"Katkad život zgrabi čoveka, ponese mu telo i ispiše njegovu povest, a ipak to nije stvarno, nego ga ostavlja kao da ga je život preskočio"...
H. D. Lorens
Sv. Nikolaj Velimirović: "Zatvorila si vrata za mene, i mir, koji sam ti ponudio, odbila si. Zato uzimam nazad mir svoj, i idem da kucam na druga vrata. Dok ne nađem gostoprimstva miru mome."..."Mastilo mi je svedok, kako ste mnoge stvari i stavrčice, i stvarčušenke, registrovali u registre svoje. No recite mi, da li ste registrovali pojavu, da što je jedna životinja odomaćenija sa čovekom, utoliko više bolesti trpi; i što je jedna životinja divljija i nečovekoljubivija, u toliko je manje izložena bolesti?
Smete li izvesti zaključak iz ovoga? Smete li ispovedati, da sve dohvaćeno rukom čovečjom, dohvaćeno je bolešću?"..."Iz posla se rađaju poslovi, iz brige - brige. A iz večitog mira - mir. Iz svakog izvora teče ono, što leži u izvoru. A vi hoćete da iz slanog izvora izmađionišete mleko!"..."Niko pak ne laže jezikom, ko ne laže mislima. Čije su misli istina, toga je i govor istina. Kao što niko ne ubija rukom dok prvo ne ubije mislima"..."O kako su mi odvratni oni, kojima gomila daje važnost! idite u samoću, junaci gomile, te stanite na kantar samoće, da bi videli kako ste laki, orasi prazni. Idite i vidite, kako je samoća praviji i strašniji merilac vrednosti. Ako smete!"..."Niti je ništi pravdom onaj, ko je nepravedan - kako vi to uživate da opadate - no onaj, ko oseća nedovoljnost svoje pravde, - onaj pruža ruke ka rezervoaru pravde neiscrpne"...
Skratiše se reči moga radovanja... vreme je da opet zobam bol nepoznanosti i ništavnosti svoje... blizu su oni tužni časi, bez reči glasni i kroz more suza tako jasni...
Nisam ništa mogla da napišem... no, počela sam da čitam Lorensa...Vratiću se ako budem umela šta pametno da smislim, napišem ili izmislim... ako me nema, bez brige: nisam se ubila... no gospodi sam se iz vida izgubila...Prošlo je vreme u kome sam samo ja morala da se osećam kao poslednje govno... kao poslednji krivac...Postoje ljudi koji su mnogo doprineli mom velikom bolu i patetično je njihovo navodno saučestvovanje u mom bol... i kad bi pokušali, nisu kadri da ga dostojno podnesu...Njveći efekat u ovom svetu upravo postižu oni plitki umovi, koji misle da se neko neizostavno treba i mora do tančina da prepozna u moru njihovih krivih ogledala... a ako se kojim čudo više ne prepoznate, znači uspeli su da vas opet potkače... i to što neko više nije sposoban za dotičnu vrstu posla, znači da je kriv, toliko kriv da ga ništa pood ovim nebom više ne može otkupiti ni od dobro izmišljene krivice iskupiti... Ja sam svoju kuću upravo uisala i obrisala prašinu, a Vi???... a za ručak, koji će uslediti za 9 minuta napravila sam sataraš posni - tako je jedino dobro iskombinovan... eto, ja sad svaki dan postim i živim po monaški...Hartija je izgleda jedna od onih stvari koja nikada ne može da obajati...Ako niste čuli, verujte bez šale, nove školske sveske (uvoz iz Italije 2007) možete nabaviti u BB komercu po ceni od neverovatnih 10 dinara...I nije li lako primetiti da sve ono što čovek voli i što ga interesuje bez interesa i od vajkada, čita i guta svom snagom svoga srca, a da mu pritom sve to niko ne bode pod nos ili oči... Živela Književnost!!!...Bilo je ovo prohladno, ali lepo književno leto... Uspešno sam obnovila gradivo četrvte, treće i druge godine cele... Ostade samo još jedna sveska iz prve godine... I sigurno će nekome ove beleške dobro doći, kao što su nekad, a i sad meni..."Treba težiti istini i nju prikazivati u delima, a najveća istina je priroda"... klasicizam..."Maskerate su ljubavne pesme nastale u vreme karnevala, svečanosti. Narod