ЗАПИС СА РАЧАНСКЕ ЛИВАДЕ...

Последња недеља у месецу октобру... Прешло се на зимско рачунање времена... Лучиндан на прагу... Након прохладног јутра, већ око поднева, огрејало сунце, па измамило троме шетаче у природу, крај обале речице Рача што хучи... По ливади коњи пасу ћутке... Речица Рача жубори... По неки лептир  пролети у ниском лету... 

Лишће под ногама шушти... Шума прошарана најлепшом палетом златно жутих тонова... Ваздух пријатан... Ветрић пирка са свих страна... Птице певуше неприметне људском оку, горе високо у крошњама старих стабала... Све скривено, али веома чујно... 

Долећу мале бубе и инсекти на дрвене столове и клупе... Слећу на папир по коме пишем... Стоје... Ћуте... Као да читају слова што исписујем, док седим на ливади рачанској... Посматрам њихова танка прозрачна крила...Тако мала и нежна, а способна да лете... 

 Чекам да овај мали инсект оде... Окрећем нови лист... Наставља, запис са рачанске ливаде, по којој налазим по који камен, али и трагове јутарње росе... Пресијавају се те мале капљице росне, као бисери на овом октобарском сунцу...

Река Рача као да појачава свој шум... Пољем доминира управо тај речни звук... По неки пролазник, путник намерник, прође из правца лађевачког кањона... Ноге уморне носе их доле према воденици манастирској... Са неба допире звук авиона што иза себе оставља бели траг... 

Ветар појачава брзину и тако разноси увело лишће са грана... Баца га на земљу, носи по ливади и доноси чак све до речице Рача... Опет неки људи пристижу и галамом ремете невероватан природни мир... 

Мали инсект опет се вратио... Није слетео на папир по коме пишем... Слетео је на моју десну руку... Застала сам са писањем... Опет сам га посматрала... Учаурио се... Гледа и чита шта исписујем... Када би само знао да пишем о њему и да му се дивим... Да ли би га то обрадовало?... 

Галаму односе бучни пролазници узводно... Велики смех и вика остаје за њима... Радознали шетачи промичу горе ка лађевачкој клисури... Недеља је и треба дати мало одушка души својој... Прошетати природом... Мора ли баш толико бучно?...

Друштво ми прави керуша Лара... Заједно посматрамо коње по рачанској ливади што пасу... Дошло је време да кажем збогом овој лепоти природној, овом призору величанственом... Морам се вратити опет доле у ту чаршију... 

Сутра долазим опет.... Обећавам... До поновног повратка у животу ће ме одржавати све ове пријатне слике, које крадем и у своје срце бојажљиво полажем... пакујем и одлажем...

Од лепоте ових призора смоћи ћу снаге да преживим сиве магле и јутарњи мраз...