Покровско јутро. Тема овогодишњег ''округлог стола'', 17-их духовних свечаности ''Дани Раче украј Дрине'' – свет филма. Све у знаку овогодишњег добитника ''Рачанске повеље'' - Емира Кустурице. Све посвећено његовом свеукупном стваралаштву и делу. Скупом председава Гојко Тешић, професор новосадског универзитета, који Емира одмах на почетку назива светском фигуром уметности, који је ушао у свет уметности преко филма, па каза: ''Кад Емир Кустурица дође у Бајину Башту, то се уписује крупним словима у историју овога градића. Кад кажете Емир Кустурица, знате да имате најзначајнијег амбасадора српске културе у свету. Уметник, мисионар, неимар''... Шта све није спојено у овој пребогатој биографији великог уметника... Тешић наставља: ''У Мокрој Гори направио центар света. И филмску школу ће ту направити. Мокру Гору - средиштем филмске културе, српске и светске... Емир Кустурица је и део рачанске традиције, о којој са поносом говори. Емир Кустурица од ове године (2011) важна чињеница културе овога краја, западне Србије''... Није било могуће заобићи питање – да ли се овај уметник допада свима?... Тешић објашњава: ''Ако би се допадао свима, био би то проблем. Са гитаром крене у свет као музичар. У Кану особена фигура - и у гесту и у стваралаштву. Улази у светске токове. Уме да се расправља, свађа, бори... Природно је почети од филма. Филмском техником се може написати изузетан роман''... Потом је реч препустио филмским теоретичарима – младим снагама овог 17-ог научног скупа.
Владан Миланко теоретичар филма, узима реч и одмах на почетку говори оно што скоро сви, мање више знамо. То је чињеница, да Емир Кустурица није неко ко се свима допада и свиђа. У његовим филмовима имамо помирено оно што код других није могуће помирити. Уметност - оно што је лепо, узвишено и аристократско и масовну уметност - оно што је вулгарно. ''Масе су актери. Масе су код Кустурице другачије. У филму о Марадони сиротиња поприма одлике аристократије – част, понос'', каже Миланко. Није само вулгарност оно због чега се замера Кустурици. Неки критичари замерају му и то што се осврће на широке народне масе, најчешће Роме... Шта је оно битно што чини окосницу његових филмова?... ''Борба малог против великог. Мали је лукав, симпатичан. Такви су ликови код Емира Кустурице'' истиче Миланко и наставља: ''Преноси и ружно. Ружно игра већу улогу. Емир Кустурица је имао проблема у управном социјализму да се директно испољи. Показује црне, прљаве сегменте друштва''. Приметно је тако ''одсуство уређеног друштва''. Оно што задивљује у филмовима Емира Кустурице јесте примитивно. ''Како исписати примитивно, а да говор и писмо којим се пише не буде примитивно. У почетку беше реч. Примитивно је полуреч. Како примитивно описати речима. Светлост и мрак. Смењивање светла и мрака. Филм је полуговор. Филм је вулгарна уметност. Све је то мало – књижевност, музика, сликарство, психологија. Филм – масовна уметност. Примитивно на пољу тематике и садржаја... Кустурица показује најмрачније сегменте, најпрљавије. Вулгарност, примитивизам'', закључује Миланко. Управо један камен спотицања за неке критичаре јесте тај да нас Кустурица приказујке као примитивце. Интересантно је и доба – век, у коме Кустурица ствара и дела. Као уметник бави се глобалним кретањима и превирањима. ''Жанр одрастања први пут уводи 80-их година као домаћи жанр... Прича о Ромима јавља се пре него што су мањинске културе постале актуелне на светској сцени... Остао је доследан свом уметничком идеалу, без обзира на поднебље у коме ради филм... Емир Кустурица је човек који сам себе надвисује, критикује... Дисидент и данас... Опозиција... И даље инсистира да имамо примитивизам који примитивизује сам себе, па и није примитивизам '', завршава Миланко. И у најновијим филмовима ''трауматични моменти и епизоиде''...
