ОСЛУШКУЈЕМ НЕБО...

Ослушкујем небо у октобарској ноћи.

Капи кишне бројим. Разапета

међу четири камена стуба. Стојим.

Дочекам тако освит нове зоре. Кишно 

јутро и дринске магле беле.

Сваки залогај хлеба, сваку радост

новорођеног дана у тишини

ћутке гутам. Све кишом

јесењом заливам. Дан сив, 

неизбежно тежак. Зидни сат

откуцава. Промиче мноштво

слика. Миле сенке. Отичу

секунде. Да нико не види, тихо

ослушкујем небо. Даље и

даље, капи кишне бројим. 

Усправно стојим. Више немам

старе снаге. Нећу узалуд

да се борим. Молим да

киша у једну реч стане. Нека

само данас, бар на

тренутак застане...