je u to vreme igrao, pevao, veselio se. Muškarci su sa maskama na licu prilazili ženama i izjavljivali u stihovima ljubav"...Neki od naših zadataka kroz ovaj život ovde i sada, jeste upravo takav da budemo glineni golubovi...Da li neki ljudi mogu da zamisle kako je ovaj divan svet mnogo lepo živeo i funkcionisao bez interneta, družeći se sa knjigama... Uz to je i razmišlajo, pisao, čitao, disao...A vrlo uvežbano nas teraju da tražimo nešto što ne postoji... Kako to nije moguće pronaći plan i program rada za osmi razred osnovne škole???... A kad nekoga pitam, on me uputi na interent, kaže tamo ima... Pitam se kako su oni radili i po čemu pisali mesečne planove, jer da imaju, sigurno bi dali još nekom... Ili možda neće da daju... Po svojoj maloj i nemoćnoj pretrazi, ja bih rekla da ti planovi ne postoje... Ili ja ne mogu i ne umem da ih nađem... Primećujem sajtovi su zatrpani nekim šarenilom, da se čoveku smuči bilo kakva dalja pretraga... A može biti da sam ja vrlo ćorava, pa ne vidim sve to okačeno ispred oka..."Sve propada - i moć i slava, a ostaje samo ono što je trajno (materijalizovano) i što je od nekog opšteg značaja"..."Čovek stvarajući i gradeći štiti sebe od prolaznosti i zaborava"..."Samo onaj koji uspe da nešto stvori i ostavi iza sebe, samo taj može da osmisli i produži sebe u vremenima koja nadolaze"..."Nema velikih ideja i dela bez samoće, velikih zanosa i napora"..."Svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo"..."I can not talk, my mind is so blank, so I am going for a walk I got nothing left to say..."...Da je iznenadne velike sreće... za 48 sati - ja bih mogla da izgovorim najveću radost ovoga sveta... mogla bih da podelim to sa svima vama i kažem: ljudi, pa ja radim... A valjda će i to doći pre nego što ja i ovo izgovorim... Brzo, brzo... Jel tako se nadam...Kad bi se sve moglo pojednostaviti u našem vidnopm polju i sasvim običnim rečima reći o nekoj pojavi il predmetu... moglo bi se i ovako reći... da sve upravo u našim životima ima onakav oblik i značenje... kakav mu daju naše misli...Sve u Životu može imati dvojaka značenja... pozitivna i negativna... No, ja se odlučujem da sledim i uvažavam samo poziitivna načela... Pa, tako kad uživam u bojama... uživam u svim pozitivnim efektima koje boje izazivaju...Ja bezazleno lažem...Moje srce je nesalomljivo...Moja volja je nesalomljiva...Plave oči na sve gledaju plavo... A plavo je nebo... Plava je voda... Plava je gora... Sve je plavo... Nebski plavo... Bistro plavo... Čisto plavo... Plavo...Da poblediš od lepote...Divno jeste biti ja... Svakim danom otkrivam putem samospoznaje svoje vrednosti i kvalitete... Na toj važnoj životnoj stazi, učim se da opraštam i volim... Zbog svega toga počinjem da se osećam neverovatno fantastično... Imam utisak da lebdim po beskrajnom prostranstvu... Ja sam deo Univerzuma celog...... Najveća tvoja unutrašnja moć... jeste samokontrola svog vlastitog mislenog aparata... u koji drugi ne mogu da zavire ni nosem da provire... Mogu da nagađaju i pogađaju šta tamo piše... Al i to promaše i omaše... No, ti ćuti i samo se smeškaj...Ne dozvoljavam i odlučno se suprotstavljam svakom pokušaju da sa strane, svo to trunje natruni moje unutrašnje razmišljajuće dubine...Spremno i sa osmehom, hvatam se u koštac sa svojim mislima... tuđe misli me ne zanimaju...a sam apsolutni gospodar svojih misli i mišljenja...Stop... Više pažnje obratite na to sa kim i šta pričate... Jel dok vi pokušavate nešto ozbiljno da pojmite, oko Vas, jelte, mogu svašta da umisle il pomisle... Doduše šta me briga šta Vi mislite... Ja gledam da ja dobro i zdravo mislim... Misli mogu da se roje, a ne moraju sve da se zbroje... Jer