ČITALAČKOM PLOVIDBOM...

Večeras počinjem čitalačkom plovidbom do " U vrt sećanja"... Srećno... Kad ispisujem svoju priču životnu ne dozvoljavam da drugi neko pridržava moju olovku... pišem sama... Najteže od svega na ovaj svet se rađa i dolazi PESMA... Tako ljudi budu previše fini, a onda jednim nepromišljenim gestom uprskaju sve, to jest poseru se... Divljenje prema nekome ili nečemu nije isto što i sasipanje gomile đubreta u sve to... O tom sipanju đubreta najviše mi pričala jedna "prijateljica" koja se mene upravo seti uvek samo radi toga da saspe đubre... Neke ljude zamoljavam da se udalje i izbrišu sami, da ne bih to više morala da radim Ja... Драги људи ми смо заиста залутали на нека места јел тако... или нас треба запрашити и додатно плашити као оне године јел тако... али да будемо чисти начисто - мрежа је мрежа као и живот и у њу доносим освоје васпитање... глумци лоше глуме у животу, па и на мрежама... приметне су дивљачке хорде... воле да нападају нас "горде"... видите за непросвећене људи се упознају кроз писање и допсивање као у време древно и више племенитије... људе није нужно упознати, нарочито не оне разуздане... срећно вам на улицу кад изађете, јер то исто може да вас "снађе" на послу... срећом шта то беше посао нећу никад више знати, а како иде политика коју подржавам ускоро ће и моје "колеге" осетити како је чаробно седети без посла... нисмо нигде заштићени... има нас разних... но жена има право да одабере свој стил живота па таман он у њиховим очима изгледао чудно или тужно... важно да та жена неће да буде како они у својим главам пројектују... и сада се осећам као неки пастор - морала сам свачега да се наслушам и начитам... биће да су дошли да ми исповеде своју грешну душу... Пожелим да сам грофица из 12 столећа... Ako je i na ulici i u stvarnom životu baš približno slično kao na mrežama, ja ću se bojim se još više zatvoriti i povuću... hvala unapred na razumevanju... A kad doznaju toliko istine o nama, pitam se da li onda manipulišu i mašu njome... Zamislite počeli su da me zovu zgodnice... još samo fali zavodnice i tome slično... Ono što drugima nije jasno meni je jasno i obratno... Ono što je njima čudno meni nije i obratno... I tako stalno se zapetljavamo u krug istih ili sličnih pitanja i znatiželja... ja sve manje pitam nisam zlurada više... da li ste primetili... ja ne ugrožavam nikoga, a jesam li ikada, gde i kada... možda da sve naloge pobrišem i pogasim kao jednom što sam - pa tako možda nastupi blagostanje na zemlji Planeti... Andrić: "Neka Bog sačuva i onog koji beži i onog koji goni!"."Kad bismo svi mi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, šta smo i kakvi smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo. Srećom za većinu nas, ta mogućnost ne postoji i mi ne prelazimo nikad od maštanja i prolaznih suludih pomisli na dela i očite postupke. Ali onaj kome se to po njegovoj zloj sreći desi, taj nalazi u svima nama nemilosrdne sudije. U strogosti ili ravnodušnosti prema tom nesrećniku ispoljava se i nesvesno naša dvostruka osveta"."Na mahove mu se zaista činilo kao da se može i tako: ići u protivnom pravcu od onoga što se u stvarnosti dešava, ne pitajući se kuda taj put vodi, ne osvrćući se, ne sećajući se, me misleći. A u isti mah osećao je da je to samoobmana, nemoćna iluzija nemoći, i da takav hod ničem ne vodi, čak ni brzom kraju. Pa ipak je išao i dalje tim putem, kako bi bar za koji trenutak još ostao leđima okrenut stvarnom životu"."U isto vreme javlja se u njemu pitanje: da li se đonovi manje troše kad čovek staje na prste ili kad stupa najpre petom na kamen? Ne može da nađe odgovor i zato pokušava prvo jedno, pa drugo; od toga su mu koraci njednaki, čas sitni i kratki, čas neobično dugački"."Sve ono što nas hrani, krepi i zadovoljava - teško se dobiva, skupo plaća, a lako i brzo troši i rasipa. Mnoge su stvari potrebne čoveku da bi došao do jela: meso, brašno, povrće, maslo, šećer, i još desetine nekih dodataka i začina. Sve to treba pronaći, kupiti, doneti, zatim pripremiti, mesiti, peći, kuvati. Drva je teško nabaviti, sudove valja prati, vodu donositi, pepeo izbacivati; sapun je skup, posluga nevešta i nevaljala"."Samo prividno je u tom svetu svako izobilje, jer ako na jednom mestu ima svega, već malo dalje počinju i u beskraj se protežu predeli oskudice i nemaštine, prostranstva neplodne i neobrađene zemlje, čitavi narodi izgladnelih i slabo hranjenih ljudi koje bi samo neko čudo moglo nahraniti. A čuda se ne dešavaju"."Sitost je izuzetno i prolazno