Наредно излагање поверено је Лидији Пришинг, која се у раду бавила мотивом одсутног оца, оца који је свему надређен, отац који све уређује... ''Отац – као закон, чувар традиције. Отац забрањује инцест. Ако отац изостаје нема закона, а ни одрастања. Опште безакоње. Свет зла. Отац није у стању да спасе породицу. Уметност се рађа тамо где отац – закон, омањује. Хаос, расуло... Где нема оца, долази уметност као замена за закон. Тамо где посустаје физичка снага, јавља се духовна снага, мистично, уметност... Сви су без оца – нејаки, слаби... Уместо безакоња јавља се и уметност. Друга страна уметности је мистично. Прибежиште у нестварно... Духовно – као физичка снага... Имамо утваре... Утеха – мајка... Они који су негде згрешили, бива им суђено... Доћи до снаге тамо где је нема... 'Летећа риба' симбол закона. Закон неке види, а неке не... 'Месечар' је онај ко је ван закона, жртва безакоња. Уместо оца интервенише држава'', објашњава Лидија Пришинг. На питање чега то нема у филмовима Емира Кустурице, Пришинг наставља даље, па каже: ''Код Кустурице нема магичног повратка закона и реда. Уместо тога имамо живот, без кога је назамисливо да се живи. Опадање реда. У филмовима Кустурице имамо пропаст оца – ауторитета... Мајка – као утеха... Живот у неживљивом, где нема оца, реда и поретка... Лажни отац – замена за оца... Живот између два света се наново јавља. Ни тамо, ни ту... Ликови су месечари... У свету сновиђења... Инсистирање на већем расулу... Месечари имају окрњен полусвет и они су против лажова... Утваре – служе да се свргне ишчашени свет... Можемо показати лажи... Питање је увек на месту уметности''...
Треће излагање би поверено Ивану Селимбеговићу, који за мотив приче о Кустурици узима мотив самог филма и тако започиње причу о самом филму и ликовима из филма, који уживају да гледају филмове. ''Ликови долазе у додир са филмом. Ликови упадају на снимање једног филма. Забуна између филмске и стварне стварности. Филм је спектакл. Филм је нешто велико. Треба да нас плени. То се код Емира Кустурице не скрива. Његови филмови јесу спектакуларни – трубачи, вика, дрека, венчања... Инспирацију налази у Фелинијевим филмовима. Фестивалски занос видимо у филмовима Емира Кустурице. Спектакл се постиже фестивалом који је стално присутан. Понесеност и занесеност фестивалом. Филм није забава, разонода, већ неки спектакл који треба да ангажује и саме гледаоце'', каже Селимбеговић. О присутности култа и фантазма, што иначе прати спектакл, занос и фестивал, наставља даље: ''Увек се нешто слави, обожава. Из документарног филма о Марадони видимо да постоји Марадонин храм у коме се врше ритуали – венчања, крштења... Како Марадона излази на крај са култом?... Филмови Емира Кустурице су заносни. Уживање у заносу. Фестивали нас плене. Да се утопимо у масу и радимо шта хоћемо. Слобода која је безумна и која води до неморалног. Ликови поквареног морала. 'Живот је чудо'. Лоше заврше сви ти ликови – неморални. Филмови се завршавају експлозијом''. Шта треба радити?... ''Треба направити дистанцу од примитивног. Апсурдност приче о Марадониној цркви... Безумно уживање – куда води? Проблеми са кокаинском зависношћу. Сувише уживао и у том уживању сагорео. На прагу смрти. Излечио се од тога. Преображај – одрастање... Ликови добијају неки нови живот. Смрт – када нам се читав живот сруши... Руши читав свет... Фестивал – пијанка... Срушене фантазије... Узалудне испразне фантазије... Надокнада празнине остаје иза фантазија. 