МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ СА ЧИТЛУЧКИХ БРДА УКРАЈ СВЕТЕ РЕКЕ ДРИНЕ ИЗ 17-ог ВЕКА…

У повечерје уочи празника Светог Јована Златоустог Патријарха Цариградског, три поклоника (три ходочасника, три паломника) дођоше у манастир Свете Тројице Читлук код Љубовије, који блиста и  сија широм читлучких брда. Дочека нас и све од реда благослови Мати Игуманија Јефимија и њена Ђурђа вредна десна рука увек пуна гостољубља. Пало је вече, а небо изнад обитељи беше обасуто звездама, које осветлише добро знану стазу до манастирских читлучких врата. Тихо и готово на прстима ушла су три поклоника у храм Свете Тројице и целиваше икону Бога Оца и Сина и Духа Светога. Унутар храма пред иконама многобројним зажижена кандила мала даноноћно пламте и светле. Пред иконом сваком по једно кандило гори, по један фитиљ жижи и као да поклоницима о васкрслој радости збори. Какав леп доживљај у вечери обасјаној светлошћу зажижених кандила. Поклонише се три поклоника Богомајци Тихвинској и Читлучкој и казаше Оној Која роди Бога и Човека, Оној Која роди Богочовека, све молитве душе и срца, све оно што се накупи у дубинама тог омаленог кутка, негде далеко у дубини душе, па излише молитве из срца. О како је миомирисало свуда. Обитељ је васкрсла и васкрсава непрестано, а Мати Јефимија се ваистину труди свесрдо да ово свето место буде достојно благослова Свете Тројице Живоначалне.

Један од поклоника разговара у име свих богоискатеља са Игуманијом манастира Читлук код Љубовије, Мати Јефимијом, која већ девет година преузноси молитве Господу у овој дивној светињи, далеко од градске вреве и метежи, у крилу епархије шабачке. Мати кажите нам најпре о историјату ове свете обитељи и предочите свим боготражитељима лепоту ове светиње, познату под називом у нашем православном роду, као манастир Читлук, односно као манастир Свете Тројице. ''По предању се каже да је манастир Свете Тројице, по мјесту назват манастир Читлук, стар негдје преко 400 година и да је то најстарији православни споменик вјерски у овом крају и дјелу  Подриња. Најтачнији податак који је откривен потиче из 1878. год. и он сведочи да је тада постојала црква, која је била покривена шиндром и била је грађена од скромнијег материјала. Собзиром да је у том периоду мање улагано у обнављање цркава, та црква је некако била осуђена, да не кажем грубо, на пропаст. Зуб времена је начео и она је са северне стране била у неком распаднутом стању. Нико није био заинтересован да је поправи. Негде 1966. год., мештани и тадашњи парох су одлучили да саграде цркву, коју и данас имамо, овде и сада. Тако да је та претходна црква морала бити срушена. У темељима те претходне цркве пронађена је та повеља (а иначе се повеља ставља у темеље сваке претходне цркве или новије која се гради), тај податак из 1878. год.. Али су пронађени, такође и неки новчићи и неки дјелови гардеробе по којој се могло закључити да је прије те цркве постојало још неколико цркава. Црква је посвећена Светој Тројици. Једино што је остало из тог неког старог периода, јесте иконостас који се налази у дашњој цркви. Нема баш неких прецизних података из ког периода потиче тачно. Зна се само да је настао отприлике прије неких 100 година. Не зна му се ни аутор. Доста је оштећен током времена, али ипак има доста сачуваних елемената на себи. Још постоји на уласку у цркву ова капија, кроз коју се пролази да би се ушло у цркву. Та капија датира из тог периода''.