stanje, ugroženo od samog početka sa svih strana. Mnogi od nas jede koliko hoće, i živeće možda tako do smrti svoje, ali šta mu to vredi kad sa njim jede i njegova misao na sve one koji gladuju, i kad i sam možda već sutra doći u položajh da grize svoje rođene prste od gladi i da zeva od žeđi kao pregaženo pile na usijanom letnjem drumu"."Izgubio je svako razumevanje za čoveka i poslednji trag ljubavi ili sažaljenja prema ljudima, koje je u svojim shvatanjima i sudovima stavljao niže od svih živih bića. S vremenom, ljudi su za njega postali samo predmet za slobodnu igru i bezobzirnu primenu zakona; umeo je samo da im sudi, a sudio im je kao da su neživa priroda, pusti pesak ili mrtvi kamen"."Od hiljadu ljudi koji se posvete nekom određenom zvanju, samo je desetak njih, a možda ni toliko, koji imaju istinsku sklonost i stvarne sposobnosti za tu vrstu posla"."(Tako mi, u sećanju, iskorišćujemo zlosrećne pokojnike bez odbrane i snage, za koje smo možda samo po imenu čuli, naslanjamo se i na one kojih više nema, da bismo se lakše kretali kroz svet živih.)"..........Sigurno da nema pesnika, koji pokatkad nije izustio: Hvala živote na tolikom bolu, bez koga sigurno ne bi napisao stihove sve te... Ali ipak, podari pesniku i koju radosnu notu... Bar sutra, ako ništa pre...Ako nas uče da izgovaramo: "Sve jeste dobro"... Trebalo bi da nas nauče: šta pod tim sve i podrazumevaju???...I divno jeste biti lišen smeha... I život bez osmeha ima smisla...I neka su moja razmišljanja teška, ali ja sam još pre par meseci dobro znala šta me čeka???...I danas sam se obradovala i to mnogo... Mogla sam da zaplačem... I zaplakala sam... I to mi je opet potvrdilo da sam Čovek...I najblaže rečeno, zar moj život nije hod po "mukama"... No, ipak ja svoj mali život mnogo volim... I zaista uživam u svemu... Upozorenje... Pre nego neko iz iz najdobronamernije šale pomisli da mi na ničem "zavidi"... Neka se 3 puta počeše iza ušiju... Ako sam išta stekla sopstvenim naporom, voljom i duhom (radom nisam ništa) - stekla sam uz najtežu moguću ljudsku muku i napor... A sve što bi običan čovek završio za dan, ja najčešće završim za 3 dana ili sve od 3 puta... Tako da je sve naknadno rečeno - suvišno... Jedan od mojih krupnih nedostataka (nisam to ja rekla), jeste i to što je religiozna literatura postala moj "predominantni" faktor!!!???... I porazilo me je opet saznanje, da čovek nema pravo da potisne i zaboravi nešto "ružno" samo ukoliko mu se i desilo... Tobož, to opet "ružno" mora da se oživljava i kroz prepričavanje nastavi da živi... A sve i po nije važno koju cenu da "ružno" živi, samo da čovek više nema pravo da svoj mali život živi... I šta će pobediti - glupo bi bilo da se vidi???... Ne koračam baš sa lakoćom, ali KORAČAM... Nas male obične ljude, kao i gnjide treba dobro zaprašiti strahom... I da li to čovek svaki dan svojim razmišljanjima blago provocira naredne dane svoje???... Pa, tako ako juče obećah da će i današnji dan biti isto tako dobar, a ne beše - jesam li to opet naopačke isprovocirala današnje razmišljanje svoje... I šta da kažem za sutra???... Gledano iz današnje perspektive - može li sutra biti teže i gore???... Ili da napišem: da sutra će dan biti ne naročito lep i dobar, a sve ću ja to izdržati, kao i ovo danas što izdržah... I šta ako sutra, baš taj dan ispadne uspešan i dobar???... Znači li to da treba da pišem (mislim) negativno, da bi ispalo pozitivno... Ili misliti pozitivno, da bi ispalo negativno... Kako krupan matematički zadatak u kome 2+2 ipak nije 4... Izvinjavam se mojim današnjim procesima... Izvinjavam se mojim današnjim osobinama... Izvinjavam se mojim današnjim postupcima... Izvinjavam se mojim današnjim reagovanjima... Izvinjavam se mom sveukupnom današnjem iskustvu... Izvinjavam se i zato što nisam dobro obradila sve informacije i što nisam dobro povezala sev današnje primljene utiske... Izvinjavam se dok god postojim... A izvinjavam se i unapred za sutrašnje jutro i sve što me još čeka (jer ništa još gotovo nije)... MNOGO SE IZVINJAVAM, ako od toga ima neke vajde... I današnji osunčan dan jeste po svemu sudeći psihologično dobar - ma, odličan... Vodite računa i gledajte kada dajete deci imena na rođenju... jer će ih imena neizostavno obeležiti kroz čitav život... I tako može li se za mene išta drugačije reći nego da sam kao Vesna doista i sVesna???... Aforizam: Da bi danas nešto bili u Srbiji, prvo Vam moraju dati lekarsko uverenje... Moja lađa... Ja - kapetan... Hahaha... A pre 6 godina pisalo se ovako...

