Za ovaj život nisu predvideli šahovski mozak... no živo iskustvo nas vrlo poučava, da nam je itekako neophodan mozak šahovski...
Od moje 4 žardinjere sa žutim kadificama koje tako podjedanko negujem i gledam, istom količinom vode zalivam - verovali ili ne jedna je izumrla i načisto se osušila, ostalo je još samo malo života u njoj... i to kad sam uvdiela - zapanjila sam se... jeste da je ona na udaru sunca po čitav dan, ali ima tu još nešto... tri napreduju da bolje ne može biti, a ta četvrta doživljava svoj sigurni kraj... a do nedavno je istim intenizitetom napredovala i ničim se nije razlikovala i izdvajala od ostale 3... samo odjednom...Promenila sam režim ishrane, no pamet promenila nisam i neću...Kroz ovo bajno podneblje sretala sam sve same govnare...Verovali ili ne - ja živim na nekoj sasvim devetoj planeti...E, završih i ovaj ostatak salate i kiflicu...I mislim da je ovo idealno sprovoditi samo nama samotnjacima...Posle večere, ili prvog današnjeg obroka kako god ga zvali - pijem nesicu, doduše ne kao Sicilijanac espreso - no učinak kofeina je skoro isti... i vratim polovinu preostale boranije za sutra... dokuvaću krompir i malo putera i eto sutra da odmorim od kuvanja - maad s euz ovo i ne umaram... prija pravilno osmišljavanje... a utrošiću kiflicu i paradaiz salatu sa crvenim lukom nešto kasnije... ovo je divno nema gladi, a ni opterećenja u stomaku... malo obroka i već sam sita... reče Mejzel da sami prepoznamo kad nam je dosta...Ono što je zadivljujuće to jeste da je moj trbuh ili stomak konstantno sve vreme isti... i reklo bi se da se hrana i ne unosi... eto mnogi se najedu lubenice, posle nepravilnih kombinacija pa se od nje i nadnu... naduvani su im trbusi... ja juče ništa - sve ravno kao da lubenicu nisam ni okusila... kad pominjem lubenicu treba uvek naglasiti njenu prezahvalnost za izdržljivost voćnog dana, zato što kad sam na lubenici ceo dan mi ništa ne treba...Uvela sam opet i banjanje u lavoru...Ja sam ručala tačno posle 2 sata i 15 minuta... današnje kiselo voće me baš istrugalo... ebez brige pauza je od 2 do 3 sata... znači sve je dobro i ja verno držim sve kako treba... uzela sam polovinu obroka... malo pauze, pa ću možda uzeti opet ono što je preostalo, ako ne utrošiću sutra... valjda navikoh samo na voće pa mi malo čudno kad unesem hranu... moram polagano... i tek sad uvodim vodu... dok jedem voće voda mi ne treba... boranija jeste malo bljutava, no kažem, ja furam bez soli... so je moj neprijatelj i od toga sam oticala i od toga mi se zadržaval voda... iako sam jela umereno slano... smazala sam 1 kiflicu... izvadih još jednu za kasnije... tako ja nakupujem kiflica i vadim ih zamrzivača kad mi zatreba uz uljene hidrate...Zaboraviću neuspešnost Mejzel majoneza, u mom izvođenju... no Mejzel preliv preporučujem u što više količine... kad sve prelijete ovim dresingom nema potrebe za slanikom... lepo Mejzel reče - slanik zaboravite u svojoj kući, a van kuće uzmite so... i kaže još u kući poslolite ono jelo koje baš van ne ide bez soli... meni srećom sve za sada odlično ide bez soli...Džem ne treba nikako mazati po hlebu iako je bez šećera - sinoć sam to lepo osetila u svom želudcu... moj džem su čiste šljive - znači voće... tako ću ja jutru uzimati džem kašikom koliko god mogu kao voće, kao šljivu, a posle pauze od 1 sat neko drugo voće... drugog rešenja nema, ko želi da se drži principa Mejzel... a ja želim i ja sam tako izabrala... bolji je ovaj moj džem od čađavih suvih šljiva koje se kupuju po biošpaizima... te suve šljive ko je čitao knjigu zna da su izvor gvožđa...Koliko je lubenica dobra proverite sami po tome koliko posle nje imate potrebu za odlaskom u WC... eto ja ni 10 deo ne idem u WC od šljiva i jabuka kao što idem od lubenice... eto, nije svako voće idealno... mislim na lakšu nuždu...Svu onu količinu šljiva i jabuka pripremljenih juče, tj. sinoć ja sam smazala do sad... sad nastupa pauza od 3 sata pa večera... nisam odustala od današnje kombinacije voća iako je bilo za moj osetljiv ukus prekiselo... nateram se i brzo se prilagodim... znam koliko je sve neprskano i zdravo... iz moje bašte... sutra me čeka njaomiljenije voće lubenica i taj dan mi je uvek sladak...Ja više sebe ne prepoznajem - u meni više nema potrebe ni za šećerom, a ni za slanikom...Majonez sam prosula, iako nerado... ne volim da bacam hranu... no, ovaj recept meni jedino nije uspeo...Osama, samoća, samotništvo, pustinjaštvo jeste najlepši oblk ili vid jednog ljudskog trajanja u isečku jako bučnog i nasrtljivog vremena, i niko nema pravo da takve otuđene i svojom voljom izopštene, ni pogledom da se na njih