Од када је овај свети храм и његова порта постао манастиром? ''Прецизно баш нико не зна. Блаженопочивши Епископ шабачко-ваљевски Господин Јован Велимировић, видјевши ово мјесто имао је жељу да се ту сагради манастир. Оставио је по свом благослову, своме наследнику Његовом Преосвештенству Епископу садашњем шабачком Господину Лаврентију, у аманет да се ту направи манастир. Негде 1990. год. почео је конак да се зида и тад је отприлике прешло и званично у значење манастира. У пар наврата се покушало населити монаштво, али без неког већег успјеха. О чему се тачно радило не знам. Да ли су то неки не услови, јер манастир нема ни неку земљу, нема ни неко имање посебно, ни економију. Једноставно живимо од милости Божије и од народа побожног. Негде 1995. год. сазидан је нов звоник на мјесто старог звоника који је био из тог периода, прије неких 100-тинак година. Године 1999. званично се ту насељавамо ми''.

Ко чини сестринство манастира Читлук? ''Негдје у октобру 1999. год., долазимо: један јеромонах отац Серафим, мати Тавита (пре пар месеци преместила се у други манастир), сетра Ђурђа (она је мирјанка и помаже ту, и с нама је од почетка) и ја. Отац Серафим напушта нас послје пар месјеци. Одлази негдје даље у немогућности да обавља парохијске дужности. Тако да остајемо нас три ( а од недавно нас две). Одређени су свештеници који врше богослужења која су неопходна - литургије недељне и празничне. Ми вршимо свакодневно наше правило: јутрење и вечерње, бденија, и сва богослужења које могу монаси да врше без свештеника''.

Како се мештани Љубовије и околних места односе према овој светињи, која је вашим доласком препорођена и отргнута од даљег пропадања и заборава? ''Народ је у овом крају добар. Први пут се сусрећу са монаштвом од како смо ми ту дошле. То је њихов најближи контакт. Можда су неки чули, али већина од њих није. На први поглед је то било мало из знатижеље, да се види шта је то, како то изгледа, шта су то монаси, како манастир функционише. Навикли су они на нас, ми на њих. У сваком случају, од велике су нам помоћи. Шта год нам треба, пошто ми имамо само један малињак, око 23 ара и мало баште, дођу и помогну нам. Ако не материјално, помогну нам у раду. Крај је сиромашан и не можемо се ослонити на неке веће финансијске подршке, али по питању било чега другог, они су ту увјек да нам помогну. Има их који долазе редовно у цркву. Има вјерника који су баш наши стални вјерници. Има неких који долазе повремено, као свугдје. Задовољни смо''.

Овај манастир постаје све чувенији по великој светињи која је у њему похрањена, а то је  копија чудотворне иконе Тихвинске Богоматере, која се празнује  слави 26. јуна/9. јула и која се призива у помоћ за очување здравља деце. ''Опет постоји нека прича стара. За врјеме октобарске револуције, послје прогона руских монаха и свештеника, у нашу земљу су се тада у том пероду населили многи руски монаси. Тако је доживљен и процват монаштав у Србији. Многи свештеници су кренули на ову страну, тако да је у манастиру Читлуку, служио један руски свештеник, отац Козлов. У старој цркви која је из 1878. год., постојале су исликане слике светитеља. Причам о икони Богородице која је била исликана на сјеверном стубу цркве. Од киша и лошег времена, јер је била направљена од лошијег материјала, црква је пропала баш са те сјеверне стране. Са те стране је шума и хладовина. Услед пропадања крова прокишњавало је. Боја са иконе се разливала, и икона је пропадала. Свештеник је то хтео да прекречи да би цркву мало дотјерао. Прекречио је цркву. Кажу, по његовој причи, да му се те ноћи јавила Богородица и да му је рекла да он то није требао да учини. Требао је то да остави тако каво јесте. Сутрадан се он пробудио, и онако усплахирен са црквењаком, који је, такође, уснио исти сан, хтео је да опер то. Међутим, пројављено је да ће му се десити нешто лоше. Убрзо послје тога његов син Олег разболео се нагло и умире. Сахрањен је ту поред цркве. Послје је у знак покајања Козлов из Русије донио копију Тихвинске Богородице, која се налази и дан данас на том стубу''. Од недавно у манастиру поред старе Тихвинске иконе стоји и нова руска икона Тихвинске Богоматере.

