петак, 28. октобар 2011.

ИДЕМО ЛИ СТАЗОМ РАЧАНА...


Данас сам се случајно обрела пред новопостављеном огласном таблом... Пришла сам ближе, да видим шта  ту лепо пише... Касније сам сазнала, да је постављена негде средином овог месеца октобра... тамо пред празник Покров... Заиста сам се обрадовала, када сам све полако ишчитала... Идеја добра, за сваку похвалу... Ево и шта тачно пише:   


''Добро дошли на стазу духовног и здравственог окрепљења!

Манастир Рача, задужбина краља Драгутина с краја 13 века, поред богослужбене улоге, има и шири значај:
  • културни је, историјски и архитектонски споменик; 
  • центар је српске духовности, преписивачке књижевности и писмености у 17 и 18 веку; 
  • седиште архимандрита Хаџи - Мелентија, двоструког обновитеља манастира и соколског војводе... 


Кренете ли узводно обалом реке Раче пролазите поред столетних стабала разноврсног дрвећа које даје пределу прашумски изглед и долазите до природног резервата Клисура Раче и врела Лађевац.

У близини Лађевца налази се скит Св. Ђорђа, у коме су знаменити монаси Рачани писали и украшавали богослужбене књиге у 17 веку. Позната имена су Михајло, Гаврило, Исарион, Максим, Григорије, Киријак, Теодор, Симеон и, најпознатији, Христофор, Јеротеј, Кипријан и његов ученик Гаврил Стефановић Венцловић.

Захваћени Великом сеобом 1690. године, носећи најдрагоценије књиге, обрели су се у Сентандреји где су наставили своју делатност, учинивши немерљив допринос српској књижевности и култури, као и очувању националног идентитета. Своје рукописне књиге посвећивали су на 'службу манастиру Рачи', с надом у повратак с којом су умирали не дочекавши га.

У новије време у Рачи су као монаси служили архимандрит Јулијан, игуман манастира Студеница, Јефрем, владика бањалучки, а од 1949. године до 1956. године предани монах у Рачи био је будући српски патријарх Павле.

У спомен на знамените монахе Рачане и њихово непролазно дело од 1995. године с благословом игумана Саве одржавају се у Бајиној Башти и  Рачи духовне свечаности 'Дани Раче украј Дрине' и додељује се 'Рачанска повеља', најзначајнијим ствараоцима у науци и култури. Председник програмског савета ових свечаности био је 12 година академик и велики писац Милорад Павић. 

Пред вама је стаза Рачана. Она води на извор духовности''.


Све се некако лепо поклопило, посложило, као коцкице мозаика... Манифестација ''Дани Раче украј Дрине'', само што се завршила, а чаршијске приче, тек започеле. Усуђујем се да помало зборим о манифестацији, коју  помно пратим личним учешћем и присуством, али тек од прошле године. Стога, све што кажем и чега се год дотакнем, тиче се 16-ог и 17-ог рођендана, бајинобаштанске највредније ''стазе духовног и здравстевног окрепљења''. Нисам утиска да је дошло до ''замора материјала'' нити да је ''манифестација појела себе'' нити да је ''овај културни догађај постао терет сам себи'' нити да је на ''умору''...  По мом суду и оцени, овогодишњи програм био је бољи, што не значи  да прошлогодишњи скуп није био вредан по квалитету. Тако би ваљда и требало, да са сваком новом наредном годином, све буде зрелије и боље, да тежи ''савршенству''... Ове године имамо међу учесницима тематских ''округлих столова'', не само седе и академске главе, већ паметне младе снаге из филмског света... 

