PONEKAD SAN POSTANE JAVA...

Srećan uštap sutra u 20 sati i 35 minuta...

Skoro sam negde čula jednu zanimljivost: zmija može da izdrži bez hrane čak 2 godine... to nisam znala...Imam li dobrog razloga da se ne osećam "oštećenom" više ikada???..."BUDITE TU ZA DRUGE (OSTALE) ALI NIKAD NE (P)OSTAVITE SVOJE JA U POZADINI"..."NE ZABORAVITE DA SANJATE"..."KAD STIGNETE, ZNAĆETE DA STE STIGLI TAMO GDE TREBA"...Moj večerašnji skor u šahovskom turniru glasi:

5 šah-matova

1 remi

6 pat pozicija

i nijedan poraz...

Izgleda da postajem šahovski vele majstor...

Ponosna sam danas na sebe, zato što sam između voća i prvog obroka napravila pauzu od tačno 3 sata...

Dobra vest... posle 11 dana bljutave hrane i totalnog odricanja, malo pre posolim blago malopređašnji obrok ugljenih hidrata... tako to nije zabranjeno, a i ja više nisam na dijeti... no šećer mi ne pada na pamet velikom mojoj srećom... niti imam potrebu za šećerom... malo morske soli ipak godi...Kad sam se "ugojila" onomad koji kilogram svi su mi rekli: uh, što si debela... a kad sam lepo svoju liniju ovih dana doterala, niko mi nije rekao: jao, što si dobro smršala ili da lepo izgledam mršavo... To je ono: ko me tero da se sa takvima jedan deo života "družim"...Kaže Mejzel da nam je doro bar 5 minuta skakutanje uz muziku ili šetanje po kući kao fizička aktivnost i srećom moj prostor je 10 sa 10 metara pa jurim, trčim, igram, skačem... Jupi... i divim se u ogledalu svom liku i mršavoj vitkoj liniji... šeteta što nisam na nekoj plaži baš sad...Smazala sam onu džinovsku lubenicu... doduše 2 kriške malo poveće sam poklonila... e, završih voćni dan... pauza do 17 i 31 a onda sledi prvi obrok od pravilno iskombinovanih namirnica...Ako sam danas pijana - pijana sam od lubenice...Lubenica jeste jedino voće kod koga je svaki zalogaj doslovno sladak...Na ovaj veliki sveti dan imam ipak jednu veliku želju: da budem što duže mršava, zdrava i živa...Svako moje divno jutro započinje sa jednom jedinom mišlju: LUBENICA...Nismo rođeni da budemo bilo čije loše kopije... Mi smo unikati...Posle perem kosu... uvijam u krpice... lakiram nokte u mastilo plavu... i čik pogodite gde idem... smislila sam i stajlnig - ponoviću teksas mini suknjicu i majčicu divnu što sam dobila za rođendan... još da smislim šta preko ramena - koju torbu... koje sandalice... i naravno ponoviću velike alke u uši... i još neke sitne detalje da osmislim... nova lepa avantura i dobar provod - mirišu pred nama... Jer tako je opet divno biti poletan i slobodan...Mnogi su visili oko mojih objava i svojim komentarima kenjali po njima, ali samo u periodu dok nisam radila... sigurno će se zaradovati kad čuju da opet ne radim... no sad i da hoće više na moje objave ne mogu da se došunjaju... i više im ne dozvoljavam da po njima kenjaju...Sve što možete i Vi uspešni, mogu i Ja, ali neću...Posle Sicilije, možda bih mogla malo i na Korziku... čujem i tamo postoji mafija...Kako je divno živetu u varoši u kojoj malo po malo, pa nestane ili vode ili struje... eto, sad nemamo vode...I Koča A. Popović. je voleo na kolenima da čita i piše... Koča: "Cenim ritam, kao i rimu, jer oni i čine poeziju poezijom, ali ono što deluje stvarno duboko i temeljito, što istinski obrazuje i podstiče, to je ono što ostane od pesnika kada se prevede u prozu"..."Naš život je, kao i celina čiji sam deo, na neshvatljiv način sazdan od slobode i nužnosti. Naše htenje je nagoveštaj onoga što ćemo da učinimo bez ikakvog snebivanja"..."