Икона је чудотворна, па нам реците нешто о чудима које Господ пројављује преко ове свете и чудотворне иконе, која је украс ваше Свето Тројицке-Читлучке обитељи? ''Пред Тихвинском иконом људи који су побожни и који знају колико треба и шта треба да им Господ пружи, који су тражили помоћ и искрено вјеровали да ће им се то остварити, доживјели су многа чуда и исцјељења, не само у периоду од како се ми овде налазимо, већ и у периоду прије него што смо се ми ту појавиле. Читлучка Богородица, која је урађена на иконостасу, такође, је чудотворна икона. Од како смо ми дошле увериле смо се да највише помаже нероткињама. Једно четири случаја сведоче да су услишене молитве баш женама које дуго нису могле да имају дјецу. Читајући Акатисте Богородици многи су доживјели исцељења, многи су доживјели успјехе на било ком пољу: у школовању, по питању здравља, по питању породице. Само ако човјек вјерује. Све чудотворне иконе су тако и настале. Кажу људи, ако је икона света она ће и помоћи. Иконе се у некадашње време нису освећивале, али су се пред њима дешавала чуда. На тај начин су те иконе постајале свете. Није било потребе да се освећују. Данас, ако човјек има бар толико вјере, без обзира о којој се икони ради, о којем се светитељу ради, ако се он њему искрено моли, и ако поштује његов дан, и поштује све оно што је везано за њега, тај светитељ ће својим молитвама узнесеним Господу да помогне да тај човек доживи благодат и благослов од Господа''.

Живимо у време када нам је свака реч осведочена живом Христовом вером, најделотворнији лек да преживимо тешко бреме времена у коме трајемо. Шта рећи свим оним људима који још увек лутају по беспућу, који су изгубили веру, дотакли дно очаја, и који живе у непрекидним страховима? Овде најпре мислим на омладину. ''Увјек говорим кад имам прилике да се сретнем и са омладином или са старијим људима. У Љубовији има неколико школа, тако да професори и наставници доведу дјецу на обилазак светиње. Волим да им скренем пажњу. Млади су. Много тога им је у животу ускраћено. Није то врјеме као некада што је било. Многи су окренути сами себи. Имају времена за све. Имају времена и за кафиће и за излете и за много што шта. Кажем да могу макар сат времена недељом да одвоје, да дођу на цркву на богослужење, да се помоле Богу. Заједничка молитва је нешто што је најдраже Господу и што нас сједињује. Кад заједно узносимо молитве оне су благородније, имају више ефекта и више ће Господ да погледа на нас. Тај сат времена сви могу да жртвују, сви могу да устану. Код нас служба почиње у пола девет. Имају времена да се припреме и да дођу''.

Шта би поручили свим богомољцима из ове оазе нетакнутог манастирског мира, из овог прелепог крајолика ненарушене природне лепоте, са места које Господ благослови онога дана када се на њој поче зидати светиња Читлучка? ''Не треба да дозволе да их нека сила натјера да крену лошим путем. Требају прије свега, да се окрену Господу, да би Господ њима нешто пружио. Господ не тражи ни материјално, не тражи ни новац, не тражи ништа. Господ тражи нас, наше срце. Да се жртвујемо ми за Њега, да би Он после нама дао. А даје нам стварно много. Ми то и не видимо и не осјетимо. Кад погледамо око себе, можемо да видимо колико је Господ милостив, колико нас воли и колико нам пружа, без обзира на наше лоше особине и наше лоше нарави. Иако смо далеко од љубави, иако смо далеко од много тога, Он ипак нас полако упућује Себи и даје нам сваки моменат. Пружа нам ту искрицу једну да занмо да Он постоји, да занмо да је Он ту. Толико мало нам тражи, а ми то мало некако смо полјени да му пружимо. И кажем опет, требају да се окрену док је врјеме. Нажалост, много се дешава, и ја сам свједок томе, кад се већ падне у неке тешке проблеме, онда се затражи помоћ Божија. Не треба дозволити да дође до тога. Треба отићи Господу, тражити му и благодарити му. Не може увјек да буде како ми желимо. Мора мало и да нас покара. Послје свега тога опет ће бити добро, опет ће Бог да пружи своју милост на нас. Даће нам онолико колико смо заслужили''.

