Osam puštenih zala... kao osam pipaka ili osam zlom otrovanih teških glava... osam mržnji oktopoda olinjala i stara... osam naručenih strava hobotnice iz preudobne stolice... osam zastrašujućih čuvara plaža... osam pukih sirovih naoružanja... No, oštrinom višnjih nebesa i prosvetljenja Santa Lučije od Sirakuze, hobotnica je obezglavljena i zbačena.. Ostade joj samo puka i pusta beživotna glava, bez životodavnih pipaka... Tako da smo sada van domašaja njenoga i bezuspešno pokušava da nas prati ili plaši... To je prava "La piovra" naših malih života i nije uopšte šala...Uživanje ljude učini slabim, dok ih bol jača i sve više snaži...U životu nemamo prava nikoga da krivimo, a naročito kad minuše vekovi... Sami smo sebi najkrivlji i to upravo samo zato, što od početka sa jajarama nismo umeli jajarski...Što otvorenije pišemo i pričamo o ljudskom bolu i tugama, sve više otvaramo prostranstva za nepodobnost i nepoželjnost, još od vajkada...Jedna od životnih zanimljivosti, mogla bi da glasi, da se čovek nekako najlakše i najređe vraća na sva ona mesta svoga preživljenog i doživljenog velikog bola...Život jeste najlepše kupanje u jezeru vlastitoga bola...Ako se život svodi na uživanje radi užitka, onda me izuzmite još iz takvog života... Za mene, života nema bez iskrenog i istinskog živog bola...Svako uživanje i užitak jeste poprilično žitak..."Onaj ko od sebe napravi zver lišava se bola što je čovek"...Najčešće kad većina ljudi priča sa nama, oni pričaju najvećma o sebi...Ako smo samo jedno najlepše mesto označili i obojili tugom najvećom, ono ostaje takvo mesto bola kroz svu večnost...Nije sreća biti srećan u užitku... Sreća je ipak jedan pogled iznad svega toga...Da li na nam i u nama, ali i nad nama, proglase ružnim upravo sve ono što kod sebe nemaju ili ipak negde nesvesno i požele da imaju...Svaki novi dan života, jedna velika novootkrivena istina svih unutrašnjih položaja i doživljaja...U životu najviše boli-zaboli, kad vas dovoljno ne ceni i na vidljiv način ne poštuje onaj kome ste dali i više od života...Svako malo i veliko napuštanje vlastite kože i ljušture, košta me jednog neopisivo velikog razočaranja...I kad već niste kao sva ostala većina, onda sedite mirno kod samo svoje kuće...I tako u životu rađaju se ljudi koji upravo postoje da bi svi ostali po takvim ljudima mogli neometano da seru...Najveća uvreda koju sam juče mogla dobiti glasi da su mi nokti odvratni, kao i da mi cigareta uopšte ne stoji (tj. mnogo sam ružna, a da toga nisam ni svesna)...Život je nešto nalik velikom pospremanju ili usisavanju kuće, pa tako ako neko upadne u vašu kuću i počne da vašim usisivačem usisava vaš prostor (već usisan i očišćen), znajte da taj isti voli da aranžira ili uređuje i vaš život, ali i sve ostale tuđe živote... Takvima sve mora biti po njihovome... I na kraju: ako nekome smetaju vaše mrvice i trunčice po podu, znači da i nije dostojan nazvati se vašim gostom... Postanite prljavi i aljkavi, kako bi uvideli ko vas zaista voli i poštuje takve nikakve...Ko to ili šta to, popije ili ispije naše mozgove, pa se promenimo-izmenilo baš toliko???...Život jeste takvo veliko poučenije: mogu da se nađem među milion ljudi, ali teško ili jedva da mogu, pokatkad samo sa jednim čovekom valjano da razgovaram o nečemu pametnom... Tačnije rečeno: ni dve rečenice sa nekima više ne mogu da sastavim... Kad sve čujem oko čega ljudi gube energiju trošeći svakodnevno svoje reči, budem i više nego presrećna što je u životu sve ukrojeno i uštopano baš tako...
Нема коментара:
Постави коментар