Bolje igrati partiju brzo poteznog šaha protiv računara nego protiv ljudi... manje je povređenih... Za sutra imam novo kosmičko jelo da skuvam i iskujem u tom blagoslovenom neredu vodene hartije u sunčevom plamenu... i gle, dobih ideju, tako da će moj gastronomski blog nastaviti da živi negde gore u Kosmosu, a da se ne ugasi... kad krompir, šargarepa, luk i začini zamirišu tim prostorom... a neki posni paprikaš je na pomolu gore u visinama naoblačenim... Ovo je godina crvenog majmuna, pa treba povesti računa da nas nešto ne izmajmuniše... I zar nije bilo upravo tako... No, ova 2017-a je godina petla, a tu će već nešto da nas kljucne... Volim kad neko napiše ljutitu poeziju... onu pesmu ljutine što otkida svojom slojevitošću... što odseca... A to još nisam uspela... biće da nisam bila dovoljno ljuta... Najveći blokator čovekove sreće jeste strah od skoro svega... A sa druge strane, neće uroditi ni plodom ukoliko taj strah izostane... Sve sam proverila... Ne znam zašto, ali odbila mi se hrana, knjige i misao moja mala, pa tako pokušavam jesti po malo, bez čitanja i odveć promišljanja... i ovo će proći... i neće ništa veličanstvenije doći... Ili nešto nisam u formi... "Sve što više prihvatam život upravo onakav kakav jeste, sve više dobijam iskustva iskrene harmonije i savršenstva"... Jeste da sam sebe opet izložila bespotrebnim starim strahovima, umoru i stresu, ali i svežem prisećanju i izvrsnom sećanju, no i pored manjka snage i volje i neke svaljene teškoće opet na mene - pobedila sam ništavilo današnjeg dana i umesila kroasane... pohovala misli... a kad ih ispečem pokazaću... Ovde na mrežama bi trebalo puštati objave koje su samo primerene uzrastu do 12 godina... sve preko toga postaje potresno stravično... mislim da je tako nešto reći i pravično... i nije baš statično... I tako ljudi kao ja žive od uspomena svojih ma kakve one bile: dobre ili loše... lepe ili ružne... Sumorno umorno sve mi i nije... po drveću ne viđam više inje... Jedino vraćanje koje je neizbežno važno jeste povraćaj i vraćanje samome sebi... prošlost ona rana od pre 2 i decenije 3, koja živi najživlje u meni... Ja sebe ne mogu da zamislim u onome čega nema, ali Ja sebe mogu da osmislim u onome čega ima... a baš tamo iza decenije 3 najviše me ima... Ja ništa neću samo zato da ne bih otela tuđu sreću... U životu treba voditi računa pa ne sagoreti kao hartija u plamenu... Čudno je kako ženi bez imalo životnog iskustva, neki Univerzum da baš toliku količinu opita i biće da to sve crpim iz svog šarolikog genetskog koda... Izgleda kad odbijete neke ljude oni to shvate kao uvredu muškog ponosa, pa onda krenu da vam se svete uz najgori vid ponižavanja jedne ljudske ličnosti - bljuvotinama i gadostima... Rastureni ljudi su rasturenih snova, rasturene mašte i sve im je rasuto i rastureno, pa od takvih bežim... Rastureni nije isto što i srušeni i urušeni... Ja sam za razliku od takvih ruševina sa još jakim osnovama betonskim i čeličnim u temelju prizemnom, na kojima se nekad zidalo, a koje su srušili i urušili... a dobri Bog iako ćuti znam On me štiti... Ja tuđe budalaštine od sramote ne smem ni da prepričam, a kamo li ispričam... Na budalaštine treba preklopiti ruke u molitveni stav i oćutati... "...da su u životu najvažniji znanje, radinost i ambicija i oštro je osuđivala sve što je moglo ličiti na dovitljivost i "kombinovanje""... "U vrtu sećanja"... "Usklik "Glavu gore" moguće je razumeti dvojako. Kao podstrek da se pokažu snaga i hrabrost: "Uspećeš! Savladaćeš nevolje!" I kao poziv da se nikada ne zaboravi na spostveno dostojanstvo. Da se ide kroz život uzdignuta čela, gledajući ljude pravo u oči"... "KOPF HOCH! - GLAVU GORE!"... "Nije htela da se odriče svog identiteta i da zatire tragove porekla. Bila je veoma ponosna. Olsonac nije tražila ni u judaizmu, niti u bilo kojoj religiji. Ako je nekad i verovala u božju zaštitu, od tada je verovala samo u svoju snagu"... Sve lakše opraštam sebi što sam morala takve kroz život sresti i sebe i svoje Ja na minimum svesti... Pesnici imaju pregolemi dar i trud, a to je da čitav Kosmos oboje pesmama i začinima svoje duše... I ris bi mogao da popije džin, ali da ne sedne u džip... Svi geniljani, pametni i veliki ljudi - na kraju krajeva ostali su posve sami... I takve ljude, društvo je učinilo prenesrećnim... Tu nema dileme - istorijski potvrđeno... Postoji neki nemilosrdan plašt usuda nad pojedinim dobrim i divnim Ljudima i to baš kod onih kod kojih ništa nije obostrano, već sasvim jednostrano... 