mi smo mnogo više od naših misli... Mi smo iznad naših misli... Koliko god fini bili - sa mislima se itekako rve i bitka ljuta bije... Pa ko izdrži - pričaće...Kad vidim ovaj lepi žuti cvet suncokreta... prva asocijacija jeste Sunce sjajno i prekrasno... koje obasjava čitav Univerzum...Sa neverovatnom lakoćom otpočinjme svaki novi dan... a sa još neverovatnijim olakšanjem završavam svaki započeti posao... A sve sa ciljem širenja što pozitivnijeg duha po okruženju... Neka i mrva takvog odlučnog i pozitivnog stava, okrzne i Vas... Onako slučajno...Volja za čitanjem u meni je opet živa... i ja sa radošću privodim kraju iščitavanje knjige...Tuđe misli su mi neophodne samo toliko, da vidim kuda ide sav taj svet... No, bilo kako bilo... Uvek se držim samo svojih misli... I po tom pitanju - Ja neprestano mislim... dok nešto valjano ne smislim...Ja nisam došla na ovaj svet, a ni postala kao greška... No, usud je tako hteo da se na meni stalno lome neke greške...Juče sam, pročitala jednu celu knjigu i pola druge... A danas jedva 4 strane... Nije čudo... Neka dešavanja su me naprosto posekla il kako se to još bolje kaže - sasekla...Neko mi je ukrao ideju... jer je nisam držala na lancu...Ja ne idem pogrešnom ulicom... I sve negativno brišem gumicom...Ja jutros krenem ka kućici da nahranim Džonija... kad tamo... on se izvukao iz ogrlice... i bezbrižno trčkara po putu i alviji... išli smo zajedno da kupimo hleb... Kad tamo komšije već primetile pa se pitaju što sam ga pustila...Džaba je sve to što su nas učili da treba biti fin... Vremena su se izmenila, a takođe i ljudi... Tako da sa barabama treba upravo tako lajavo il nikako... AvAvAv...Sa toliko radosti sam iščekivala današnje jutro... i videla sebe kako otvaram novine... A tamo moj članak o tom lepom događaju... i naravno moje ime... Ali šipak... Opet greška... Ovoga puta ne moja - već glavnog i odgovornog urednika...Moj obični svete, seti se kako tvoji stari rekoše: okači torbu o klin...I gde je tu pravilo koje kaže: ono što misliš to i privlačiš???... Zašto uvek privučem ono što nikad ne bih uradila ni u ludilu (ne samo da ne bih uradila, nego ne bih ni pomislila da to isto uradim)???... Ja nikome ne bi ništa ukrala i otela... Niti bi tuđi tekst svojim imenom potpisala... I tako sad mi se otvara bezbroj primera... a i pitanja.... Dolazim do odgovora: ova pravila i visoko uvreženi mehanizmi ne važe za običan svet...Da bi Čovek ostao na putu pozitivne promene evo šta mora da radi... Pre svega - mora dobro da laže... Da laže prvo samoga sebe da su svi ljudi dobri i iskreni, bezazleni i humani...Mene su u većini slučajeva tertirali kao budalu...Običan svet i običan narod (što ja i jesam) pored sve svoje unutrašnje dobre volje, na kraju krajeva, shvati koliko je izigran, prevaren, oštećen... Zato običan svet ima još neverovatniji brzi način da se što neobičnije skrpi i zakrpi...Ponekad mi se čini da Čovek može i sa dobrotom i pozitivnim stavom da pretera... Koliko god se Čovek menjao i drugačije stvari postavljao - nekako sve ispadne po dobrom starom običaju, po kome neizostavno Čoveka opet i opet zavrnu, uvrnu, da ne kažem drugačije...Na mom licu nema osmeha i to nikako ne znači da sam ja loš Čovek... Prosto nemam čemu da se nasmejem onako iskonski bistro i čisto... Ja sam u najdubljem mogućem razmišljanju i samopreispitivanju...O mene su se mnogi ogrešili... Ja sam toga potpuno svesna... I ja im opraštam... Neka idu svi s milim Bogom...Kroz Život su me naučili da dobro vodim računa i da se nikad ne ogrešim o drugoga... Kako mi rekoše: teško onome ko se o nekoga ogreši...Ja mnogo volim da pišem...Ja pišem sve bolje i bolje...
Нема коментара:
Постави коментар