Света монхињо Јефимија, ауторко и поето, што си живела крајем 14 и почетком 15 века, ти бивша супруго и жено деспоте Угљеше Мрњавчевића, лирска и елегична распевана душо, топла молитвенице, смерно срце и непосредна појаво. Једном речју прозборено, о ти мудра и света жено и инокињо. Ти што била јеси књигољубац великога књижевнога дара, великога Божијег таланта и музо српске средњовековне књижевности и писмености, вешта и нада све стрпљива, побожна, смирена, скрушена и одвећ скромна душо. Није ни чудо што си баш ти, баш таква личност, Божијим уређењем постала прва српска песникиња. Похвалу кнезу Лазару што испева почетком 15 века, песникињо монахињо Јефимија и кроз вез златни на црвеном свиленом платну поче да везеш слово по слово, реч по реч, при том истичући све кнежеве врлине и добродетељи.
Свети мучениче кнеже Лазаре ти што јеси личност васпитана у духу и у складу свега онога што се зове и назива добро и лепо. Једном речју речено, свега онога што је красно. Свети кнеже Лазаре ти оличење наше побожности и храбрости хришћанске, добри владару и племенити свети човече.
Снажно и јако обраћање упућујеш песникињо Јефимија и молитвено се обраћаш упокојеном у Господу кнезу Лазару и иштеш помоћ за децу кнежеву Стефана и Вука, за веру православну, за спасење потлаченог и поробљеног робља... Јефимијо што очи упиреш у светог косовског великомученика Лазара и свој немир и страх му казујеш, плашећи се за судбу деце остављене, народа и отачаства, онда, али и сада... Молитву кнезу мученику везеш да се помоли Господу за све поменуте, да их сабере, да им се јави, да их покрене на доброту, да их увери у Божију свелепоту, да их узме под заштиту, да се моли за њих да их заобиђе нека нова катастрофа, страшнија и већа, која би се тешко преживети могла... На крају похвале откриваш став свој песникињо према светом кнезу и себе видиш као малу и ситну наспрам личности кнежеве свете... Све што делаш и што твориш Јефимијо мало ти се чини и ситно ти изгледа и тиме показујеш да ти је просто немогуће, али и недовољно да покажеш и искажеш сву љубав и поштовање које имаш према светом кнезу Лазару...
Како је голема туга и бољка, како је претежак јад притиснуо душу и тело твоје некадашња Јелена супруго Угљеше Мрњавчевића који погину у Маричкој бици 1371. год. , а садашња монахињо Јефимија, која од момента те несреће и трагедије започе живот на двору кнеза Лазара. После Лазареве жртве на Косову пољу 1389. год. нашла си се при руци Милици жени Лазаревој у светој Љубостињи и деци кнежевој Стефану и Вуку, како би сви заједно у једном духу и истини радили на државном делу и дипломатском јачању односа у време страшних неприлика.
Очи упире грешна раба и робиња сада, данас и овде, као и ти Јефимијо некада у ореол светог косовског мученика Лазара почетком 21-ог века, да не заборави своје и наше Косово сада, у будуће, никада и довека... Молим светог кнеза Лазара да моли Спаситеља за слободу косовскометохијске земље српске уз помоћ Божију, да ослободи буре страшне што се спрема над нама, над Косовом, над свима... О свети кнеже косовски, свети божуре Лазаре слово златно ћирилично, похвало најлепша српска, песмо радосна и васкрсна, послениче у царству Небеском, заштити и помени Косово и Метохију пред Господом у веку кад му се страшни исход и неповољан натпис и потпис спрема, од неких ружних лица припрема...
О Лазаре великомучениче српски, бакљо и буктињо изабрана у српске тешке и најтеже дане, у претешка времена данашња, као и ондашња, осветли и загреј охладнела срца према теби и земљи косовскометохијској православној...
Нема коментара:
Постави коментар