Pričam sa svojim Ja kao sa nekim koga mnogo volim i najviše volim... a možda se još učim da tako postavim i ustrojim moje životne principe... Moj drugi večerašnji šah-mat u samo 14 poteza... verovatno samo zato što mi je računar dodelio nekog početnika koji o šahu podjednako pojma nema kao i ja... "DA BI PRONAŠLA SVOJE JA, MISLI NA SVOJE I ZA SVOJE JA"... misli ma koliko kasnije spoznala da si i u tome još daleko neuspešna... Večna ljubav samo je mit - kažu trubaduri stari... i to mit na osnovu koga će neki kasnije rođeni i prispeli ljudi moći dobro da žive i debelo da zarađuju... "OD DOBRIH STVARI, NAUČILA SAM DA BUDEM ZAHVALNA OSOBA... OD LOŠIH STVARI, NAUČILA SAM DA BUDEM JAKA LIČNOST"... a od svih stvari naučila sam da budem stvar... Život ne sme da nas uljuljkava, a reči treba da nas opominju i trezne... Dok se nisam usudila da im tamo svojom pojavnošću doskočim i dok nisam znala kako im se na poruke svih tonova odgovra - oni su me zatpavali porukama i čestitkama i kakvim treba i kakvim i ne treba... a sad kad sam im "provalila" dobro čuvan kod i kako im se na te i takve poruke odgovaral ili neodgovara - oni se povukli i ćute i verovatno glede kakvo se tu čudo ušunjalo svete... čudo koje je tu kao i svugde trajalo manje od jednog treptaja oka... i više ga nema... i više ga neće biti... Pod jučerašnju pesmu napisanu ispišem današnji datum i godinu 2015-u, mesto 16-u... godinu ispravim još juče i odmah, ali mi je datum promakao sve do sada... i dobro je to, jer i pod datumom današnjim napišem još jednu novu pesmu... samo da mi se moja pesma kreće i da pokreće, oko mog srca okreće - a za sve ostalo mi je manje važno... Jer,... Inkvizicija je bila nemilosrdno gruba i okrutna prema mnogo čemu, a naročito prema TRUBADURIMA... pa tako su oni bežali što u Španiju, što na Siciliju... na Siciliji njihov zaštitnik beše Frederik Drugi... i tu se iskovao prvi evropski sonet... ovo pesništvo je ostalo i postalo "otmeno, učtivo i duhovno"... i Dante je bio očaran njima... čitao ih je... među trubadurima postojale su i TRUBADURKE... poetične dame bez trunke, a poezijii vešto sklone i nikad dokone... mnoge su pisale pod muškim imenima, jer su strahovale od ljubomornih muževa... a mnoge su ostale nepoznate... sve u svemu samo to jeste bila ideja najčistije ljubavi... i više te čistine nigde i nikad biti neće... izumire sve vredno, lepo i čisto kao i dinosaurusi... Počela sam, dakle, sa iščitavanjem još jedne fascinantne knjige... samo sam se pre nekoliko dana upoznavala sa njihovom poezijom i stihovima... a od danas ću i sa njihovim burnim životima... biće da život bez bure ne treba ubrajati u život... "Pre svega, usađivana im je osnovna zapovest pozitivizma koja je glasila da se živi za druge, a ne za sebe"... čitam u "U vrtu sećanja"... "Kako se živelo s osećanjem stalne opasnosti? Kad već kao dete saznaješ da te u zemljii u kojoj živiš smatraju "za nekog goreg" i da samo zbog toga mogu da te omalovažavaju? Nikad nisam postavila to pitanje. Pa ne znam ni odgovor. Mogu samo pretpostaviti da je trebalo pametno birati životne puteve i prijatelje kako bih neizbežnih neprijatnosti bilo što manje"... "OSTATI-STAJATI SAM JE MNOGO BOLJE NEGO BITI OKRUŽEN LJUDIMA KOJI TE NE VREDNUJU I NE CENE"... meni je trebalo jako mnogo da to primenim... "REĆI DA SREĆI ZNAČI NAUČITI REĆI NE STVARIMA I LJUDIMA KOJI NAS UVLAČE U STRES"... takvi se obično izvuku, a mi ostanemo zatrpani đubretom njihovog stresa... Život me naučio da budem veoma probirljiva i rigorozno selektivna u svemu... Ja više ne uzgajam interesovanje za bilo