Ustati sa osećajem takve ili totalne beživotnosti, pa odjedared gle čuda neki preokret... i živahnosti zvuci kao da dopiru sa klavira... Okadivši kuću mirišljavim tamjanom i prošlogodišnjom bogojavljenskom vodicom dođoh sebi... sreća pa nekršteni dani nestali... pa je "moć i sila" nekrsta prestala... a uz to ispih šolju kuvanog paradajza bogatu kalijumom i zamesih štrudlu koja iako posna nikad mekša i lepša... nafilovana prepečenim lešnicima i džemom od smokvi... i tako malo se povratih, mada nedovoljno... trebalo je svemu pridodati još aktivnosti... A biće da oštar talas vremenskih neprilika tek sustiže, a znam po bolu po levoj strani od plećke kroz kuk pa sve niz butinu... bol koji je nestao opet se pojavio... no melem ga posle dva puta umanjio... dok ga načisto nije eliminisao... no tek na koncu večeri... A svaki bol na nešto upozorava... da u svoj toj beživotnosti napisah jedan list nekog tek razmišljanja... od koga će u večernjim satima ispasti ovogodišnja četvrta pesma... Danas su odreagovali na atmosferske nepoznanosti koje su se opipljivo osećale, samo najosetljiviji i najugroženiji... Kakva ekstremna zima... možda za one koji ne pamte i teže zime... no ove godine baš ta i takva zima i njene nepredviđene ćudi pobedi sve tradicije i običaje, pa zaledi reke... A kad mi već zaleđene reke dođoše na um treba reći da je jadna zemlja naša koja sa toliko reka i rečnih površina nema u svom posedu bar jedan ozbiljan ledolomac za retko ekstremne godine kojih kod nas Srba ipak ume da bude... Sedim u predivno toploj kući, no neka jeziva zima penje se uz moj kičmeni stub... beše to nešto kao smrt koja bi da me surva otpozadi nevidevši mi lice, jer je kukavica što napada sa leđa... No, ja se vešto svim raspoloživim silama danas branim... naročito silom Časnog Krsta... Nešto verujem da će posle ove ekstremno hladne zime nastupiti ekstremno toplo leto, a meni baš to treba: najtoplije leto ikada... da ogrejem kosti promrzle i hladne... Pisala sam pod otvorenim nebom na hartiju izgleda samo parnih godina... pa čuvam ceduljice pisama od 2014 i 2016-e... no i ove neparne 2017-e, kao i one 2015-e neću napisati ni slova na hartiju... tako sam bar mislila, dok nisam ponovo iščitla šta napisah u ta dva navrata, tih ipak jako dobrih godina za svima nama... I ko zna, možda ispišem nešto za treću sreću i ove 2017-e... malo konkretnije, ne više tako banalno ili tako uopšteno... ostaje da se smisli i porazmisli, jer poznato je da nebesa usliše sve pomisli moje... a ovoga puta sadržaj hartije neću obelodaniti... A plus kad uključim i sve stostruke želje moje tačno u ponoć... ima da prskaju zavidnici ko led u ovoj noći... kao i do konca veka gledajući sva ta moja predivna čudesa koja sam izafirmisala tako fantastično sama... Tačno u ponoć ili koji minut pre i posle ponoći izafirmiši svoje velike želje... snove... pustolovine... avanture... I JA ispisah 3 strane lista od ukupno 4... i ovo treba obelodaniti tek na koncu tekuće godine, samo zato da se vidi koliko procenata ostvarenja svog tog postigoh i dostigoh u danima koji slede... opet sam zvučala uopšteno i preširoko, no važna je efektivnost dostizanja željenog... a napisano je upravo tako da liči na još jednu uobičajenu pesmu gde svaki stih započinje sa istih par reči, a razlika je u završetku i nabrajanju željenog... a može da liči na pismo koje pišemo sami sebi... I tako dolazim na ideju pisanja pisama na hartiji... kao nekada... Tačno u ponoć probudimo svoje snove... Ovoga puta reči su lepše od rukopisa... I zaista, ne mogu da ubijem tu čaroliju detinjeg verovanja... A pod otvoreno nebo pustiću u ponoć pregršt šarenih balona po kojima ispisujem svojim molitvenim nečujnim šapatom i promrzlim dahom mali milion želja... Jer, baš u ovoj noći ima više čarolije od svake novogodišnje noći... Da čarolija bude veća treba pogasiti sva svetla, odškrinuti prozor iako bije mraz i hladnoća... i zagledati se u vedrinu zvezdama posutog neba... i misleni šapat pustiti i tek nečujno micati usnama... i oslušnuti tišinu ponoćnu svu tu... Zašto ljudi zaspe ne sačekavši noć otvorenih nebesa odakle se sve najbolje javi... Zbog nekih želja vredi se i smrznuti... a ja ću u 23 i 58 otvoriti prozor taman da uhvatim trenutak otvaranja svih tih nebeskih staza... I molitveni šapat od prekrasnih 5 minuta... HVALA... A nakon toga SVETLOST OZARENJA... A nakon toga vraćam se malo u ne tako davno prošla vremena...
...Postoje samo dve kategorije ljudi... mislila sam onda... Prvi su oni koji kuće, a drugi su oni koji sve raskuće... trećih nema...