Иза ове манифестације стоји ''Програмски савет'' на челу са својим председником, тако да би публику требало (тачно да је малобројна), пре свега да занима оно што се саопштава, а не - ко је са ким у свађи и због чега?... Публика наша - прича посебне врсте... Ако смо публика или уколико желимо то бити... требало би да савладамо бар прве и основне кораке културе и пристојног владања... па када неко излаже или рецитује своје стихове или држи свој мини концерт... пазимо и пристојно ћутимо, а не као на некој фудбалској утакмици добацујемо... зевамо... Ако смо публика требали би бар толико да испоштујемо онога ко је ту у нашој омаленој средини, па да до последње тачке останемо на својим седиштима (столицама), а не да усред програма скочимо и ко зна где одјуримо... И ако нам се није допала баш та врста музике или програма, није лепо отићи усред песме или представе. Ако то нисмо урадили одмах на почетку, мало је ''глупо'' урадити  на самом крају код последње нумере, на крају самог програма... Бити међу нашом публиком постао је прави изазов и подвиг нарочите врсте... Такви смо ми... Све волимо да ''покваримо'' и покушавамо некао да ''саботирамо''... Господину Рогићу стога треба честитати и одати велику захвалност, што је успео и што успева, бити културни ''пророк'' у постојбини својој, а што не да није нимало лако, већ напросто - то је немогуће. У преводу - равно ''лудилу''. Господин Рогић присуствује свим заказаним терминима програма ове итекако садржајне манифестације, што се за неке ''критичаре'' то не може рећи... Како то да сви све знају... а није их уопште било... Сетим се увек, да је бивало, а очигледно и даље ће бити, рецимо позоришних критичара, који позоришну представу нису уопште ни погледали, али су зато написали позамашну критику исте...
    
Од ове године добитницима уз ''Рачанску повељу'' биће уручиван и ''Рачански печат''. Има напретка, помака...  Било је за очекивати да ће највише прашине бацити у очи, имена добитника прошле, а још више ове године. Како сам прочитала на новопостављеној табли повеља се може доделити ''најзначајнијим ствараоцима у науци и култури'', па зар то ови добитници нису... И зашто је страшно ако се и сликару додели повеља иста... А зашто и неки будући добитник не би био из научне области као што је рецимо ''астрономија''. Ја сам као и увек, недовољно упућена, много причам и грешим, па заборављам да добитник можда мора бити само  и једино она личност која ''прича о Рачи''...

Ове године беше боље него прошле, јер смо имали и бар прве вечери, мало више представника духовне власти и части. Ако већ ова манифестација у свом наслову и називу носи и реч ''духовна'', онда би уз благослов за одржавање исте требало учинити мало жртве и бити лично присутан на истој. Тачно да наши ''Дани Раче украј Дрине'' никако не заслужују да трпе, а нити би смели то заслужити, због знаменитих Рачана на које се увек са пуним срцем радости позивамо, али све мање угледамо... Требало би ''сукобе'' ако их има, превазићи и изгладити, па духовност и културу објединити и сјединити у пуном смиуслу те речи... 

Велики славни Рачани нису дочекали повратак на место где је све започело - крај Лађевачког скита, али њихов дух, њихово дело и свака исписана, тешко искована реч јесте. Дочекали су тај васкрсли повратак у Рачу и међу Рачане, ма где били и ма где живели управо овом манифестацијом... Можда би неко хтео да све ''умори и сахрани''... Неуништиви дух Рачана се ипак мукотрпно и грчевито зацарио кроз поменуту манифестацију већ 17 јесени и нека живи на много година... Тај сазрели дух попут цвета сазрелог маслачка, треба раздувати на све четири стране света... и приближити свим људима...

На крају, остаде истина, да остају и опстају - најјачи... Лепо је и то што наш крај добија мале нове храмове... Али би било још лепше, када би смогли снаге и воље, да подигнемо запустеле темеље скита Св. Георгија... Да тако прича о Рачанима и Рачанској преписивачкој школи, засија и васкрсне на остацима лађевачког камена.. Да опет богослужбено оживи као у добра стара времена... Овако све остаде помало  ''урушено''... ''окрњено''...         

Нема коментара:

Постави коментар