Ako ništa povratio mi se pesnički stih... Ključna reč današnjeg dana glasi NEOZBILJNOST... sledite je... jer nikad nije kasno postati baš toliko neozbiljan, a što je za uspeh u budućnosti jako neophodno... to je srž intuicije naše... i ne zaboravite da i večeras uključite u sve čitalačku glad za sticanjem kakvog takvog znanja... Ljubav je bila hram i svetinja koju smo urušili i do temelja srušili... Nisam znala i to mi je novina da se ljudi odmah prvom porukom i zaprose... hahaha... a pravi prosac zna se obično treba da pređe kosmički prag... Na kraju dana čovek ipak shvati jedno - da ne može više biti povređen, pobeđen a ni uvređen, jer upravo krene da teče ono vreme kad je čovek apsolutno otuđen, otupljen i postiđen... Ipak dođe vreme kad moja reč opet iz mene krene da izrekne i ono neizrecivo... U neobičnom svetu ljudi su običnosti tek neke ili su običnosti tek neobičnosti njihovom sudu... Čovek najčešće vidi ono čega nema i ne vidi ono čega ima... Da sam volela ono što sam radila i da sam radila ono što sam volela sad me gorka sudbina ne bi ovoliko bolela i ne bih bila baš ovoliko promašena... U mom životu je toliko mnogo promašaja da doista nemam za čim da žalim... Neki snovi kao da su zaspali večitim snom i kao da se nikad više neće razbuditi... a kažu snove treba probuditi... Kad ja pobedim u šahu e to je čudo... no poznato jeste da ja retko bedim u životu... pa tako jadni su mi i porazi, a još jadnije pobede... Vreme je da počnem opet zapisivati svoje misli na isprazni listak hartije žute ove... da se malo prosvetlim i pročistim... očistm... da se ljutnje klonim i malo sklonim... da se zaklonim... svome sopstvu poklonim... i tako sve bespotrebno od sebe uklonim... da se ućutim bez loše ćudi... da se jednom rečju za sve u životu ovom ZAHVALIM... Za razočarane sladoled sa ukusom kakao praha... Shvatila sam da su moje promene pošle u smeru na gore, a ne na dole... i nikako na bolje... možda nije bilo ni razloga za promenom moga već iskristalisanog Ja... Plašim se da je sunce zašlo za goru da više nikada ne zasija... Kakav sam ja propust napravila ne upoznavši se sa poezijom trubadura ranije... no ipak poeziju treba shvatiti ponajbolje u godinama zrelim... kakvo moje veliko otkriće... poeziji trubadura ogromno HVALA... Žednima znanja knjiga nikad dosta... "ВАЈ, С ОЧИМА ШТА ЋУ СВОЈИМ КАД НЕ ВИДИМ ЊУ ШТО ВОЛИМ?" - pevao mi sinoć jedan trubadur... Има оних који пишу како им се тобож нешто од јутрос дигло... треба да знају да дизање на црвено слово није дозвољено, то јест разрешено... хахаха... Moje prvo jutranje pravilo kaže: budi ljubazna čim ustaneš prvo prema samoj sebi... Жена која није продана свом верном срцу је одана... "Naredna pokolenja bila su mu zahvalna za duhovni nemir, ponekad teško podnošljiv, ali i uverenje da se zahvaljujući umetnosti i literaturi može lakše podneti život. To nije malo"-"U vrtu sećanja"... "SVE MOŽEŠ IZGUBITI, SAMO NE SEBE"... "DE PROFUNDIS CLAMAVI AD TE, DOMINE - Iz dubine zovem Te, Gospode!"... "S PESMAMA ĆE SE VRATITI ŽIVOT"... "SLUŠAJ VIŠE... PRIČAJ MANJE"... Budite ljubazni pa vašim pulenima recite i lepo objasnite da mi ne šalju poruke sablažnjivih nota i tonova... hvala unapred... Zima i četrdeseta na vratima... 42... Fioka zlata vredna... Ploče i kasete... Andrić: "Na kraju, i onaj koji laže i laska, i on nastoji da ono što kaže bude bliže istini, i što verovatnije. I laž i laskanje mogu, ostajući to što jesu, i nehotice da nam osvetle neku stvar"... Prazna hartija na mom stolu... Prazno... Sve je prazno oko Mene... Pred željom da nešto napiše, pisac nikad ne sme biti strašljiv i plašljiv... Današnja ključna reč jeste: ZAHVALNOST... Ja sam ZAHVALNA na svemu... Ovo je upravo NAJZAHVALNIJE moje vreme... Svaki dan pronalazim sve više razloga za tu neizmernu ZAHVALNOST... I Sreća je upravo ZAHVALNOST sva ta... I od reči ZAHVALNOST odustati neću, sve dok je dobro ne apsolviram... Zahvalna sam na svakoj mrvi promene nove na bolje... Obviously I change my mind... I živo je srce u čoveka, čim u njemu iskra humora opet bljesne... Sve lepe svoje dane, pretvaram u najlepše i najveličanstvenije svoje male lične hvale... Oprosti mašto... Neću da maštam... Da je stopa zaposlenosti u Srbiji mnogo veća, imali bi takođe i porast što većeg broja srećnijih ljudi... No, globalni trend je