Danas ja sam prezahvlana, samo zato što sam iz jedne jako beznačajne situacije, ako toga i ima u čitavom sledu događaja - saznala šta mi neko šapuće preko plota... nazvale bi se tobož to moje licemerne komšije, koje sve u svemu samo na komforu mogu da mi pozavide... Sve što mi je potrebno dolazi mi u pravo i savršeno vreme, naročito ta njihova priča sa navodno nekim opet drugim ljudima koji treba da budu glasnici i preletači preko plota pa da mi snesu i donesu celu priču... A naravno žalba nije zbog preglasnog rokenrola... smeta im moje kuče, moj Džoni i njegov lavež... Dakle smeta im moje kuče koje u avliji obitava od 2011-e... punih 6 godina... kao što im smeta kuče sigurno će im jednom zasmetati i graja dečurlije po našoj avliji... i to da smeta onima koji su napustili svoja sela, pa došli da kušaju malo kaldrme naše... Ne bih se ja ovim zabavila malo podrobnije da priča ne ide još dalje toliko da vređa ličnosti naše... U toj celoj priči i pričanju nije meta naš Džoni... meta i smetnja smo mi na očevini i dedovini svojoj više od veka i po... mi koje taj jadni stvor nazva prosjacima, onaj čija majka upada po tuđim avlijama i krade voće... Taj koji nikad nije umočio nogu u more, naziva naš prosjacima... i tako dalje... a isti taj ima komšiju sa kojim pije kafu, a njegovo kuče mu ne smeta i tog ne nazva prosjakom... Čekam lepo vreme da izađem na terasu svoju, pa da uzvratim pogled preko plota i da im očitam bukvicu... A ako ih sretnem i po ovoj zimi - pašće mi već nešto na um... neki sarkazam... Nije prvi put da se imam braniti na svome od svih tih dođoša što ih naseli prst subine ponajviše tamo iz onog trulog parčeta zemlje preko reke jedne - svih tih ološa... Moj Kosmički Šef kaže da ponavljam afirmacije često... Ja držim ključeve moje sudbine... PRVO POGLAVLJE JA POČINJEM MOJ NOVI ŽIVOT U OVOM TRENUTKU - OVDE I SADA... JA PUŠTAM I OTPUSTILA SAM sve bespotrebno da ode od mene i iz mene... Oduvek sam zbog tih i takvih govorila potajno u sebi kako ću jednog dana prodati sve što imam ovde i otići daleko i nikad se više neću vratiti... oduvek su me ti nikakvi i prizemni terali odavde... No, sada ću u inat ostati na pozamašnom parčetu svoje svojine i tek će da me vide... a to koliko smo mi larme i galame progutali iz avlije njihove male samo u godini prošloj, znaju svi ovde, ali ćute... Samo ih čekam da postanu bučni - ja ću ih prva u miliciju prijaviti... Budi fontana, a ne kanalizacija... Novi početak... Možeš me posmatrati, sprdati se sa mnom, blokirati me ili mi se pridružiti. No ono što nikad ne možeš učiniti to je da me zaustaviš... Ja sam neverovatna... I moj poraz pripada meni... Nastavi da veruješ svome JA... Pesnik jeste pre svega ostaloga, ličnost koja je u strastvenoj ljubavnoj vezi sa jezikom svoga maternjeg izražavanja... Kad požele da vas se reše i da vas što jednostavnije obezvrede u zakonskim okrvirima - proglasiće vas depresivnim... I kad smo kod pružanja ruke, treba voditi računa kome se ista pruža, jer ima i onih koji mogu za tu istu ruku i da ugrizu... Postoje i oni koji će pre ruku zgužvati, nego pružiti... Ovaj naš svet jeste drveni ofinger i to prazan koji se na promaji ljuljuška... Ljudski životi se počesto oblikuju po motivima istinitih događaja... I da nešto nije tako, bolje reći: neka je tako i neka tako piše... Andrić: "Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe"... "...pod žrvnjem revolucije sve se mrvilo, menjalo i nestajalo, brzo i bez traga. Kao u snovima što biva, ljudi su prelazili kratko i neposredno od položaja na položaj, od časti do časti, od sramote do smrti, od bede do slave, samo jedni u jednom pravcu a drugi u drugom, obrnuto"... "Lako se ljudi izgube, ali se teško pronađu"... Svaki novi dan jedna neopisivo dobra, lepa i uzbudljiva gusarska avantura... I ovaj divan dan treba završiti sa nekom od dobrih starih pouka... SVE JE DOBRO... "Staro je pravilo da svaki doživljaj valja zabeležiti odmah čim se dogodi, za vruća traga, ako misliš da je uopšte vredno sačuvati ga od zaborava, najviše ako bi smeo "prespavati", dočekati drugi dan, da ti se još jednom izređa u pameti. Ali nikako ne smeš dugo odlagati. Prvo, što je čovek po sebi zaboravan te, ako i neće zaboraviti sam događaj, izvetre mu iz pameti mnoge sitnije uzgrednice koje poznijem naraštaju bolje osvetljuju i objašnjuju sam događaj. Drugo, što se lako može desiti da nasatne što drugo, jače, krupnije, zamašnije, te se uspomena pređašnjeg slučaja ne može dugo održati i sačuvati pod navalom potonjeg, skorijeg događaja, tako da onaj stariji malo po malo sasvim izbledi i ostane nezabeležen, zaboravljen. Stoga je od pamtiveka svakom ko je naumio beležiti događaje svoga života pravilo da ne valja odlagati, nego, što pre napišeš ono što si doživeo, to će biti bolje, ne samo življe i razgovetnije, nego i vernije, istinitije. Od otog pravila ja nisam znao ni jednog izuzetka" - Laza Kostić... I dok čitam knjigu "Iz mog života" od Laze Kostića, auu, svašta interesantno pronalazim... Čudni ovi naši kraljevi i kraljice (naročito Natalija)... Neke podatke nisam znala... O, pa jel moguće???... "Pesnici, osobito mlađi, lakoverniji su od drugih mladih ljudi"... "Kad treba da se ujedini jedan narod podeljen na razna plemena i narečja, nisu vladari i njihove vojske, naročito ne u tadašnjoj autokratskoj Rusiji, najviši i najuticajniji činioci. -Nego ko? Pesnici. Šta? Pesnici? Kažite bar pesnici i mislioci. -Nema pesnika bez mislioca, kao ni pravog mislioca bez mašte, bez pesnika"... "Nije uvek prijatno kad se počne biti interesantan. To neki put vredi i za manje narode u odnosu prema velikim. Osobito su time od jesenas pogođeni Srbi. Umalo što zbog njih nije rat izbio. Možda ne osobito veliki rat, ali rat vrlo značajan po obimu i posledicama. Sad je sve prošlo. Nije međutim isključeno da srpsko pitanje pre ili posle opet zainteresuje široku javnost, iako svakako, u drugom obliku"."Iako je košulja bliža od plašta a kuća bliža od sela i grada, ipak ne moramo napustiti i zaboraviti ni ove velike misli koja jedina može održati naše kuće, naša sela i naše gradove, a radi koje su toliki izginuli, - a mnogi drugi, boreći se i žrtvujući se za nju, postali beskutnjici, ostali bez košulje"... Sunce sija i kad ne razmaknemo oblake... Jer Sunce sija uvek...
Нема коментара:
Постави коментар