Ако ово не буде последња песма,
поглед ка Месецу пуном
још једаред ћу дићи
и није хтења тог сјајни круг
исто што и наговештај
да пред грубим оком
осликам последњи пејзаж,
што рефлектује увезану
суву стабљику кукуруза
у присилно жуту светлост,
која бојом неме ноћи и
хуком сове са мога крова
и овим поигравањем ведрине
доноси тешке риме,
које су топле од нас
и хладне без нас,
као ту чудесну свемоћ
радости покопане
и светлост, што обоји мрачни дан
и очи ове, што затрепере
слепљене од ваздуха,
као дрхтај последњег
јесењег сунчевог одблеска,
у тај празан плашљиви одблесак
оћутаног мука, у стању празнине,
ту пред неизбежном прашином
са мог поцепаног покрова,
свих умрљаних боја,
где једино још нисмо лишени
снажног доживљаја природе,
кад свега другог јесмо,
а потези наших четкица и бојица
поништавају неизмерност видика,
ту док се живот лишавањем
региструје у оваплоћену песму смрти...
Нема коментара:
Постави коментар