PONAVLJAČ U ŠKOLI ŽIVOTA...

Ugašeno zajedničko opravdanje, pa čak i za one koji izvan svakog zajedništva svojom sopstvenom voljom izolovani stoje, kao da odavno zbrisano jeste svom tom umanjenom ispraznošću i umorenom istrajnošću, kao i rastrzanošću odlučno probuđenog sata ili sna, čak i kad bolje osmotrim uostalom jasne su melodije negovanih formi i ispitam li još koju reč sačuvaću stih uglavnom od sličnosti sa pitanjem jedino pevljivim razumljivo i iskovaću prepoznatljivo slovo u posmatranju značenja gde gotovo najbleđa senka sa strane vrlo neskladno oslobodi ritam i stih nepogrešive pojavnosti u sasvim novom pesništvu nepoznatog težišta i tržišta, za kasnije i rečenica posluži u svemu tome ubedljivo po stilu beskrajnom odskakuta... 

Prijatelji mojih prijatelja ne moraju po nužnosti biti i moji prijatelji... hvala na razumevanju i nemojte mi više dolaziti u ime vaših prijateljsta u ovaj moj dom ovde... Danas Ja ću... uvežbavati ljubaznost... otpustiti ono što ne mogu da kontrolišem... brojati moje blagoslove... očekivati dobre stvari da mi se dese... smejati se i voleti... učiniti ovaj svet boljim... Što se više zagledam u sebe - sve sam siromašnija... da tako je odvajkada, no drugi su došaptavali nečujno o mojim unutrašnjih bogatstvima duše... Ja ih naprosto nikad nisam vrednovala, uočila i ocenila... Omaška je samo moja... Moja volja se oslikava upravo onda kada izgovorim svako NEĆU!!!... I ja naprosto sve više izgovaram to NEĆU, pa čak i kad bih mogla kazati za nešto da hoću, ja namerno u inat izgovaram NEĆU... Tako ponavljač u školi života zagorčava svoj život...  Ja sam puna života da bih bila polovično voljena... itd... Polovičnosti ne pridajem važnost... "Niko nije srećan. Loše je biti žena i loše je biti ljubavnica - beležila je filozofska spisateljica"... "U vrtu sećanja"... Moje srce nije na livadi tek slučajno uzabran cvet da bih ga poklanjala lako i svakoj prvoj barabi koja ga zatraži kao u onoj pesmi... O barabama ne bih ni da promišlajm, a kamo li razmišljam... kvare mi poetičnu celinu... I bila bih radosna ako se u 4 do 5 slučajnih potajnih mojih čitača ne bi provuka i jedna baraba...    Imam jednu lepu Veliku Ideju, doduše nije potekla od mene... zar sve lepe ideje moraju nužno poteći od mene jako teške i dosadne žene...  No, o tome moram da ćutim dok se i ne ostvari doista... jer poznato je koliko sam ja neutaženi egoista... A sutra tek mogu o tome da kažem koju reč više... Ne bih da nešto izbaksuziram... I valjda će malo Sreće stati i na našu stranu danas... Preumivam svoje srce da izgovori: SVE JE DOBRO... Kolotečinom sadašnjeg trenutka bezbedno se šećem... Ja volim i podržavam moj sadašnji trenutak... I opet sam bogatija za svaku novoiskovanu misao neograničeno divnog sadašnjeg trenutka... Pružam Univerzumu neograničenu Zahvalnost za sve ove reči sadašnjeg trenutka... Sa neograničenom radoznalošću, gulim (ljuštim), sloj po sloj svakog neponovljivo zadivljujućeg sadašnjeg trenutka... Povezujem svoju misao, kao i reč, u dobra kola kosmičke energije... Vreme se promenilo i Ja se menjam... Lepota jednog sadašnjeg trenutka jeste jednaka unutrašnjem bogatstvu svih neograničeno divnih prošaputanih blagoslova... U mom narodu postoji verovanje da od Savindana zima odlazi u brda... Da li ste znali???... Prvu misao iz sebe u pokušaju da zapišem, upravo u trenutku sadašnjem, bez namere da odem u dimenzije buduće, tek da zapišem ovu prvu reč i tako podignem za svoga života, bar još jednu malu rečenicu, pa tako osetim opet kap svoje unutrašnje samostalnosti na početku tek neke 2014-e... Ja sam neizmerno srećna... Naročito kad mi pukne zub... I tako odjednom u okeanu tuđih misli i lepih želja, opet ne pronalazim ništa svoje... Neki ljudi su ipak zalutali ili neobazrivošću mojom dospeli na listu mojih ubeđenih "prijatelja"... Ja prijateljstvu u 21 veku ne pridajem značaj... Imala sam ih na tonu u 20-om veku...  No, da ne bi bili lažno skromni - vreme je da se isti (koji se prvo sami prepoznati moraju) udalje nečujno sa moje liste... U suprotnom biću primorana da očistim listu i iste udaljim uz svo dužno poštovanje... Ne treba glumiti lažno i licemerno da smo prijatelji kad nismo, a još manje želim da budem talac nekih nametnutih prijateljstava... Ne uzmite ni jednu reč za zlo (mada možete čak i to)- samo se u miru raziđite - svak na svoju stanicu, stranicu ili grupu... Postalo je sve - smor do smora... davitelj do davitelja... davež do daveža... grabež do grabeža... Moji prijatelji nisu, a niti to mogu biti... svi oni koji nešto ovih dana vatru sukću i iz sebe štošta bljuju... Moji priajtelji nisu, ljutiti i srditi... a ponajmanje nepravični i osvetoljubivi... Moji prijatelji nisu, a možda bi mogli biti... ako se dobro porazmisle i nad sobom zamisle... Nekad davano poučavali me veliki mislioci... kao na primer... Епиктет: ''Природа је дала човеку један језик, али два увета, да би два пута више слушао него причао''... Винстон Черчил: ''Непрекидан труд, а не снага и интелигенција је начин да откријемо наше могућности''... Пабло Пикасо: ''Ко жели нешто учинити наћи ће начина, ко не жели наћи ће изговор''... Лорд Бајрон: ''Истина је чуднија него измишљотина''... 

Кад се завучем нечујно

под музичке крошње вечерас...

написаћу песму...

у одаји душе моје...

слушаћу најдивније звуке

распеване шуме...

о пролећу...

тамо где птице станарице

плешу у жутом цвећу...

запеваћу већ арију неку...

снену и ко памук меку...