Jako je ledeno i zubato još jedno mrazovito januarsko veče, a da bi se prozor širom otvorio, kao nekada o Proleću i tako netremice gledalo u otvorena zvezdana nebesa... može se posmatrati iz mraka kroz prozorsko okno i širom otvoriti plavo oko i prošaputati molitveni spisak lepih želja... jer možda se baš večeras treperavost zvezda ne bude mogla dokučiti zbog magle, no svejedno nebesa su gore i valja im se diviti, čuditi i obraćati... Obraćati... A večeras jeste zgodna prilika za taj ćutjivi šapat srca... a može se odustati od svega, no eho naše molitve i želja onih ne sročenih negde će odjeknuti nekada kao gromovi u olujnom pljusku leta... Verujem svom srcu, a ne onome što drugi kažu... Dakle, verujem svom dobrom sećanju i prerano stečenom pravom osećanju... Biće teško, no ja ne dozvoljavam ikome više da me spusti ili srože... Ja poštujem ljude sa iskrenim namerama, koji mi uvek govore istinu... Ali ne i poluistinu promovisanu na oštricama dva mača... Promovišem samo ono što volim, umesto da se treskam na ono što više ne volim... Moj spisak molitvenog ushićenja ispisan na skoro 4 lista A4 formata... Za 2014 sam sve lepo ispisala na papir i ta godina je odskočila od 2015 za koju nisam napisala ni slovce... eto razlog više da se nateram opet da sve pustim na hartiju neka zaplovi put nebesa i za 2016-u... ne može da bude gore od mog uobičajeno izvanrednog proseka... a biti bolje mora... O večerašnjim željama i afirmacija bi trebalo u posle podnevnim časovima najozbiljnije porazmisliti i zaisakti u ponoć nešto od višnjih otvorenih nebesa opet i opet... pa kad se blagodat Gospodnja na naše grešne i tvrde glave sruči, e vi gledajte od čuda... Tu su vazda jedni da vam udare tople obloge i tu su vazda oni drugi da vam udare obloge hladne... čuvajte se i jednih i drugih - i budite neprikosnoveno samo svoji, pa taman obloženi oblogama još nekrštene tuge iz duše... Postoje ljudi kojima ni jedan dan nije svet, pa ni ovaj dan današnji... i pazite - takvih će uvek biti... Jedna pogrešna reč u prepisci i ljudi su završili sav vid komunikacije sa mojom malenkošću... i tako ja sam očvrsnula, pa vulgarnostima više niko ne može da me sahrani... valjda su me jednom time sahranili nedohranjenu... i ja više takve ne žalim... možda se nađe neko da ih ožali - ja neću... Ja oplakujem ovo svoje nedužno biće i ja pevam plačni spev nad svojim davno iskopanim grobom... Ja noćas sama pevam svoje opelo... "Razgovori s potpuno nepoznatim gospodinom nisu bili prijatni. Poznanstvo sklopljeno u takvim okolnostima uglavnom nije imalo nikakvih posledica. I tako, srce moje izbirljive buduće bake nije osvojio nijedan od banjskih plesača"... "U vrtu sećanja"... "Odgovorio je da je nauka prostor bez granica, bez početka i kraja. Čovek može da započne put na onom mestu na kome se nalazi i da, savladajući teškoće, ide dalje"... "...u potpunosti uspešan život mora biti kreativan život"... "Ići napred, ne laktajući se i ne gazeći nikoga na putu. Biti ponosan na svoja dostignuća, ne brkajući ponos s uobraženošću. Boriti se protiv osećanja niže vrednosti, ne padajući u argonaciju. Starati se za ljudsku simpatiju, bez servilnosti i licemerja. Najopštije posmatrano - graditi unutrašnji pristanak na svoju sudbinu, bez posustajanja i gubljenja dostojanstva"... "Poštenje, radinost, disciplina, istrajnost! Morate to naučiti ako hoćete da postanete ljudi!"