diže, a komo li glasom ili kakvom rečju ili bilo čime... tuđi izbor i tuđe pravo su neotuđivi i nepovredivi delovi najintimnije svojine, koju niko nema prava da krši... HVALA sa zakašnjenjem...Sve šljive sam isitnila u mom "čoperu" - seckalici i tako nateram sebe da ih smažem... sad čekam 1 sat, pa da pređem na jabuke... boraniju sam pristavila i spremam je za večeru... uz to dodaću malo hleba i paradaiz salatu sa lukom...Unutrašnji muk i tišina jedne ljudske prirode jeste samo njegov muk i tišina, jer drugi ljudi nisu kadri izdržati ni minut tuđe tišine i muka...I dođe trenutak kad čovek lepo shvati da nešto ipak ne zaslužuje, a isti taj čovek nije navikao da mu bilo šta poklanjaju i kroz prste gledaju... Ima zaslužnijeg sveta...I nije li zvučnost najbitnija, u smenjivanju godišnjih doba, u smenjivanju dana i noći... I smenjivanje i menjanje bezglasno, a tako pravedno i tako jasno...I najmanja ljudska misao ima svoj istorijski razvitak i poreklo, svoje odelo, kroz koje se ređaju različiti pojmovi, bez tumačenja i kao da tek sporadično nađu mesta rečima živog govora... Pamćenje zauzima dosta prostora i razlučuje zlo od dobroga... Zapaža čovek svoju ograničenost izuzetno tačno... Bez glasa izgleda kao mnogo vrednija pojava... Važno je da vazdušne struje u čoveku ne zatrepere... Jačina bezglasne amplitude onemelog glasa, bez svoje glasovne visine i bez svoje glasovne boje... Glasne žice pokidane, jezik u čvor zavezan, ždrelo otupelo i ohrapavilo... Prepreke...Ako složim i stopim dve ili više kapi kiše u osnovi nekog korena, kao kroz opštost koja služi da pokrene reč novu, motivisanu, možda se i dogodi da značenje te jedne male misli, negde na granici osvanuća kroz svoj novi oblik reči sraste i za prostor doraste... Ako sa umanjenjem preskočim preko emocionalnog ponosa, bez iskazivanja nežnosti i simpatija, ni osećaj nepodnošljivosti možda mi neće biti blizak... Ako i negativno obojenim slovima nastavim da raspoređujem reč u rečenice, svaka naredna misao biće neopisivo iskazana kroz svoju prostotu...U korenu osnove nekih pojedinačnih naznačenja, kao da tek kroz svaku novi kap kiše dođe prinos novih značenja, gde umetnute misli opet donesu i unesu svetla, tog nekog novog naznačenja... I tako kroz kišne kapi izgradi jedno vreme nova značenja i kao da kroz sve to opet sevne iskra, od svakog novog oblika reči istih...Puštam da me preplavi onaj stari osećaj predominantne nesposobnosti i nemoći svake moje misli ili reči, koju uvek nešto u meni kao da spreči...I skoro uvek po nekom nepisanom starom pravilu, kad god pustim misao da se razveje kroz reči ko avgustovska letnja kiša - nešto me preseče i u tom poduhvatu spreči i sad ne znam ni šta sam htela reći...Postoje ljudi koji i dobre stvari, takođe rade iz inata...Sa porastom dohotka, raste i broj ispušenih cigareta... Ili sa porastom dosade i stresa isto se uhvati... Ili što bi rekli: isto se piše... A ko zna možda je sve to opet iz inata...I reč je onaj glas koji mi pokatkad posluži tek da označim neku misao svoju malu...Kako starim teže podnosim sve svoje lične radosti, nego neke davno prošle i svele tuge teške...Život nam ponekad na stazu nanese par kapljica daha, koje se u jednom trenutku neosetno premetnu u neke čudne kapljice hada... A može biti i obratno, had se pretvori u još jedan novi dah..."Život je slobodno i maštovito izražavanje osećanja i kombinovanje jezičkih jedinica"...Zdrobljena sam kamena fleka, koja čeka svoje osvanuće...I kao da postoje još negde ljudi koji neuspelo uspeju u životu...Kako pobediti svoj najličniji strah od neuspeha pred svim novo postavljenim radnim zadaćama???...Ja sam izgubila sposobnost voljenja i moram sebe da prisilim da neke prošle stvari opet volim-zavolim... Kako dotući i pobediti samoga sebe???...Ravnodušnost je najmrtvija živost jednog čoveka...Tako to biva... ko se zaleti do pod mesečeve visine, vrlo brzo se surva do ispod zemljine kore tvrde...A zašto u nama pokatkad nema ni trunke preteranog oduševljenja, a ni radosti, pa ni onda kada primamo taj sijaset najdivnijih vesti... Da to nije ravnodušnost...Život je utuk na utuk - odgovor na odgovor...Polagano, ali sigurno, pretvaram se u jedno veliko znak pitanja (?)...
1d4c5
3e3dxe3
4Nc3exf2+
5Kd2b5
6Bxb5Nc6
7b3Nb4
8Qf3Nxc2
9Nxf2Nxa1
10Bc4Nxb3+
11Ke1Nd4
12Qxa8Nc6
13Bg5h6
14Bf4g5
15Bg3g4
16Nb5Ne5
17Nxa7Nxc4
18Nc6Ne5
19Nxe7Bxe7
20Ne4Nc6
21Bd6Bxd6
22g3f5
23Nc3Bb4
24Kd1Bxc3
25h4h5
26Qa4Rh6
27Qf4Rf6
28Qc4Ne5
29Qe2Bd4
30a4Qa5
31Re1Qxa4+
32Kc1Qb4
33Qd2Qxd2+
34Kb1Qxe1+
35Kc2Nc4
36Kb3Na5+
37Ka2Nc4
38Kb3Qb1+
39Ka4Qa2+
40Kb5Rb6#
0-1
Шах-мат, Црни је победник
Нема коментара:
Постави коментар