... čoveku je zapravo samo dato da deluje u sadašnjosti. Pisanje je zloupotreba jezika, a tiho čitanje u sebi je tužan surogat. Čovek deluje na čoveka u najvišoj meri svojom ličnošću, mladost najjače na mladost, i tu je izvor najčistijih delovanja"..."Nasatvimo! Malo sam pisao. "Nemam šta da kažem! Znao sam da raspravljam, ali šta reći? Šta sam imao da prenesem?, šta sam znao dadam? Svako pisanje otkriva pisca. Plašio sam se svoga opisa. On je mogao samo da me ograničeva, da me načne... On nije mogao biti na visini moje tajanstvenosti, i, intimno, ono što sam zamišljao da jesam. Ah, ti tako rečiti Francuzi!"..."Ne umem da opisujem ni ljude koje poznajem, događaje još manje"...I dalje postoje ljudi koji se jedino meni usuđuju da kažu kako ja i dalje ne znam ništa... Naravno to je lako, jer ja sam uvek nema..."Proleće se polako nameće. I obalci i vetar nemoćni su da produže zimu"..."Navikao sam i tremu sam prebrodio. Govorim normalno bez pretenzije da nešto novo otkrijem. Govorim obične stvari koje se mogu i koje treba obično reći. Iznosim to ovde da bih zabeležio koliko sam se promenio od kongresa u Drvaru. Bilo je potrebno i meni i drugima. Moraću raditi naporedo, prema svojim sposobnostima i znanju"..."Ponoć je prošla. Opet kad budem legao pod komarnik u bašti, pre nego što zaspim, zadiviću se nad tišinom i noći i zagledaću se smireno u zvezdano nebo, etc"..."Užas mi leži u grudima - kao crna ptica. Ako raširi krila, zakukaću"..."Na ovom našem tlu mislim da je umesno reći da živimo u vremenu "sistematizacije konfuzije" (prastari dobri nadrealistički termin). Pa neka i ova moja "izjavica" bude u tom duhu"...A pošto su me mahom zatrpavali đubretom, nije čudo da sam i sama postala još veće đubre...U životu se treba praviti Englezom...Čovek mora navići sam sebe da štedi, a svi ostali samo će neprimetno gomilu đubreta sručiti na glave odvikle od skoro svega...Zašto izbegavam ljude, pa upravo zato da poštedim sebe priča i pričica, skandala, prepričavanja, dodavanja, tumačenja i tako dalje... I dalje tvrdim mnogo je dušekorisnije biti sam samcat...Zašto ljude privlače i interesuju natpisi o tuđim skandalima???... I zar zaista nema lepših tema... O, zašto večito zašto???...Izdići treba svoj um i duh, iznad svih tih ogovaračko tračarskih kolotečina i žabokrečina svake naše palanke..."BOGATSTVO JE STANJE UMA"..."ZNANJE RASTE POPUT DRVETA: POLAKO I NA PLODNOM TLU"..."OD PONAŠANJA U SITUACIJAMA KOJE PREDSTAVLJAJU IZAZOV ILI SU ŠOKANTNE ZAVISI ČOVEKOVA VREDNOST"..."PRLJAVŠTINA NIJE PRLJAVŠTINA, TO JE SAMO MATERIJA KOJA SE NALAZI NA POGREŠNOM MESTU"...A sad slede reči mudrosti, naravno nisu moje, ali me itekako podstiču...Prelukava su ovo vremena, ali bez brige i mi postajemo sve lukaviji i u tome istrajniji i snažniji...Neki judi vole da "poste" i neprestano uz post tračare, ogovaraju, prepričavaju... Zar nije lepeš ne postiti, a sve to ne raditi... Neko je skoro dve decenije i prepostio, što bi pijanci rekli previše i presiso... Mnogo je poštenije i bolje - biti prosto ČOVEK...Najveći luksuz koji Čovek sebi može i mora danas da priušti zove se