На крају желим да Вам се захвалим Мати Јефимија што сте обрадовали све богоискатеље овим духоносним, медоносним, спасоносним и душекорисним речима. Још једном Вам велико хвала што сте нашли времена и што сте имали разумевања. Благословите и помајните и нас грешне.

Посебан благослов Читлука и његовог светог храма јесте ћивот са делићима моштију Светих петозарних мученика, Светих петочисленика испод кога им и света икона стоји. Целиваше икону и Свете мошти Светих мученика три поклоника док у молитви творе: ''Свети Евстратије, Авксентије, Евгеније, Мардарије и Оресте молите Пресвету Тројицу и за нас грешне и за све наше чија имена за проскомидију и помен остављамо сада и увек. Амин''. Највише миомириса управо се шири из ћивота светог. Радост миомирисна обузима три поклоника. Коленопреклона молитва пред нетљеним честицама светих који су због исповедања Свете Тројице љуто пострадала у Јерменској Севастији за време цара Диоклецијана. Евстратија војеводу бацише у огањ, Авксентија презвитера посекоше мачем, Мардарије добровољно похита на страдање, Орест војник заврши у огњу, а Евстратије пре страдања иза себе испева молитву која се чита на полуноћници суботом. Њихове свете мошти похрањене су већим делом у цркви Светог Аполинарија Равенског у Риму, док се њихове свете главе налазе у храму Богородичином у Пећкој Патријаршији. Ове свете мученике славимо 7 дана по Светоме Николи сваког 26/13. децембра уз Божићни пост радости. У манастиру Читлук њихов спомен обележава се сваког поменутог датума Светом и Божанственом Литургијом, након чега следи резање славског колача, освећење славског жита, уз вино и воштану свећу, уз посну трпезу љубави у трпезарији читлучке обитељи.

Много се урадило, много се ради и урадиће се уз помоћ Господа васкрслог. Замењени су олуци, урађена је фасада, уведено је централно грејање, сазидан је омањи гостински конак, дозидани су помоћни објекти, урађена је фасада, тротоари и стазе, промењена је столарија, окречени су зидови унутар храма, подигнуте су капије од седре. Манастир је добио и своју интернет презентацију и свој лични сајт (www.manastir-citluk.org.yu). У неко наредно време порта ће бити опасана зидом од седре, чврстим бедемом висине око 2 метра. Манастир има проблем са водоснадбевањем и овде се и најмања кап воде користи рационално и чува као најдграгоценији Божији дар. Поред тих тешкоћа у порти се налази око 400 саксија и жардињера са прекрасним цвећем. Порти манастира Читлук додељено је прво место у свим категоријама на недавно одржаном избору за најлепшу башту (врт) које је спроведено од старне општина Љубовије и Братунац.

Овом кратком причом и причањем о манастиру Свете Тројице, манастиру Читлук, желим да позовем све истинске синове и кћери православне Мајке Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима који имају од сувишка свога, да помогну васкрсење ове светиње на 2 километра од центра Љубовије. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а сестринство манастира Читлука Светог, непрестано ће молити Цара Славе за спасење душе ваше.

Како да завршим ове тренутке радости, мира и љубави, ако не речима онога уочи чијег празника ово доживех и записах, речима Светог Јована Златоустог слава му и милост, који као последње овоземаљске речи прозбори и каза: ''СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ!''.