šta... osim ono par polja i oblasti u koja još odlutam... Najveća počast koju neko može da mi ukaže, jeste da me zaboravi i da me više nikada na bilo kakva dešavanja i događaje ne zove... Ukratko: sita sam svega!!!... Najveću uslugu koju može da nam učini čitav jedan vek, jeste da nas apsolutno zaboravi... Ja sam umorna, umorna i mnogo umorna... Ja sam tako umorna bila... Na svu sreću koju oni sigurno nisu očekivali ja sam sada u najboljoj formi... Budućnost ili sutra, jeste samo u vazduhu... a vrlo brzo shvatite da vam je prošlost ono od života ponajbolje... A svi koji budu govorili za dobrobit čovečanstva celog, biće izbrisani jel tako???... Sad kad smo bar malo zakoračili u svet računarstva i spoznali gradivo... Treba reći: da ljudi nisu dobro programirane mašine, iako naravno ima pokušaja i u tom smeru... Zato ljudi, obratite pažnju... U svemu... Jer ovo je oblik specijalnog psihološkog vojevanja"... Samo izdržite svesno... Nikad nije nemoguće teško... Mislim da Francuzi imaju jednu lepu reč koja glasi "ŽAME" a što znači - NIKADA... "Bajesova formula... Pirsonov Hi 2test... Simpleks metod... Vebrov problem... Pouzdanost sistema..." - samo su neki od podnaslova... Jedna od knjiga iz 1988-e, iz moje biblioteke, koja me upravo sad inspiriše... Ako je godina konjska (a jeste) - znači moramo zapeti sa radom i teretom - ko konji... Tamo gde ne može poster da prodre, reč buši zidove... Postoji samo jedan jedini i jedinstveni pokretački ritam, a to je ritam Ljubavi... I sve što sam ikada napisala, napisala sam upravo iz tog ritma... Iz tog ritma jeste moja svaka reč rođena i tim putem vođena... Na svetu postoji toliko divnih citata, a neki non-stop vrte jedne te iste... Valjda tako treba - sve u krug... A citate obično vrte oni koji nisu u stanju da napišu i izuste jednu svoju originalnu rečenicu... No, i da nema citata, trebalo bih ih izmisliti... Najlepša svanuća jesu upravo ona koja osvanu bez i jedne jedine senke... I dok su nam Mudraci govorili: deco hodajte ovako... Mi smo ipak odlutali malo tamo... I ako verujemo da ama baš ništa ne traje večito, čega ili koga, onda treba da se plašimo???... Svaka moja reč iz kosmičke prašine vaskrsava... Dobru čorbu jedino biber jača... Ovu treću nedelju janurasku neki događaji su poprilično zabiberili... No, neki su izašli iz svega ipak neoljućeni... Ako dobro primetite spoznaćete vrlo dobro i brzo: da cvet, drvo ili ruža, nikad ne može da izgubi kontrolu... Ali zato, cvet ili ružu možete iščupati i zgaziti, a drvo možete poseći... I nikad čovek nije toliko veličanstven, kao kad brani čast svoje ljudskosti i dostojanstva, naravno ukoliko je izazvan na sve to... Ops... Ujedoh se za levi obraz... Ma, ko li me to opet ogovara???... Muško ili žensko???... Zaboravila sam kako tačno glasi ova naša seoska mudrost ili verovanje... Blago nama sve dok tako budnim okom na nas motre... Hvala... Samo da ne zaspe... Uvek sam ona stara Ja, no svaki put iznova u 100 različitih najlepših mogućih rečeničnih odabira... I što da se uopšte više zbog bilo čega sikiram???... A zašto su uslovno dobre sve te neprijatnosti koje nas u životu skole???... Pa upravo iz razloga što posle njih iskristališemo stvari još vedrije i bolje, pa tako napravimo selekciju i odabir... Drugačije i promenljivije načinimo i neke korake nove... Isti, a ustvari totalno drugačiji od ostalih... I snažniji i bolji... A kad te propuste kroz sito i rešeto, kad te samelju kroz vodenični točak, kad te proseju kao belo pšenično brašno, kad te iscede na sve moguće stege - ipak na kraju ostane dobar deo