НЕДОРЕЧЕНИ ФОКУС...

Писаћу Ти, 

лажно обећавам

и кад изостане 

наша подударност

па чак и онда

када лоши шаптачи изазову

сву ону наглашену мржњу

побијајући закључке

овде изложених ставова,

а Ти мораш ићи до границе

крајњег искључења

и побећи у композицију

још неиспеваног дела

и утећи мом презрењу

пре него туђем вредновању

и нека то буде

још једна променљивост

коју исписујем само Теби

на прајезику непознатом...

Писаћу Ти

и кад ме хладноће прожму,

а облици 

и гласови у мени

сустану од умора,

а мој језик надживи несклад

под којим пишем

као дете 

са говорном неспособношћу

што ретко одрасте

без плана

и сложеног дара

без плама

што га само 

непотпуно очекивање

дотаче осликаном пределу

и тако везује 

за одлазеће време

без обзира

на хтење

које спава 

и рида у нама...

Писаћу Ти

и пре него опет појурим

за изразом

који у почетку беше 

само водено језгро

и мисао која своје отицање

потапа у недоречени фокус...