15. 01. 2015. i Ja sam konačno napisala svoju prvu ovogodišnju pesmu... Od 30 decembra 2014 nisam zapalila ni jednu jedinu cigaretu, mada isto tako od 1 januara 2015 nisam napisala ni jednu jedinu pesmu... Ovu pesmu volim najviše na svetu... Povređena... "ŽIVOT JE IGRA KOJU TREBA IGRATI" samo dok igra ista vodi i odvodi u sami vrh ekstaze, a kad čar iste iščili umire igra. "PENA NIJE PIVO" mada skoro svi poletimo da srknemo bar malo od penušavosti sve te. Izvinjavam se onome ko moje pivo ne miriše više... "SMIRUJTE SVOJU VATRENOST, A PODSTIČITE HLADNOKRVNOST" dok igrate igre vatre žive, a kad ekstaza zamukne bolja je glava hladna... A ko nije igrao između dve vatre, ne zna šta je loptom zgođena glava... "IZDVOJITE SE OD DRUGIH LJUDI" posve neprimetno i malo i pokušajte da tiho zalupite vrata za sobom... "TRAŽITE SAMOĆU KAKO BISTE SE RAZVIJALI" i kako bi dalje svoju ekstazu odvijali... a onda "ZAPITAJTE SE, ŠTA JE ZAISTA VAŽNO?" iako već unapred znate da više nema onoga što je dragoceno bitno. To samo izmišljamo da bi dali eksatzi na jačini... "BUDITE SIGURNI DA STE U PRAVU PA ONDA NASTAVITE", a zatim stanite... "NAJBOLJI PRIJATELJI SU ONI KOJI IMAJU ISTE BOLJKE", mada takve nikada sresti neće niko od nas, jer se plašim da su naši srodnici po boljci izumreli poodavno... "PREŽIVITE NEUSPEH" i biće te još neuspešniji... "DOBRI SAVETNICI UVEK IMAJU KLIJENTE", ali su im tarife previsoke... "ČOVEK KOJI JE PUN SEBE PRAZAN JE" i obratno... Sva Vaša unutrašnja snaga, upravo počiva u snazi vaše samokontrole... vaše samodojave i samoobjave... i nikad nije šteta kad reč iz uma krene do srca da šeta... da ekstazom ovom štreca... Mene jedino možete upoznati preko svake moje ispisane i izgovorene rečenice... no i to je ograničeno i delimično prikriveno, kao i sve što sazdade ekstaza pod kapom ovom... Svako bi voleo da je na neki način poseban, ali nažalost postoje i kreteni, među nama rečeno... Umereno može biti i umoreno... Nije dobro kad čoveku sporo rade misli... I nije dobro kad čoveku brzo rade misli... Pa, šta je dobro???... Ko zna neka svima objasni i kaže... Ja znam... Odgovor glasi: NIŠTA!!!... Sreća sadašnjeg trenutka počiva upravo u tome što je juče odavno za nama... Samovlastito samostalno samopouzdanje jeste svepotvrda jednog doličnog ljudskog života... Platinasta misao jutra: Neki me ignorišu... Neki me ne vole... Nekima sam mrska... Neki me se plaše... Neki su na mene ljuti i ovoga jutra... No, za ne poverovati... Ja takve najviše volim iskreno i od srca... I posle preživljenih turbulentnih 48 sati... mogu opet ponosno da kažem... moja duša opet od radosti leti i lebdi... moje srce i dalje kuca... Ako smo iz jučerašnjeg dana izašli što više neokrnjeni, i danas imamo razloga da kažemo: Živote tebi hvala... Koračamo dalje... i kad u mestu stojimo i ćutimo... Naš vlastiti život jesu upravo lepo odštampane novine, čiji smo glavni i odgovorni urednik upravo samo mi i niko drugi... I u tim novinama svaku rubriku ispisujemo svakodnevno sami... U današnjim novinama koje ja uređujem piše: danas (a i u narednom periodu) biće mnogo zdravlja, para, veselja, radosti, kiše, a i snega... Nailazi dobro, lepo i srećno vreme... Najlepše je kad sami sebe lažemo i to upravo ovoliko... Nikad se ne treba uspoređivati sa drugima, jer u tom suludom poređenju izgubite i zagubite negde na pola puta upravo sami sebe... A to ne sme biti cilj naših života... Zato polažite i ulažite sve pod sebe i u sebe... Sa svakim porastom populacije mrava, treba uzviknuti jedno veliko: BRAVO!!!... A posle svega, idem dobro da se napijem jogurta i svežeg belog mleka... I Čovek neizostavno mora i treba da shvati, da je njegova dobro osmišljena rečenica, zapravo i njegova najbolja moguća odbrana ikada... Trebala mi je bar jedna rečenica, no ja sam zahvalna i danas za ovih nekoliko rečenica lepih... I što volim kad proradi moja rečenica... Ruske piroške sa sirom... Idealno za zimske prohladne dane, kada je energija itekako neophodna... Zna se da je hrana energija što svet pokreće... Prijatno... A kad nestane hrane???... ''Властољубива жена је, муж свога мужа''... ''Муж је глава, а жена врат; где хоће, тамо се и окрене''... ''Човекову природу могу изменити, само две ствари: новац и жена''... Ne znam što sam se osvrnula na fenomen muževa i žena, kad me to polje mestimične oblačnosti, jakih bura i nepredviđenih turbulencija ne zanima ni malo, čak ni za jedan pedalj...
Нема коментара:
Постави коментар