Немоћна кад проговори слутња,
да се бори више безвољно и
замршено кад истина је прах,
то пропадање налазим унутар
песме и бежањем бележим на хартију
суицидне мисли, са лакоћом
данашњег потонућа и изгубљености,
јер то мрље унутар мојих зена
преливају нове оковане речи, које
половим на слогове, ту где су уништени
идеали и промашене амбиције, па како
да се не определим за смрт и тако
побегнем од стварности, кад после
ове песме нећу остати запитана и
шта ако умрем већ сутра и буде то
мој одлазак пре усуђеног краја и тако
доделим шуми оној последњи троми крик
ја претучени Свемир и у новом сусрету
мртве најдубље тишине и пустоши
витешке одморим ране моје претешке...
Нема коментара:
Постави коментар