tebe... Ostane isti onaj čovek zacelo... Gadna vremena, valjda behu od uvek, jer čovek nikad nije imao prava na svoje vlastite emocije... Kotrolori naših emocija, uskoro bi morali ostati bez posla... Neki ljudi toliko mogu, ali i još više bi mogli, kada ne bi postojali oni koji ih ometaju i koji im u ostvarenje svega toga smetaju... I neka me niko ne podseti kako sami sebe ometamo... Ne, ne!!!... Niko sam sebe ne može baš toliko ometati, koliko to drugi umeju i mogu... Postoje i prefiganiji od nas... Samo možda ih još niste sreli... I možda vam nisu baš najprijatnije na glavu seli... Život je takva naprava da ćete morati priznati sve ovo o čemu pokušavam da vam bar malo dočaram sliku... Ne treba uvek o istom... Dobiću već neku lepšu originalniju ideju... I danas osećam mnoštvo najlepših želja oko i unutar sebe... pa stoga sa zahvalnošću sve te dobre želje, upijam u sebe... I tako se revitalizuje sva iscrpljena snaga... Isto je i sa rečima... Usporim strah i ovaj dan učinim neograničeno divnim... Svoje strahove treba dobro kontrolisati i nipošto ne dopustiti da strahovi budu ti koji će kontrolisati vas... A da bi današnji rečenični strah razbila, potrebno je da uočim neku približno srodnu reč, samo efektnijeg efekta... Neka bi to bila reč PRAH, pa tako da kao prah razvejem i svaki do sada nakupljeni strah... A ako reč strah, pročitam unazad dobijem reč HART... Srećom na mom jeziku se tako izgovara možda ta najsnažnija reč HART (Srce)... Eto je i još jedna divna reč - reč ART (Umetnost)... Pa tako razvejati iz srca strašljivi prah, danas predstavlja jednu veliku umešnost - umetnost... Moji strahovi nisu fobije, ali su živo i realno prisutni strahovi ljudski... koji pokatkad žive u meni lepo kao orah u ljusci... Ako u jednog čoveka posadite strah, zar možete očekivati da će iz njega trešnja da procveta???... A da se čovek sam u životu sve pita, on sigurno nikada u sebe ne bi posadio strah... I dobru većinu strahova usadili su nam drugi, no sada nam treba iščupati sve strahove te... Be strong, and live so so long, my friend... Možete pričati, pisati i misliti šta god... No, jedno je izvesno: svi smo mi - mali misleni prevaranti... I kad neću da strahujem, starhovi me okuju i zalede... Ima li život bez piva i rock n rolla, uopšte nekog smislenog fola???... Svako novo jutro jeste naš korak napred i trčanje da bez zakašnjenja zauzmemo mesto u vozu svog vlastitog života... No, da li su neki jutros propustili i taj brzi voz???... Svakoga dana čovek jeste u obavezi da uči: kako da bude što snažniji i kako da živi što duže... I od previše straha i ruka zadrhti... I jeste život je pokatkad prekratak da bismo ga isključivo trošili na prve jutarnje strahove... Stop strahovima... I ja sam jutros imala mali neobičan događaj, iz koga sam na veliku sreću izašla nepovređeno... Zato još jednom HVALA i danu ovom... Zakačim džezvu punu ključale vode i to u trenutku kada sam trebala da zakuvam svoju prvu jutranju kafu... Sva voda se prosula... Srećom ne po meni... Okrznula me jedna mala ključala kap... I od svega sada ostade jedan mala opekotina (tačka) na prstu malom desne ruke... I baš beše sve neznato i dobro po mene, pa reko ne bi trebalo ni da pišem o tome... Ali ajde, neka se zabeleži i ovo... Danas sam imala veliku sreću... I zahvalna san na tome... I na koliko lažnih zadovoljstava morate da se sapletete kroz život, pre nego samo i ugledate ono jedino pravo i potrebno???... I tek sada otkrivam svelepotu, novih i novih dobro postavljenih pitanja... Utiska sam da će doveka i dok je god na ovoj zemlji čoveka, doista