Razbila sam blokadu - ne plašim se više moćnih ovde... i ne živim više u njihovom strahu... Prijateljstvo nije saradnja... prijateljstvo je žrtvovanje za prijatelja... Tri šah-mata u nizu... e baš me krenulo... pa još nekoliko šah-matova sve u nizu... da bi na kraju pisalo i jedan remi... sve u svemu odrala sam kompjuter u svom stilu... Laže ko kaže da pesnik podilazi bilo kom... pesnik se mora zameriti svetu... pesnik mora prkositi... pesnik mora gađati ravno u meku petu... u metu... Čovek ima pravo da uoči šta je lepo, a šta nije... isto tako čovek ima neotupljivo svoje pravo da proglasi ružno ružnim... a ti se opet drzni pa u moje pravo dirni... U mom životu vazda jedan pobožnjaković manje više... kad na kraju balade ja ih i premašim... Drago mi je samo jedno: što sam konačno spoznala da ja ne umem da ocenim sebe ni upola tako dobro kao što to umeju oni koji me nikad nisu ni videli i upoznali... a još mi je draže što im i dalje nešto zasmeta kod mene same... no meni tek počelo da se sve kod mene same dopada... pa taman to bio način na koji i propadam... "OSETLJIVI LJUDI PATE VIŠE, NO I VOLE VIŠE I SANJAJU VIŠE"... Postigla sam ono stanje u kome mi više ništa ne smeta... Neizmerno hvala onima koji su pošteno štampali moje pesme... to im nikad zaboraviti neću, ali ima i onih koji su me izmajmunisali... Otadžbina jeste tamo gde nam je srce, a moje srce je kao što je poznato na Marsu sve češće... Da, da... Sve češće nešto tražimo, a ne znamo šta tražimo... tragamo, a ne znamo za čim to tačno tragamo... i zato se na kraju i izgubimo u svim tim traženjima i traganjima ni za čim tačno... Ovo što rekoh nije primenjivo na mene... Da li me moje slutnje varaju ili postoje po malo okupatorski gradovi... šalu na stranu... sa ratnim igrama je več poodavno gotovo, zar ne???... kako god da smo preživeli vojevanje ludo i ljuto, važno da smo stasali kao neki novi ljudi - sasvim izmenjeni i promenjeni... No, Hobsov ratni empirizam još je na snazi... Naše rečenice su odraz naših htenja... snevanja... zebnji... strepnji... čega sve ne!!!... Možda i tepanja... Iz samo jedne rečenice mora da provejava čitavo jato ćutnji i slutnji... Do vraga sa njima, do nebesa bez njih!!!... Pitanja i upitanost... Odgonetanje, a nije zanovetanje... Kad shvatite koliko je teško napisati jednu ispravnu rečenicu, shvati ćete koliko je usitinu teško dokučiti sve tajne života, njegov smisao i suštinu... a tek napisati pismo na hartiji bez smisla, e tu je ona zamka ili mreža u koju počesto svi upadnemo... suština je snaći se i nekako iskobeljati iz iste... preživeti... I sad mi se učini da sve što sam kroz život radila i uradila - kao da sam radila i uradila samo protiv same sebe... Mada, znam šapće mi nebo i kaže: "Nisi čedo!!!"... "Pokazivanje pred muškarcima u takvoj odeći bilo je nedopustivo i zato su devojke, da bi se okupale, iznajmljivale konjsku zapregu s kabinom koja ih je štitila od radoznalih pogleda. U njoj su se presvlačile u svoje kostime, a zatim je kočijaš podbadao konja i zaprega se spuštala u vodu. Kad bi se ispljuskale u talasima devojke su opet ulazile u kabinu, oblačile korsete, pantalone, podskunje, bluze, haljine, žakete, rukavice i šešire s velom. Samo u takvoj opremi, s nezaobilaznim suncobranom u ruci, mogle su se pokazati na plaži"... "U vrtu sećanja"... Kako se zove životinja koja laje???... Odgovor: NEČOVEK... izvinjavam se što sam prvo mislila da je čovek... Pokaži zube, pa ako još i ustreba najponosnije crkni... Takav je život: nema dana, a da se ne aktivira neka stara rana... Razna ovosvetska društvanca guše ljudske slobode kao i sva ostala humana prava... Živela Sloboda, svakog pojedinca!!!... Svakog snoba, ali i roba!!!... I tako ja ne bih bila ja, ako ne bih skoro svakodnevno primala "poražavajuće" srceparajuće vesti... Pa tako, umesto očekivanog rasterećenja mene je sutra strefilo dvostruko veće opterećenje (menjam one koji sutra ne rade)... Da sam jaka u grlu i plućima ne bi se žalila... Ali kao i uvek za sirotinju ko ima sluha... Moj raspored nije rasterećen, pa tako treba od sutra nastaviti u istom nemilosrdnom tempu... No, 95 radnih dana treba preživeti... Sve je sranje i to nepopravljivo sranje... Zato dobro razmislite svaki sledeći put (ako ga ikad više bude) šta je vredno vašeg potpisa, a šta i nije... Bravo za ovu odsečnost već jednom!!!... Život je ni manje ni više nego kazna!!!... No, možda jako dobra, a ne zločesta kazna... GOOD MORNING, DARLING!!! - (limun je žut limun je kiseo, seti se darling, ko ti je pisao)...
"Taj ću glupi svet iskrenut
što je rođen ko na bregu
gori mi nek sneg i inje
s jezicima koji seku
ljuto ne ličeć na cvrkut
ne vredi tu biti smrknut
i posmatram vedrog lica
sve što čini taj roj zlica"...
Rembaut od Oranža
Нема коментара:
Постави коментар