Opet ću kasno noću, pisanjem ovekovečiti finoće samoću i nemoći trag rasuti u prošlosti prah, da novo jutro u pokušaju pisanja zanoći i tako do nekog narednog lepšeg svitanja preklopljenih plavih zena u mom vidokrugu iznova prenoći daleko iznad zlotvora "moći"... Široko u noći ranjena i krvava ležim, ili to leži nečija pretučena majka, kad reč pisanja opet ispolji svu svoju prikrivenu moć i kad krenem čitati pisma u tom jednom najdivnijem plavom oku ili to pišem pisma da izbistrim njenu tugu svih davno prošlih nanetih joj rana, za čije slanje uprežem vetrove i višnje svetove, da se reč rascveta, bar u neka dva tri vedrija stiha kojih u meni kao da nema... I tako nailazim na vrata, kroz koja čovek poretko prolazi, a što opet nazivam neustrašivošću koju ispiše tek trenutak jedne siline nepostojanja usped svog tog postojanja... "Karma nema jelovnik. Dobićeš posluženo ono što si zaslužio"... Kako surova smelost: zar nedužna žena zasluži da bude pretučena na smrt... i čija je to karma... ili je takva žena nečim dužna... Eh, drago moje Ja, danas, i do kraja ovog dana biram da te volim, negujem, i prihvatam, upravo onakvo kakvim jesi... Ti moje ja, tako utučeno, tako pretučeno... možda si sve to i zaslužilo... Prisiljavajući svoje ja da baš u svemu vidi najbolje ravno je još jednoj lepo ušuškanoj laži... I zaista je tako... Bez prisile, zlotvori od mene i moje senke bežite što dalje... Što pre dokučim da uspeh nije zagarantovan baš svima, tim lakše podnosim i lakše nosim svaki svoj sledeći poraz... Poraz jednog neuspelog postojanja... Svako živi svoj život upravo onako kao izabere i nema potrebe da se neko zapita: zašto je to tako... No, ja se pitam, jer dobar deo svog tog životnog taloga nisam birala, a niti bih u snu izabrala... Zato valjda i ne živim... Toga sam se davno odrekla i tako sebe porekla... i tako sam i prorekla... Oseti se kad mreža razapeta nad našim sitnim dušama posustane, pa onda nema vrednih stvari... nema ključnih misli... nema stava... i sve postane iznenadno badava... zabadava... U današnjoj gugl igrici stigla sam do nivoa VEOMA LJUTO... da li je neko prešao u sledeći nivo i ima li nešto posle toga???... možda upornim pokušavanjem saznam... "Činilo se da će roptsvo trajati pokolenjima, a da će rusifikacija i germanizacija odnaroditi društvo. Političke represije, društveni sukobi, osećanje nemoći i beznadežnosti - sve se to teško podnosilo. Optimisti su smatrali da je u najtežim uslovima uvek moguće učiniti nešto dobro. Slabi i psihički neotporni - duše nalik na iđirot, pune očaja i razočaranja - bežali su od bolne stvarnostii u dekadenciju, apatiju i alkohol, često u smrt. Radikali su tvrdili da treba srušiti stari poredak i na njegovim ruševinama izgraditi nov, pravedan"... "U vrtu sećanja"... Čovek bez glasa je niko i ništa... ali kakvog tačno glasa, još ne spoznadoh u jarugu ovu bačena... Ja sam od onih ljudi koji kad bi i čitav grad sagradili opet ne bi rekli da je sve izvanredno... izvanrednsoti gotovo da nema... i nema... Jasno jasnije, Ja ne znam drugačije... Sad odjednom ima moj um toliko toga za izreći, ali me glasne žice u tome sprečavaju... I tako pisanje mi godi, a pričanje mi škodi... Za svako unapred izrečeno slovo treba imati posve zdravu gušu... i dušu... I am so tired... I baš sad kad ne bih više smela ni dobar dan da izgovorim, dođe mi da neke pesme zapevušim pa taman da sve i uništim... Sve je to povezano: glasne žice, grkljan i dušnik... Sve mi o koncu visi... Tako kako vidim na vidiku je moje bolovanje... I tako sam ja večito "hendikepirano" biće... I kad bi mogla da nešto kažem, prosto više nemam glasne žice za to izgovaranje... Ovaj sadašnji trenutak je prezadovoljan svakim trenutkom svesadašnje lepote i dobrote... Energiju morate pustiti da kruži kako bi se opet vratila Vama... Tako je i sa novcem... Morate dati i potrošiti, da bi Vam se utrostručilo nakon trošenja i davanja... Tako Ja pametno dajem, trošim i ulažem svoj