ЧУЈ НАС ГОСПОДЕ...

            Знамо Господе, да је сва наша снага скрита и садржана у Теби, па Те стога молимо, да нас чујеш и помилујеш, како бих се, ми несрећни разбијени грнчарски судови и сасуди, опет изнова и вазда, са побожним трепетом радовали и веселили у Теби Боже... Тешкосрдна, сујетна и лажна срца наша, гневна и грешна, сломљена, слаба... Изгубила поуздање у Господа, посумњала... У вапају молимо да се опет у нама зацари и пробуди Нада неуништива и јака... Нада која улива снагу неку нову... Нада која даје крила да полетимо попут малих орлића, све до светлих плавих небеса... Немоћне, сметене и пометене кости наше... Смућене... Уморне од уздаха...

Жалосне и тужне... Вапе и траже, да их Господе подигнеш из мртвих и васкрснеш... Устајемо из постеља, сузама горким наквашене... Изјутра са изласком Сунца на Истоку што сину, рађа се и роди нови дан... Са животињама пољским, птицама небеским и рибама морским, певамо Господу - то дивном и најдивнијем Имену изнад свих имена, песму молитвену радосну... Ћутимо пред Именом Вишњим, са Којим ништа не може да се упореди, нити пореди по Лепоти и Доброти, у овом видљивом створеном свету... Пуштамо убогу и сироту молитву своју, да забруји и зазвечи, попут малог звончића... Нема више места за бол и муку... Нема места за горчину и проклетство... Само има места у срцу за Господа Бога нашега, у Коме је сав наш Мир, сва наша Снага, сва наша Утеха... У Коме је Све од свега и Који је изнад свега... Који је наша чврста и јака тврђава, под чије зидине прибегавамо и утичиште у невољи тражимо... Који је наш Сведржитељ... На свом длану држи и придржава космос... Да не посустане под теретом ни један живи створ... Сво наше време и сви наши дани, на Његовом длану стоје, па попут незаустављиве реке сваки дан теку... Стога заборављамо шта је било јуче... Пуштамо прошлост попут папирног змаја нека полети... Нека га ветар одува далеко што даље... Себе и сав живот свој, све своје снове и сломљене наде, све своје страхове и тешке сузе, препуштамо у Божје руке... Остављамо сумње све, иза себе и без освртања унатраг,  верујемо и волимо све више Тебе Господе... Радујемо се и веселимо због свега тога... Верујемо у свако слово у светим књигама што је записано и написано... Певамо и захваљујемо Господу, благодаримо Њему Који нам дах даје да дишемо и живимо... Са читавим космосом певамо молитву Господу из свег срца, из све душе... Са свим добрим мислима, свом снагом челичне воље и величанственим делима што творимо, и даље певамо... Ово је дан када нас изнова роди Господ... Покајани више не бринемо шта ће бити сутра... Измењени снагом духовног препорода и обнове, сваки нови дан живимо живот Христа ради... Чудесна је снага у Христу нашем, па Му стога приносимо молитвени миомирис тамјана... Весело у срцу кличемо и молимо, да нас свагда Дух Божји води... Не само јутром, већ и вечери сваке, молитве Господу певамо, да Спаситељ спасе душе наше... Да Нада у срцу никад више не буде угашена... Да нас Вера не остави или, не дај Боже, изневери, изда... Да нам Светлост небеска увек светли и сија... Да увек свеж и здрав ваздух удишемо... Да пуним плућима дишемо... Да Река Божије Љубави и Сведобрте, потекне од престола Господњег и улије се право у наша срца... Да нас кише небеске оперу и све лоше сперу... Да нас умију... Амин...

Весна В. Лаловић, 12/13. јануар 2011., Бајина Башта 

Mene čak ni Bog nije čuo... možda čuje vas...