Уз благослов Свете Тројице и Мати Игуманије вратише се три поклоника у своју варош бајну, вођена сјајем звезданог и ведрог неба, уз мало белих дринских новембарских облачића изатканим од магле, опијени радошћу надземаљском и васкрслом.

Женски СветоТројицки-Читлучки манастир украј свете реке Дрине

Разговарам у име свих богоискатеља са игуманијом манастира Читлук код Љубовије,мати Јефимијом,која већ пет година преузноси молитве Господу у овој дивној светињи,далеко од градске вреве и метежи,у крилу епархије шабачко-ваљевске.

• Мати кажите нам најпре о историјату ове свете обитељи,и предочите свим боготражитељима,лепоту ове светиње,познату под називом у нашем православном роду,као манастир Читлук,односно као манастир Свете Тројице.

По предању се каже да је манастир Свете Тројице,по мјесту назват манастир Читлук,стар негдје преко 400 година,и да је то најстарији православни споменик вјерски у овом крају и дјелу  Подриња.Најтачнији податак који је откривен је из 1878. године,и он сведочи да је тада постојала црква,која је била покривена шиндром и била је грађена од скромнијег материјала.Собзиром,да је у том периоду мање улагано у обнављање цркава,та црква је некако била осуђена,да не кажем грубо,на пропаст.Зуб времена је начео и она је са северне стране била у неком распаднутом стању.Нико није био заинтересован да је поправи.Негде 1966. године,мештани и тадашњи парох су одлучили да саграде цркву,коју и данас имамо,овде и сада.Тако да је та претходна црква морала бити срушена.У темељима те претходне цркве је пронађена та повеља(а иначе се повеља ставља у темеље сваке претходне цркве или новије која се гради),пронађен је тај податак из 1878. године.Али су пронађени,такође,и неки новчићи и неки дјелови гардеробе по којој се могло закључити да је прије те цркве постојало још неколико цркава.Црква је посвећена Светој Тројици.Једино што је остало из тог неког старог периода,јесте иконостас који се налази у садашњој цркви.Нема баш неких прецизних података из ког периода потиче тачно.Зна се само да је настао отприлике прије неких 100 година.Не зна му се ни аутор.Доста је оштећен током времена,али ипак има доста сачуваних елемената на себи.Још постоји на уласку у цркву ова капија,кроз коју се пролази да би се ушло у цркву.Та капија датира из тог периода.

• Од када је овај свети храм и његова порта постао манастиром?

Прецизно баш нико не зна.Блаженопочивши епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић,видјевши ово мјесто имао је жељу да се ту сагради манастир.Оставио је по свом благослову,своме наследнику епископу садашњем шабачко-ваљевском Господину Лаврентију,у аманет да се ту направи манастир.Негде 1990. године је почео конак да се зида,и тад је отприлике и прешло и званично у значење манастира.У пар наврата се покушало населити монаштво,али без неког већег успјеха.О чему се тачно радило не знам.Да ли су то неки не услови,јер манастир нема ни неку земљу,нема ни неко имање посебно,ни економију.Једноставно живимо од милости Божије и од народа побожног.Негде 1995. године сазидан је нов звоник на мјесто старог звоника који је био из тог периода,прије неких 100-тинак година. Године 1999. званично се ту насељавамо ми.

• Ко чини сестринство манастира Читлук?

Негдје у октобру 1999. године,долазимо:један јеромонах отац Серафим,мати Тавита,сетра Ђурђа(она је мирјанка и помаже ту,и с нама је од почетка) и ја.Отац Серафим напушта нас послје пар месјеци.Одлази негдје даље у немогућности да обавља парохијске дужности.Тако да остајемо нас три.Одређени су свештеници који врше богослужења која су неопходна-литургије недељне и празничне.Ми вршимо свакодневно наше правило:јутрење и вечерње,бденија,и сва боголсужења које могу монаси да врше без свештеника.