novac... I meni se moje dobro uvek dobrim, pa i najboljim beskonačno daje, kruži i vraća... A za sav ovaj neverovatni skok moje energije, zahvalnost dugujem jučerašnjoj plati... I tačno tako: novac je neverovatno ogroman pokretač energije... I zato volim afirmaciju koja glasi: JA SAM MAGNET ZA NOVAC. To mi sada dođe kao da kažem: JA SAM MAGNET ZA TUGU... Jer,... Ja živim svoj srećni sadašnji trenutak sa veliko Ja... Nikad ne treba dozvoliti, da naše sopstveno Ja, postane tek neki uzgredni ili usputni smotuljak na stazi Života, koji bi trebalo neko mnogo znatiželjniji da po njemu gnječi i da ga čepa... Naše sopstvo ne živi ispod tuđeg lepog podvijenog i savijenog repa... Ja svoje unutrašnje motivacije pokrećem i oživljavam uvek sama... To se zove: samostalnost sadašnjeg motivacionog trenutka... U poslednja vremena kažu motivacija će ići u negativnom smeru... No, da li će se iko naći pametan da nas motiviše na nešto pozitivno, lepo i vredno???... Zato Ja biram da se zanimam tim izobiljem motivacije neograničeno pozitivne dobrote, vrednosti i lepote... To se zove: umetnost opstanka retke vrste... Najlepše jeste kada iz sadašnjeg trenutka, zakoračimo opet u novi divan dan i sutra, ali apsolutno hladne glave... Razmišljanje se ostavlja uvek za trenutak: ovde i sada... I vremenske lepe prilike upravo sada čine da se osećam kao večno Proleće usred ove nenormalno hladne 2017-e zime... Svaki Život ima apsolutno velikog smisla... No, taj Život još više postaje smisleniji i vredniji, ukoliko preraste i izraste u umetnost sadašnjeg razmišljanja i svakodnevnog kreiranja... Živeći sada i u ovom trenutku ne strepim šta će biti sutra... Jer i sutra ću biti upravo tamo gde treba i kako treba da budem... Pa kako mi god bude... Zahvalno podnosim i namet tog sutra... A ja upravo od svakoga novog sutra, očekujem svedobrotu i svelepotu tog svakog sadašnjeg neponovljivog trenutka... Hvala za sada, a još više hvala i za sutra... Samo HVALA... Ološ je najlakše biti... Ajde, budi Čovek... Sada magnetično dobro razmišljam na široko energetsko polje gde emitujem reči sve nove i nove... Ja odlučujem, šta će u mom prostoru da se dobro nastani i još bolje naseli, a sve što je bespotrebno tu više nikad neće da se useli... Preseljavam svoje nove i dobro značajne odluke u sami centar svog vlastitog unutrašnjeg bića... Sa zahvalnošću ih primam uz svedobrodošlicu radosti ogromno velike i neizmerne... Ne dopuštam ni mrvu prostora za sve ono tako beznačajno, sitno i malo... Preko svega nebitnog i nevažnog preskačem veoma lako i prelazim korakom stamenim još itekako... Kroz sitne i male mogućnosti svoje, spoznajem i dosežem skoro sve neograničeno velike i neizmerne mogućnosti svoje... Zar to nije divota sadašnjeg trenutka vlastite samospoznaje i samovrednosti svoje???... I moj današnji dan jeste blistav poput dijamanta, na čemu sam Životu neizmerno prezahvalna... UVEK budi Ti... Izrazi svoje Ja i nikad ne gubi veru u Sebe... Izrazi svoje Ja, i ne dozvoli da Te guše... Kada naučiš koliko zaista i VREDIŠ, prestaćeš dopuštati ljudima da ti smanje cenu... Neka je svima sve prosto do u beskonačnost - praštam i opraštam mnogo mnogo... ali zaborav nezaborava i nezaborav zaborava mi nedaju da zaboravim... Postojim dakle pamtim... Бројим, слушам, читам - свој смисао претварам у необично путовање, несвесна стварних игара на срећу, око себе наслућујем тек назнаке истине, оне рођене из - илузије, музике и варке... Непознатим данашњим радостима, неочекивано се у границама те непомичне збиље, стварности и худе тмине, сагледава свака појединачна боја, замршена на платну запаженог сликара, у тренутку стварности, која влада за савршенством и свелепотом, тог давно забаченог преживљеног тренутка... ''И богатом капом, нећеш прикрити сиромаштво у глави''... Ову сам пословицу, запамтила брзо и лако... ''Богатство се стиче знојем, поседује'' ... (нисам запамтила како)... ''а напушта са страхом''...
Нема коментара:
Постави коментар