... "Bojazan da si neko gori od drugih, da ne zaslužuješ prihvatanje okoline, da nećeš izaći na kraj sa životnim zahtevima - to su uobičajene muke vremena sazrevanja"... Stepen originalnosti postaje možda izraženiji upravo time što pre shvatimo da u izobilju kretanja ponajmanje treba sreću uzeti i označiti za nešto od prevelikog značaja ili ozbiljnosti jednog ljudskog trajanja... Ko još veruje da su mu nebesa širom otvorena neka večeras pomisli neku želju lepu... Moja nebesa su se davno zaklopila, tako da ja nemam više šta ni da poželim... Vama srećno, a meni kako bude... Ceo dan se borim sa jednom idejom, pa mi se sve čini kako ću opet da propušim stihovima moje duše, čak posle toliko dana pauze... O, teška je to borba... Da nije prodavnica moga uma bila zatvorena, ja bih već sljuštila bar trećinu poetične paklice još večeras... Valjda me do sutra napusti ova ideja... Verovali ili ne, ja od juče malo po malo "tučem" šah... Posle toliko izgubljenih mečeva konačno sam imala prvi PAT, tj. prvu nerešenu situaciju sa računarom... PAT kao PATNJA... A sad vredno treniram dok računar bar jednom u životu ne pobedim, tj. nadigram... Oko slepog posmatrača ore zamišljeno preko zatvorenih nebesa i plašt prašine u sve manje osunčana jutra šalje i pliva u jezeru nemoći i slabosti od suviška oklevetane radosti i gusenice truleži beže sa dna zapuštenog jezera njegovog očnog plavog dna... Pročitah onomad započet naslov "Omerpaša Latas"... I latih se sedme po redu knjige iz kompleta "Travnička hronika"... Preostale tri sam jednom iščitala... I opet ću... No, sad mi treba snage za novi naslov koji nikada nisam čitala... Da li ću imati volje i snage???... Sinusi me nažalost mnogo bole... I praznične melodije mogu da razveju tugu... Umoran čovek nema zamisli, a ni želje... Umoran čovek je polumrtav čovek... Ja počesto uvidim kako sam se umorila od sebe i pitam se kako se već jednom i svi ostali ne umore od mene... Da li su naši životi ugledni ili ogledni eksperimenti - neko buduće vreme će zasigurno reći... Nije za širu javnost, ali ovo su dani kad čovek može mnogo da plače... Ako nađete ikada bar jednu jedinu osobu da joj sa svim svojim nesavršenostima valjate, onda ste doista srećna osoba... I tužan čovek jeste prazan... Tako od vajkada postoje i oni koje je sve u životu porazilo, prenerazilo, proburazilo, ali nikad i preobrazilo... I poražen čovek jeste prazan... Promašen čovek jeste uvek prazan... Neki ljudi kao da ponekad dobiju jednu određenu količinu slova i štiva koju tako vešto izruče iz duše, a onda dođu dani kada taj isti čovek izručivši sve ostane neverovatno i neopisivo prazan... kao zarazan... Kad bi neki ljudi doista znali koliko smo mi mali sablažnjivi i plašljivi, mislim da bi nas još više i sablažnjavali i strašili... Sve do sada kao da nije dovoljno... Srećno... U 5 do ponoć, trk na prozor da se malo čita... I bez mnogo naduvane filozofije, neke od rečenica, sada upravo glase: Moj Život jeste upravo najlepši ovde i sada... Moj Život najzahvalnije i najradosnije živim... Moj Život najpoštovanije volim i ničega se ne bojim... Moj Život teče od sreće u ovo divno i prijatno veče... Znam da svaka dobra reč mora i večeras da poteče i to upravo iz neiscrpne mogućnosti moje presrećne ljudske duše... Reč reči uvek dolično izlazi na megdan... Od mogućnosti izazova, dobro zavisi i kakva će naša naredna reč