петак, 26. август 2016.

АКО ОВО НЕ БУДЕ ПОСЛЕДЊА ПЕСМА...



Ако ово не буде последња песма, 
поглед ка Месецу пуном 
још једаред ћу дићи 
и није хтења тог сјајни круг 
исто што и наговештај 
да  пред грубим оком 
осликам последњи пејзаж, 
што рефлектује увезану 
суву стабљику кукуруза 
у присилно жуту светлост, 
која бојом неме ноћи и 
хуком сове са мога крова 
и овим поигравањем ведрине 
доноси тешке риме, 
које су топле од нас  
и хладне без нас, 
као ту чудесну свемоћ 
радости покопане 
и светлост, што обоји мрачни дан 
и очи ове, што затрепере 
слепљене од ваздуха, 
као дрхтај последњег 
јесењег сунчевог одблеска, 
у тај празан плашљиви одблесак 
оћутаног мука, у стању празнине, 
ту пред неизбежном прашином 
са мог поцепаног покрова, 
свих умрљаних боја, 
где једино још нисмо лишени 
снажног доживљаја природе, 
кад свега другог јесмо, 
а потези наших четкица  и бојица 
поништавају неизмерност видика, 
ту док се живот лишавањем 
региструје у оваплоћену песму смрти...




Нема коментара:

Постави коментар