biti lepših pitanja, nego odgovora... Ne dozvolite da vam strahovi ubiju snove, ako već morate da uzgajate snove... Ja zaslužujem život bez straha... Ako šta treba danas da poželim to je sledeće: Umoljavam strahove da me ostave i napuste... Da, strahovi odlazite od mene... Strah se ne može negirati, no čovekov zadatak jeste da taj strah samo postavi i smesti na njegovo malo počasno mesto, tek tamo da mu ne pričinjava više štete i smetnje... Kako više o strahu pišem, tako se straha i više oslobađam... Lepo je kad u čoveku strah postoji, ali nije lepo kad taj čovekov strah postane olako uočljiv... Kako bi bilo prekrasno, kada bi svoje vlastite strahove sveli na najniže moguće grane... Dođe dan kada postanemo bogatiji za još jedno strahovito živo iskustvo... I kad vas strah skoli, dočekajte ga sa radošću... i recite strahu i strahovima: HVALA... Da li je i današnja doza straha u čoveku dovoljno jaka da promeni nešto, podrazumeva se - na bolje... I nije divno biti strašljiv (plašljiv), a ipak smo strašljivi (plašljivi)... Možda je pitanje današnjeg dana: Kako se osloboditi ulivenog straha???... Nažalost strah među ljudima postoji, ulivali nam ga ili ne... Moja omiljena šoljica za čaj ili malo veću dozu kafe... Grančice rascvetale trešnje... posle nekoliko trenutaka razbila se i više je nemam... Sve moje omiljeno kad tad se razbije...
ПРЕЧУДЕСНИ МРАВИ...
У разноликом мноштву животињског царства, посебно место заузима класа инсеката, под коју сврставамо мраве – те пречудесне друштвене животињице, чија дужина износи свега неколико милиметара (2-6 мм)... Мрави живе у друштвима – колонијама, у којима живи око 500 хиљада јединки... Шта рећи о невероватној солидарности међу мравима, која досеже чак до тих граница, да два мрава између себе поделе и једну једину капљицу воде... У тако солидарној и организованој колонији нема гладних и ту нико не остаје гладан... Сви су упослени пуна 24 сата... Сви раде... Нема паузе и одмора... Ове изузетно марљиве и вредне животињице, раде тимски и функционишу као једно, иако и међу њима има различите поделе послова и задужења... Делују као целина и то беспрекосрно складна и хармонична...
Све послове обављају по добро искованом плану и добро огранизованој шеми... Како је то могуће, ако се зна да ове сићушне бесловесне животињице не поседују мођ расуђивања и размишљања, а ни вођу или лидера који би вршио надзор над њима?... Немају своју хијерархију, ни администрацију, а опет сваки мравић, величине једног зрнца морског испраног песка, веома добро зна шта да чини и која су му задужења и послушања... Ко то тако премудро све уреди и установи и пре него што су први мрави почели да гамижу овом земљом?... Зар не примећујемо, да над овим малим инсектима управља и влада Света Свемудрост Божја... Мрави су створени шестога дана и то одједном у акту стварања... Бог их је створио... Све то говори и сведочи – да Дарвинова теорија еволуције јесте једна велика грешка!?... Постоји сачуван фосил мрава стар око 80 милиона година...
Једно је сигурно... Све ово превазилази људске моћи разумевања и у исти час изазива дивљење... Колико су само пожртвовани мрави за добробит своје колоније... Како су само добри и велики сарадници међусобно... Међу њима нема свађе... Своје колоније и своја беспрекосрно чиста и уредна гнезда граде испод земље на дубинама и до 6 метара... Иако различита задужења обављају, имају један и једини заједнички циљ и успешно га остварују – опстанак и добробит свога друштва... Није само у питању добар годишњи план и узајамна солидарност, већ и челична дисциплина и јака воља...