da postojimo i mi deca anarhična i buntovna, kažnjena i ostavljena bez posla, kako bi njihovi "humanitarci" imali čime da se zanimaju za svoje radno vreme... Sva naša snaga proizilazi iz našeg mentaliteta... Stoga treba biti - uporan i snažan... Nikad važan i lažan... Samo snažan... Blledi odblesak jednog trenutka i momenta (ma koliko fantastičan možda bio), nikada ne može i ne sme biti - celokupna slika jednog ljudskog života, koji uz sve to ima sve izglede da se promeni na još bolje, uz najneophodniji napor svoje lične vlastite snage i volje... I danas sam po prvi put razumela kako je to životinjama u pokusnom eksperimentu... I nikad nije bilo važno šta mi mali obični ljudi mislimo... Uvek je bilo važno šta Oni napišu i o nama kažu... To se jedino računa... I po tome eto i proračuna o nama... Uskoro - nije tako dugo... I ukoliko odgovorim na neko pitanje, to zasigurno može da znači da sam odgovorivši na njega ustvari prikrila svoje možda najiskrenije trenutno razmišljanje... Ipak neka se sve i ne zna... Uvek postoji pitanje, a i odgovor na kome se jedan razgovor okončava... Većinu ovozemaljskih pesnika, stvorio je nadzemaljski preživljeni bol... Takva su vremena, da čovek večito mora da osvaja i brani svoj lični profil... i svoju ličnost... A posle svakog pretrpljenog i preživljenog stresa, šta ostaje?... Recimo, jedan krater ispunjen mnoštvom novo prikupljenog ličnog iskustva, iz koga sada treba preoblikovati sve u neka mnogo lepša i bolja životna iskustva... I pored svih jučerašnjih iznenadnih "udara" vetra, danas sam očekivala čuti dobre vesti... I čula sam ih... Hvala... A ono što bih ja imala zaista da kažem, ne bi moglo da se smesti u dve kutije pitanja, čiji su odgovori: da ili ne... Kao i na neuspeli crtež dve ljudske figure, jedva urađen u strahu i grču...
ПУСТИЊА СРЦА
Прогнаник, луталица, скитница... опустеле и окореле душе, са мноштвом рана, и готово без пулса... по врелом и ужареном песку пустињском, хода... Тражи неки извор Воде Живе... тражи Оазу Мирну... Тражи зелене ливаде... Тражи бистре потоке... У том грчевитом тражењу, зна и свим срцем осећа да једино и само има Бога...
Сунце му спекло очи... Издаје га и последњи атом снаге... Осећа да пада у шаке немилосрде... И да ће ускоро, постати плен шкорпија и змија... О како, су своје чељусти отвориле и како чекају да прождру све што миче и промиче... Изгубио се несрећник... Негде је опасно затаио, погрешио...
А хтео би да живи и од свега побегне... Али, не може... Хорде га стижу и сустижу... И све гласније вичу... Воле да плаше и бичем шибају... Воле да држе у шаци и стискају док не удаве...
Шта ће прах и пепео, кад је све доцкан схватио?... Туга му попила и исушила све кости... Шта ће кад више нема снаге ни за јаук ни за плакање?... Неко би рекао – а где је ту радовање!!!... Кукаван и јадан, чему да се радује!!!... Може ли мртав човек да хода?... Могу ли нема уста да певају?...
Како су јаки отрови те гамади пустињске... Одумире сваки мишић и у болу се грчи... Свега пар минута... И више није остало, ама баш, ич... Где нестаде таква људина?... Само пар брзих потеза и све је готово... Посао је добро одрађен... План уништења успешно спроведен до краја... Игра окончана... Крај... Нема више...
Е, е.,е... Хе, хе, хе... Ту сте се опет прешли... Стигла нова жртва... Само да видимо и да пре почетка добро поразмислимо... Можда са новом жртвом треба пробати другачије... Ево појавио се нови модел... Само још да се примени на делу... Ко зна... Можда овога пута време скратимо, па тако игра буде завшена и пре истека регуларног времена... А ко је луд да иде и игра на продужетке... Не требају нам округле лопте... Покупићемо камења по потоцима и јаругама... Па онда – ударити тамо где треба, док крв не потече... Удараће тако силно, тако јако... док не попадају и једни и други... док не посустану... док не одустану...
Па ипак, радујмо се... због свега тога...
Весна В. Лаловић
14. јануар 2011.
Бајина Башта
Život nije baklava...
Život nije balada...
Život nije pavlaka...
Život nije navlaka...
Život nije žvaka...
Ako ako, neozbiljan ne može biti
danas baš baš svako svako...
i ponajlepše jeste samo ovako...
i mene nije nasmejati tako lako...
no sa pitanjima kao da ide glatko...
i to je baš baš slatko slatko...
a to ne može svako svako...
Нема коментара:
Постави коментар