'Нешто се преврнуло у мени'... Нова истина живота – моменат одрастања... Нешто умире прво, да би се ново нешто родило...'', прича и објашњава Селимбеговић... Крај овог причања би резервисан за вечно присутан филмски мотив љубави. Селимбеговић о овоме каза: ''Љубав се заснива на заједничкој фантазији, која је конституција нечег новог. Љубав, занос, спектакл. Љубав – фестивал у двоје. Љубавни фестивал – конституција једне нове истине. Фестивал – колективно славље. Завршавају се експлозијом. Заснивају се на недруштвеном самоуништавању. Излаз љубав. Лукина фантазија је да рата нема. Одбија да то призна и да његова љубав са Муслиманком може да се развија. Рушење његових фантазија. Показан покушај самоубиства и остаје непознато да ли Лука убио или не''. Долази до мешања стварности и фантазије, тако да ово није црно бели свет... Где пронаћи решење?... На то Селимбеговић одговара: ''Решење се мора тражити у нечем трећем... У новој истини... Телекинеза – летећи објекти, кревет... Лик који у 'Аризона дриму' не успева да одрасте. Понет филмом, својом фантазијом. Кад се у реланости суочава са тим – када га авион прогања, не сналази се, доживљава кошмар... Кошмар – фантазија која се остварује у стварности. Ликови на различите начине излазе на крај са фантазијама, спектаклима''... О фантазији и користима од исте, Селимбеговић поручује: ''Фантазија је добра и дивна, само када остаје фантазија безазлена. Филмовима, Емир Кустурица показује, да фантазија не може довека остати фантазија. Емир Кустурица уписује се у традицију најбољих светских филмова – мисли се о ономе што се приказује''...
Председавајући овим скупом, Гојко Тешић, даје краћи осврт, бавећи се у наставку приче, причањем о Емиру Кустурици као писцу и истиче да је аутобиографски роман ''Смрт је непровјерева гласина'', један од најбољих романа минуле 2010-е године, у коме је од немогућег направљено оно што је могуће. Управо у томе лежи његово мајстотрство да од ничега направи нешто. За Кустурицу каже да је не само романсијер већ и неимар, уметник: ''У планини се зида не каменом већ дрветом. На обали Дрине у Вишеграду прави Каменград. Пре свега, уметник, ма колико голицао глобалисте, ма колико задирао у тему глобализма. Поштује традицију. Није конзервативац. Лик посебне врсте. Наступа онако како мисли да ће привући пажњу, да учини нешто против заборава''... Управо овај његов роман и јесте ''трактат о забораву''... ''Заборав треба потирати из сопствене свести. Емир Кустурица припадник 'варварског' народа – српског. Провоцира свуда где се нађе у свету. Разуверава свет да његов народ није такав – варварски и разбија ту фаму о Србима. Све је код Емира Кустурице прича, причање (Андрић му је поетска парадигма). Прича о филму'', истиче Тешић... По његовој оцени текст ове књиге по свом жанру јесте итекако провокативан. Помера границе и док исписује неку причу, он уствари исписује своју аутобиографију. Главни јунак ове приче и причања јесте филм, док је љубва други главни јунак. Отуда овај роман можемо назвати и љубавним. Љубав јесте управо нит, која веже и повезује филм... Сазнајемо колико су за Кустурицу битни Федерико Фелини и Иво Андрић. За Кустурицу, Тешић даље каже: ''Велики уметници сметају малим уметницима, који би да буду велики уметници. Мрзети велике уметнике – да би пронашли место за себе. Овим романом направио је врсту искорака. Емир Кустурица је од оних чудака који воли причу (Чехов). Заспи са отвореном књигом на грудима спремајући се за пријемни испит''... Шта он уствари ради?... Води ''полемику са временом у коме је живео''... Све личи на ''Борхесовски лавиринт у коме се може свашта наћи. Свет уметности живи. Отвара жесток дијалог. Није намеравао да од себе направи дисидента, а ипак је дисидентом постао и данас остао. Чудак који помера границе у свему што ради. Он