SMIRENJE... A fenomen koji me kroz ovaj Život facinira ogleda se opet u mom opažanju da smirenja mnogo ima više u ljudi koji, recimo, nisu postili post i po crkvama stajali, dok porazno je koliko ga nema kod onih koji su do juče postili i tamo negde stajali... No, smirenje jeste lepa reč... Iz nje izvire MIR... MIRENJE... pa i MRENJE...A od sada moj jedini i najbolji drug neka bude samo dobar put i Život mnogo dug...Mnoštvo silnih putovanja po svetu jesu još jedine preostale želje mog života...Početak svake nove promene na bolje, zapečaćen je po nekom svetlucavom munjom i udarom groma u daljini...Ja sam dobar vozač i odlično držim volan u vožnji koja se Život zove...Ja sve bolje i bolje, osećam razliku svake svoje promene na bolje...Nametnu mi se jedna misao, koja kaže ovako: instrumentalna muzika jeste muzika puke tišine..."Budi voda, prijatelju moj"...U prošlosti sam bila ratoborna, a sada sam miroljubiva...Ja perfektno vidim...Dok sam u prošlosti dozvoljavala negativnim talasima da me nose, bilo je mnoštvo tobož zainteresovanih sagovornika i ljubopitivih posmatrača... A sada kada sam počela pozitivne afirmacije da osmišljavam i uobličavam, sagovornika kao da odjednom nestade... Šta to govori???... Izgleda da beše više onih koji vole tuđom "mukom" da se slade... No, sada ja ipak dobro znam da se umnožava broj onih što me sve iskrenije poštuju i vole...Ja sam blago. Ja sam vrednost.Ja sam retkost...Opraštam sebi zbog sebe...Ja sam odgovorna...Sigurnim korakom koračam kroz Život...Ja sam magnet za dobronamernost...VERUJEM U LJUDSKU DOBROTU...adeći povazdan na unutrašnjim očiglednim promenama... došlo je i do promene u muzici koju slušam... Stigoh u JAZZ vode...Život je mnogo osvetljeniji kada se fokusirano na ono što je iskreno najvažnije i najbitnije...Ja sve postavljam na svoje mesto... Ja sve postavljam na pravo mesto...Moje vlastito razmišljanje uvodi promene nove... na bolje...Ono što dolazi jeste mnogo bolje nego ono što je otišlo (nestalo)...Ponekad na Život treba pogledati iz drugačije perspektive..."ŠIRIM RUKE KA IZOBILJU SVAKE VRSTE. OTVORENA SAM ZA SVAKO DOBRO KOJE MI ŽIVOT ŠALJE"...Neophodno je probuditi svoj sopstveni sluh i pospani duh... kako bi bez poteškoća mogli čisto i bez smetnji oslušnuti... svoj unutrašnji praiskonski glas i izaći iz stanja koje se zove - stanje bezglasno... A sve eventualne smetnje i ometanja... počinjem da kanališem... tamo gde im je inače mesto - u prošlost... Potom pažljivo biram i vešto odabiram... sadašnje trenutke obojene sa dosta harmonija i sreće...Ja sam uvek mislila i htela sigurnim korakom da koračam - odvažno i smelo... No, iako tako nedeluje, ja dobro znam koliko je moj korak pokatkad slabašan i drhtav... A ja to moram opet da promenim... Treba izrasti u tako dobrog i uspešnog foliranta - pa prikriti svu svoju nesamouverenost... I olako uhvatim sebe kako opet tonem u iste greške... Gde je ta moja snaga???... Kako da je aktiviram???... SNAGO MOJA PROBUDI SE...Ja sam u druželjublju sa onima koji donose samo najbolje meni, a nikad sa onima koji gomilaju stres u mene...Sa svakim novoprobuđenim danom, trebalo bi afirmisati samoga sebe... i tako pustiti da život poteče u dobrom smeru... u pozitivnom pravcu... bez trunke dileme... Sada je divan i sunčan dan... DOBAR DAN...