biti: ovakva ili onakva... Kako bi bilo fantastično osmisliti festival pod nazivom "Noć otvorenog neba i najlepših kosmičkih želja"... Eto, u meni se rodila ta ideja... Još malo i sebe ću napokon častiti sa par fantastično novih i dobrih knjiga... Volela bih da moja uža specijalnost postane Reč... Možete se seliti s kraja na kraj Lepe Zemlje Planete, ali nikada ne smete da se odselite sami od sebe... Ne mogu da se otmem dojmu... Postoje i muškarci koji misle da su sve žene nešto poput štafete... No isto tako postoje i žene svetle kao baklje koje ne misle uopšte... A nije tako, zar ne???... U životu svako treba da shvati da je krajnje vreme da se svako lično angažuje i zauzme sam za sebe... Ja sam na 4 lista hartije bele ispisala sve svoje afirmacije i lepe želje, pa spremno dočekujem noć otvorenog neba... Živeli na 100 zima i leta... Da probam i ovo čudo... Ne može da škodi... Ili može???... Kroz dobre i pozitivne afirmacije, možemo da isprovociramo neku novu Sreću... I to se zove Promena na bolje... A večeras konačno treba da se smislim kako da sebe afirmišem što pozitivnije i da ne dozvolim da bilo šta uskoči u moj monolog osim mene same... Uvek izređam sve druge, a sebe kao i uvek ostavim na zadnjem mestu... E, ne!!!... Neka sam i sebična, al večeras najviše treba da mislim o sebi... I tako već kao i godina tih u nazad, inspirisaće me zvezdano nebo vedro... A onda reči - reči krenu same... Da ne zaboravim da kažem... Možda sam o tome nekad malo i pričala... Ja ću Vam preneti onako kako me moja (pokojna) baka naučila... Večeras u ponoć otvara se nebo, pa zamislite neku dobru i bogougodnu želju... Eto, jedno verovanje lepo... Ja sam se nekad toga držala i neke želje su mi se i ostvarile... Onda sam sa tom tradicijom prekinula... U zadnjih nekoliko godina beše mi teško da sačekam ponoć... No, večeras ću ipak da učinim tako... Zar ovo verovanje i nije slatko???... Zumam praline sa ukusom jagode fine... Autoportret iz predsoblja... Obožavam moja 3 ogledala u kojima i pred kojima se sve tako lepo ogleda i vidi... kao u bistroj i čistoj vodi... Jesu li mi lepi nokti???... Volim Vodu... I danas mi sve jeste BISTRO... I danas se osećam kao Voda... prozirno i čisto... Ono dostupnih priprema što se moglo naći, uredno jeste ispisano u svesku sve, tako da uz sve sutrašnje pripreme, od ponedeljka rad svečano može da opet započne i još bolje počne... Kakvo je to ispiranje mozga da to nije više nigde prihvatljivo osim možda kod nas... Živeli do prvog neradnog dana... Da bi imali postojane, snažne i neuništive statue, trebalo bih ih graditi ne više od mekog, već od najtvrđeg kamena... Kad imam dara da te istrpim i otrpim, pa funjaro i oćutim, to ne znači da ti imaš neku nadmoć nadamnom, već to znači da me uopšte ne plašiš više... Srećan i ovaj dan ti od sveg srca želim... I kad jedni kažu i tvrde ovako, a drugi onako... Ja ću ipak uradi po svome... Ono što nas iz dana u dan, čini i učini sve istrajnijim i življim - jesu nove i nove nepresušne kreativne ideje... Ideja koja sine kao zraka najtoplijeg Sunca - jeste najveće moguće čudo... Ideja što se juče rodila, na kraju zanimljivog dana... Ideja bez nekog naročitog objašnjenja... Ideja sveprisutna, žilava i zaživela... Ideja živa... neka se razlije kao iz razbijenog termometra živa... a vi jurite kuglice neuhvatljivosti živine...
Нема коментара:
Постави коментар