је без длаке на језику'', рече Тешић... На самоме крају, прозбори и које слово о кључном темељу и битном мотиву. То је – породица. Додаје још и ово: ''Има и жала у рукопису. Жал за државом која је пропала. Жал човека који јесте за успостављање равноправног дијалога са различитим културама и традицијама. Чудак и мисионар пред којим се ваља поклонити и одати дубоко поштовање и дивљење вредно сваког поштовања. На Мокрој Гори штити екологију, природу. Емир Кустурица је српски Федерико Фелини – није нескромно тако рећи. Препознаје се Фелини у филмовима Емира Кустурице. Прави зврчке у свом филму. Добитник две златне палме у Кану. Баштиник рачанске традиције. Отишао у свет као и Рачани и шири нашу традицију. Фудбал је опсесија као уметност (филм о Марадони и слика на омоту књиге). Емир Кустурица је златан тренутан рачанске баштине''... Овим је Гојко Тешић завршио и много тога рекао... Уследила је и једна полемика из публике, на шта је Тешић додао: ''Емир Кустурица је најузбудљивија интелектуална појава. Изазива различите спорове и дијалоге. Узнемирава духове. Изузетан је у овој култури. Његова појава не оставља никога равнодушним – ни оне који га воле, али још више ни оне који га оштро критикују''...
На крају дана, дође и тренутак за вече поезије великог ''мага речи''. У наш мали град, по први пут стиже академик, књижевник и песник Матија Бећковић. Све време стоји на скромној бини и ниже своје стихове... Почиње: ''Хлеба и језика... Да има ко, ко што нема... Да смо нашли колико смо изгубили, нашли бисмо доста... Шта ће кућа без људи... Човек је језик... Кад језика нема, ни човека нема... Таман нас има, ко да нас нема... Боље да нисмо живели кад смо ово доживели... Каква је смрт, ако је ово живот''... Друга по реду чула се ''Прича о Светоме Сави'', који је ишао по земљи... а ''пси нападају данас свакога ко крене Савиним стопама... Камење беше замрзнуто... Беше јака зима... Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена, а камење свезано''... Уследила је поема ''Косово Поље'' - ''Краду ми памћење... отимају векове... џамијају цркве... размећу колевку... узимају ми оно што никоме нисам узео... не знам шта је моје... где ми је граница... пале ми тапије''... Поема о најбољем човеку на свету Краљу Петру Другом, затим песма ''Огледало''... ''Бодеж''... ''Мајка''... А када је на ред стигла песма са насловом ''Ниси ти више мали'' било је много смеха – ''Чему се смејеш мој темељковићу... Иди мирно... Шали се озбиљно... Гледај право... Причај поштено... Ако те не нуде немој да иштеш... Ако те нуде немој да узмеш... Кад ти се шали, Бог ти и најмању шалу у грех уписује''... Дошли су на ред и стихови - ''Ђе сте ви мрдали... шта сте ви гледали... о чему причате кад ништа не занте''... Поему ''Пут'' посветио је великом пријатељу Моми Капору – ''Који је пут бољи од два пута... пута кога нема''... Оде и полете све до далеког Јапана кроз стихове - ''Ђе рече Јапан... Ја не трпим кад други прича... Замарам се кад ћутим.... Свак гледа шта је за њега боље... Шта мисле други... Знам боље од њих... Ја и кда ћутим, ја говорим у себи. Грехота је да говориш, кад ти мука није језик... Сам са собом причам своју причу''... За крај остављене су песме по којима већина препознаје Матију и зна да су баш његове и да их он написа – ''Кад дођеш у било који град... Човек није мање него вода, а вода не умире'' и ''Ћераћемо се још... Лако је мислити, ајде скочи''... Овај концерт поезије, концерт слова и речи, препун емоција, смислених и дубоких речи, дубине и мудрости, Бећковић запечати поемом ''Кад ја будем млађи... Кад будем млађи, умећу да живим''...
Нема коментара:
Постави коментар