У самозаваравању худом,
Доколица нема светом лута
И тумара мрачним сокацима.
На стакленим ногама, хода
К`о на штулама. Горким
Залогајима глад љуту не утољава.
Са мутних извора чашу воде пије...
И све глином лице своје мије...
И тако бежи од мрака, да је
Неким чудом ветар не одува...
Нема коментара:
Постави коментар