Ja slušam glas svoga unutrašnjeg razuma, iako pričati o svim nedaćama danas izgleda više nego nerazumno... Ono što moj razum ne može da pojmi i shvati naziva se opasnost pred nedaćama jednog života koji trpi i strada... Meni je razum vrh ledenog životng brega... pa ako se otopi razum ostaje nerazumnosti i to mnogo... a nerazumnost jeste što i nestalnost i kolebljiivost... razum je srž i suština bića... razum je esencija života... i sve jeste džaba ako razuma nema i ne osta dosta još od života... Ali - kakvog života... života nedaće i krize... Misle neki kako ja tobož nešto ložim... da budem iskrena nešto vatru baš i ne volim da ložim... a ne volim ni da se sa okolinom gložim... a teško se i složim... Ja živim prilično zatvoreno i to ljudima kao da smeta... Ne izlazim van iz sebe da ne bi gluposti sanjala... ostajem dobro zaključana u sebi da bih ostala probuđena... Kad je nešto stravično to nimalo nije pravično... "Kada su dostojanstvo i sopstvena ljubav ranjavani od detinjstva, mora se roditi stid. Verujem da se sama pred sobom sramila tog stida"... "U vrtu sećanja"... "Brak je bio nešto suviše ozbiljno da bi se sklapao iz ljubavi"... "Kako su nevini bili običaji tog vremena! Kada je jednoga dana pokušao da poljubi ruku moje buduće bake, petnaestogodišnjakinja se otrgla, ljutito vičući: "Idi do đavola!""... Zašto je u igri zvanoj šah (čitati u životu) teško preboleti svaku izgubljenu partiju???... Zato što se smatra da šah znaju da igraju samo prepametni, a oni koji gube ispadnu večito glupi... Eto tu leži trik, podjednako i u šahu, a i u životu... Srećom, sad igram šah protiv kompjutera (računara)... Jes da gubim, a valjda nešto i naučim... Da je zarazno zarazno je, a još što i mozak odmara to znaju verovatno oni što pobeđuju... Jednom sam jako davno imala želju da naučim ovu nerazumljivu igru, no tada me odvukoše i naučiše da igram domine (što je tipično za penzionere)... No, ja neću ni penzioner postati... kakav užas... E kad bih sad naučila igrati do pobede bilo bi čudo... Uvek odocnim... U svemu... Kad zaiskri poetski plamen leptirovih krila i reč ko neočekivani pokret pera poleti po hartiji u severne svetlosti ispoljene u stihu melodije što podskakuje pod oknima moje duše, a pod kojima jedino Pesnik osluškuje topot konjskih kopita i graciozno čutanje smrzlog jezera, ja kao da se opet osmelim da pišem pesme... Nekim likovima bi posve trebalo i to keserom prikačiti (prikucati) malo zdrave pameti... "Plamen - to su orgije nežive prirode... plamen, to je pijanstvo nežive prirode" - Andrić... No, plamena nema više... Kada su mi branili da verujem, ja sam verovala... A kad su mi rekli veruj, ja sam posustala... Andrić: "Tako je zarazna i toliko razorna moć laži. Kao da nisam dosta varan i obmanjivan, počinjem da varam i obmanjujem sam sebe. I to me najviše ljuti i zbunjuje. I zato treba stati, da bih se pribrao i sredio i ne misliti i - ne pisati. Oslobodite se svoje smešne potrebe da, kao nesrećna devojčica, vodim ovu nestvarnu prepisku". "Sad vidim da je sposoban za sve, i da moram računati čak i sa tom mogućnosti da, pored hiljadu svojih laži, polulaži i poluistina, kaže jednom zaista i celu istinu. I to me sada zbunjuje i čini mi poslovanje sa njim još težim". "I, treba reći istinu, on sam ne očekuje od drugih ništa drugo do takvo isto držanje prema sebi. Jer on zna i nikad nije znao za nesebične i plemenite postupke, ne veruje i nikad nije verovao da oni mogu da postoje, bez zadnje misli i skrivenog računa". "...da bi laž mogla biti potpuna i korisna kao sredstvo u borbi, treba kriti istinu, ni o čemu nikad ne kazati ništa konačno ni pouzdano. Tako sve ostaje u neizvesnosti, sve može uvek biti opozvano i promenjeno, i ono što je rečeno, svečano obećano ili potpisano, pa čak i učinjeno. Sve treba što duže i što više da ostane pod znakom pitanja kako bi protivnik (a protivnik mu je svaki onaj koji sa