Свака колонија има своју краљицу... Остали чланови тог задивљујућег и организованог друштва јесу – мужјаци, радници и војници... Постоје и друге поделе посла у колонији, па тако имамо и мраве кројаче, који без престанка и неуморно кроје лишће... Они се сматрају невероватним дизајнерима, чија дела слободно можемо сматрати генијалним... Мрави зидари носе малено зрнце песка и тако уграђују зрно по зрнце, постављајући чврсте потпорне бедеме своје колоније... Мрави пољопривредници имају добру технику пољопривредне производње и њоме се вешто користе и познају је, чак дуже и пре човека... Мрави радници својим урођеним тестерама и механизмом за сечење, секу лишће и дан и ноћ... Тако читав дан... Без престанка и умора... Исечено лишће носе мрави носачи све до мравињака... А на сваком листу носе по још једног мрава, који има задатак да их штити у случају изненадног напада... Сви ти мрави крећу се по добро ископаним и направљеним коловозима... Ту су и службе за чишћење и одржавање мреже путева... Када затреба похавтају се у коло мрави, једнан до другог, и тако припијени образују мост... А преко њихових тела, безбедно и убрзо прође колона других мрава... Поред лишћа мрави могу сећи цвеће и друго биље... Занимљиво је и то, да мрави уопште не користе у исхрани сво то исечено лишће... Лишће им је неопходно и оно за мравињак представља основну сировину, без које би било незамисливо бављење пољопривредом... Главна култура коју узгајају јесу гљиве и њима се хране... Пре уноса лишћа у колонију, врши се дезинфекција... Мрави не трпе бактерије, па стога имају свој лични механизам одбране, и за ту прилику производе јако ефикасан антибиотик... У колонији, али и на телу мрава, просто је немогуће наћи присуство неке од бактерија... Мрави фармери жваћу лишће које је дезинфиковано... А када жвакањем добију кашу, онда крећу у засејавање исте те каше гљивама... Када изникну гљиве на сцену ступају мрави који жању – мрави жетеоци... После жетве мрави чистачи очисте колонију од сувишног лишћа и све изнесу ван колоније... За безбедност колоније задужени су мрави војници... Они јурну силовито вани и нападају све уљезе и потенцијалне непријатеље... Бране се уједањем... Радо и спремно дају своје животе ради опстанка колоније... Највећи непријатељ мрава који секу дрвеће, јесу дивље пчеле које их често нападају...
Весна В. Лаловић
16. јануар 2011.
Бајина Башта
"Dobro je poznato da se kod svih, a ne samo kod mladih, prva "familijarizacija" s računarom odvija preko računarskih igara. Takođe, igre su i najpogodnije za demonstarciju nekih stvarno fascinantnih mogućnosti savremenih mikroračunara na području grafike, boje i zvučnih efekata. Zato i primenu računara počinejmo s jednom igrom.
4. 1. CIK-CAK PUTANJA
Cik-cak putanja je igra logičkog karaktera, a igraju je igrač i računar na kvadratnoj mreži dimenzija 5X5, 7X7 ili 9X9.
Detaljna uputstva za igru data su u programu".
"Teorijski, računar može da obavlja bilo koju vrstu posla za koju je unapred programiran, bilo da je reč o sistemskim programima ili programima koje piše sam korisnik.
Jedno je sigurno: njegove mogućnosti su neisrpne i svakim danom sve veće. Tome doprinose kako proizvođači opreme tako i samo korisnici. Prvi putem softvera koji je sve bolji i raznovrsniji, a drugi na taj način što postaju sve više "familijarni" sa računarom, pokušavaju i uspevaju da ga koriste pri rešavanju sve većeg broja problema sa kojima se susreću.
Ipak, treba reći da postoje poslovi koji nisu najprikladniji za rešavanje putem računara. Tu se pre svega misli na poslove čija realizacija na računaru ne pruža skoro nikakve pogodnosti u odnosu na klasičan način izvršavanja tih poslova (u pogledu brzine, cene i kvaliteta obrade)".
"Postoji bitna razlika između računara i bilo kog drugog uređaja. Naime, svaki uređaj se nabavlja sa nemerom da obavlja sasvim određenu funkciju. Sa računarom to nije slučaj. Njegova namena nije strogo definisana i može biti višestruka: igre, obrazovanje, poslovna namena, složena izračunavanja, crtanje grafika itd.
U suštini, računar se može okarakterisati kao mašina opšte namene koja je sposobna da prihvata i pamti podatke, izvršava različite operacije i upravlja informacijama. Ovo se ostvaruje na taj način što se svaka aktivnost razbija u niz logičkih koraka koji se dalje prevode u operacije sa nizovima 0 i 1".
"Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči".
Šarl Bodler
"Mene više niko prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni što sam od bronze,
ni što srce moje -
od gvožđa hladnog -
bije".
Vladimir Majakovski
Нема коментара:
Постави коментар