njim ima posla) bio uvek u nedoumici i time stalno kočen u svojim odlukama, i tako i s te strane oslabljen i doveden u podređen položaj". "Svuda svet laže, po nevolji i potrebi, iz pakosti ili navike, ali ova levantinska laž ima još i nečeg naročito uvredljivog". "...dok govori, on svoju pravu misao i od samog sebe krije". "Ah, šta su svi lažovi sveta prema njemu? Ništa. Diletanti, nevešti početnici, nedoučeni đaci i šegrti. On laže s neminovnošću prirodnih pojava, laže kao što vetar duva, kao što pseto laje, petao peva; laže, jer ne može drukčije. On od prirode ima dar laganja, kao što drugi imaju savršen sluh i lep glas". "U takvim raspoloženjima konzul se laćao pera i pisao prijatelju kome sve može reći i koji - ne postoji. U tom pismu generalni konzul je kazivao sve što nije moglo ući u zvanični izveštaj ni biti saopšteno živom čoveku". "U čudu se pitao zašto je čitav sat bez pogovora slušao seraskera kako raspreda i razastire svoje banalne poluistine i svoje presne laži, i kako mu je mogao dopustiti da svoju laž stavi iznad njegove istine. Kako? Zašto?"... Postoje takve velike veličine koje nismo dostojni da okrznemo ni svojim prostim razmišljanjem u bespomoćnom pokušaju... "Budale" nikada nisu ginule za ideale... Već, budale su ubili zbog Ideala... Pazi: pljujem!!!... (u potpisu Jesenjin)... Ipak, porodih jednu želju... Želim da danas napišem pesmu posvećenu JESENJINU... Ja sam hulja koja na sve tako smelo i hrabro pljuje... Ponekad mi se učini da sam samo mala drvena šahovska figura koju po vešto išaranoj crno-beloj tabli života svi kobajagi miču, ali je apsolutno ne dotiču i time ne pomiču... Život je neprestano preganjanje i ganjanje u kome je belog čoveka vrebao crni čovek, a crnog čoveka je terao beli čovek... Jednom prostom rečenicom: Život je šah... No, najveća tuga za onoga ko ne ume tu igru da igra... Umoran čovek retko kad, gotovo nikad, ne ide mnogo napred u sutra... Umoran čovek stoga zalazi i vraća se samo u Prošlost svog vlastitog trenutka... Najiskrenija ljudska emocija od vajkada beše tuga... A svaka radost je izveštačeno duga... Septembar 1975... Ja sa svega dva meseca... I doista rodila sam se kao veliki namrgođeni egoista... Ako već razmišlajmo o svim nedostatcima svakodnevnog istrajavanja sa previše malo odavanja, treba reći da upravo jedan vid nesavršenstva ljudskog trajanja počiva upravo u tome što sve naše omiljene igre počesto veoma kratko traju i gotovo ništa naročito i ne daju... I u Kentakiju uzgajaju dobre konje... A kad mi se vrati zvižduk, završi se sve jednim od onih osmeha mojih... Šta li se to desi, kada neke sličice odjednom ufitilje???... Sve što se iskreno voli, doista ne može nikakva sumnja da obori... A od sutra opet treba obnoviti gradivo i da se u nove radne pobede od ponedeljka krene... Jako gradivo to beše, da bih sada prerezala vene... Eho Ljubavi jeste Dobrota, Radost, Sreća i Svelepota... Kakva slučajnost... Za večerašnji nalet moje inspiracije, krivac jeste knjiga ova... Hvala.. Hese koji je smrskao točkove ili točkovi koji su smrskali Hesea... Sama sve MISLIM... Očas posla sMISLIM... Dobro osMISLIM... Lepo poMISLIM... Promenljivo doMISLIM... Voljeno razMISLIM... Jer divno jeste biti Ja... Divno zaista jeste biti u izobilju sadašnjih dobrih svemogućnosti mojih novih... Šta bi radije učinili: sve za kucu ili sve za kuću???... Izbor je Vaš... E, sad bi bio red... da prelja i jedan stih isplete il izveze... Danas sam traktorom zaorala pozamašno rečenično polje... Mašala... I baš mi danas reč lepo kreće, no ja više ne bih da pišem, da ne ispadne da precenjujem sebe... A stvarno baš imam svašta nešta da kažem... U današnjem "lupetanju" mislim da sam oborila Ginisov rekord... A kad "lupetam" ispadne da najpametnije delam... Ne zamerite, ali ja opet moram da pišem... mada neću na adrese stare... većina onih kojima sam pisala, a koji su me ignorisali - mrtvi su... Au, šta sve čovek mora u životu slučajno da okom okrzne i negde usput pročita... A ono što me u borilačkoj veštini života zaista pleni, jeste filozofija "ratovanja", a nikako tehnika borbe... Ako već moramo da se upustimo u tu svakodnevnu životnu borbu, onda neka ta borba bude prepuna poštovanja i prihvatanja... Jer šta nam je život do jedna neprestana i grčevita borba... ne više za jednu večeru, šta ako ne večeram... borba za pristojan ručak... Ja od svega najviše volim i cenim ručak... Još od malih nogu decu treba uputiti na borilačke veštine... Ako je muzika ono što pronađeš u sebi, onda i slušaj muziku, jer ćeš slušajući muziku ustvari slušati i poslušati upravo samoga sebe... Neko rečima... Neko noktima... A neko, bogme i zubima... No, najvažnije jeste da svira... I danas se mogu podičiti dobrim njuhom, bar što se muzike tiče... I nepoželjnim personama i porukama, takođe želim lepe želje i prijatan ručak... Postala sam doista srećna, kada sam otkrila i spoznala novu veru u neuništivu moć sadašnjeg divnog trenutka, ma kako on gorak bio... Srećom da živim u sadašnjosti u kojoj me sve manje i manje nešto ili neko vređa... Otvoreno uživam u svakom trenutku sadašnjem... I sa zahvalnošću, dobro se osećam... Hvala moj Živote... Mali je broj onih koji iako su me nekad povredili, ipak su imali smelosti da mi se zagledaju u lice... Takve donekle poštujem... Nigde ne piše da apsolutno treba sve da primamo i prihvatamo u naš život... Postoje stvari koje treba odbiti... Slično je i sa ljudima... Rečima... Jedan od načina da poboljšate lepotu i današnjeg dana, jeste da na zid okačite fotografije ili slike, neke nove... Danas sam dobila najmudriji savet u životu ikada, a on glasi da treba da ulažem u sebe i to mnogo... I sve sam ja to još odavno znala, ali očito da sam za Život bila apsolutno mala... Mislim da je krajnji rok da se neki ljudi zastide svoga bezobrazluka, bar ovde ako ne drugde... A ja i danas uživam u sopstvenom miru vlastitog izobilja... Hvala... Ako je Život pilot, budite mu kopilot... Уместо да сакупљамо туђа зрна, ми расипамо сопствену плеву. Невоља и брука!-Иво Андрић... I tako ne treba čoveku plata da bi letovao po Sardiniji... treba mu da bi mogao sam sebi da priušti zdravstvenu negu... da priušti naočare... da popravi zub... da plati kontrolu... da kupi čaj... melem... a proglodane čarape može da okrpi...I da ja sam kao i moje danas skuvano ćufte u velikom sosu nemaštine i bede... Divan dan kad opet razmišljam na temu samoubistva... A možda bih trebala da se učlanim u neku bandu pa da krenem u oružanu pljačku... Kakva gluvoća... kakva praznina... no ipak rodila se genijalna ideja... pošto već podugo nemam sredstava da priuštim knjige nove za čitanje... možda platim godišnju članarinu pa se bar do kraja godine osiguram knjigama i novim naslovima... bez televizora mogu, ali bez knjiga ne da ne mogu, već i svoj Život da zamislim više neću... a odmah ću da nakupim knjige poezije i to one ruske... a tamam imam gde da prošetam po ovom divno škripavom snegu kao večeras... Strahovito su me zaboleli sinusi... čak i očna duplja desnog oka... čitava desna polovina glave... Toliko toga sam se odrekla i toliko toga se još uvek odričem, čak mnogo više nego da sam zaista unutar nekog samostana... i u tom predivnom odricanju najlepši život mi prođe... sve mi prođe... zamislite čuda ja već petu deceniju života gazim... kako to jadno zvuči... zato i kad bih mogla opet da se iznova rodim moj odgovor bi glasio: odbijam da se ponovo rodim... mene treba zatreti još u začetku... na početku... Da li je ovom nedužnom detetu još pre rođenja pisalo na čelu kakav ga to samo užas od života čeka...
"Želite l se svidet svima,
s ludima budite ludi,
i znajte da mudrih ljudi
na ovome svetu ima,
te tako se treba vladat
s jednim besno s drugim vedro
zlo sa zlim i dobro s dobrim"...
Per Rožije
Нема коментара:
Постави коментар