• Како се мештани Љубовије и околних места односе према овој светињи,која је вашим доласком препорођена и отргнута од даљег пропадања и заборава.

Народ је у овом крају добар.Први пут се сусрећу са монаштвом од како смо ми ту дошле.То је њихов најближи контакт.Можда су неки чули,али већина од њих није.На први поглед је то било мало из знатижеље,да се види шта је то,како то изгледа,шта су то монаси,како манастир функционише.Навикли су они на нас,ми на њих.У сваком случају,од велике су нам помоћи.Шта год нам треба,пошто ми имамо само један малињак,23 ара одприлике,и мало баште,дођу и помогну нам.Ако не материјално,помогну нам у раду.Крај је сиромашан и не можемо се ослонити на неке веће финансијске подршке,али по питању било чега другог,они су ту увјек да нам помогну.Има их који долазе,ставрно,редовно у цркву.Има вјерника који су,баш,наши стални вјерници.Има неких који долазе повремено,као свугдје.Задовољни смо.

• Овај манастир постаје све чувенији по великој светињи која је у њему похрањена,а то је  копија чудотворне иконе Тихвинске Богоматере,која се празнује  слави 26. јуна/9. јула,и која се призива у помоћ за очување здравља деце.

Опет постоји нека прича стара.За врјеме октобарске револуције,послје прогона руских монаха и свештеника,у нашу земљу су се тада у том пероду населили многи руски монаси.Тако је доживљен и процват монаштав у Србији.Многи свештеници су кренули на ову страну,тако да је у манастиру Читлуку,служио један руски свештеник,отац Козлов.У старој цркви која је из 1878. године,постојале су исликане слике светитеља.Причам о икони Богородице која је била исликана на сјеверном стубу цркве.Од киша и лошег времена,јер је била направљена од лошијег материјала,црква је пропала баш са те сјеверне стране.Са те стране је шума и хладовина.Услед пропадања крова прокишњавало је.Боја са иконе се разливала,и икона је пропадала.Свештеник је то хтео да прекречи да би цркву мало дотјерао.Прекречио је цркву.Кажу,по његовој причи,да му се те ноћи јавила Богородица и да му је рекла да он то није требао да учини.Требао је то да остави тако каво јесте.Сутрадан се он пробудио,и онако усплахирен са црквењаком,који је,такође,уснио исти сан,хтео је да опер то.Међутим,пројављено је да ће му се десити нешто лоше.Убрзо послје тога његов син Олег разболео се нагло и умрире.Сахрањен је ту поред цркве.Послје је у знак покајања Козлов из Русије донио копију Тихвинске Богородице,која се налази и дан данас на том стубу.

• Икона је чудотворна,па нам реците нешто о чудима које Господ пројављује преко ове свете и чудотворне иконе,која је украс ваше Свето Тројицке-Читлучке обитељи.

Пред Тихвинском иконом људи који су побожни и који занју колико треба и шта треба да им Господ пружи,који су тражили помоћ и искрено вјеровали да ће им се то остварити,доживјели су многа чуда и исцјељења,не само у периоду од како се ми овде налазимо,већ и у периоду прије него што смо се ми ту појавиле.Читлучка Богородица,која је урађена на иконостасу,такође,је чудотворна икона.Од како смо ми дошле увериле смо се да највише помаже нероткињама.Једно четири случаја сведоче да су услишене молитве баш женама које дуго нису могле да имају дјецу.Читајући Акатисте Богородици многи су доживјели исцељења,многи су доживјели успјехе на било ком пољу:у школовању,по питању здравља,по питању породице.Само ако човјек вјерује.Све чудотворне иконе су тако и настале.Кажу људи,ако је икона света она ће и помоћи.Иконе се у некадашње време нису освећивале,али су се пред њима дешавала чуда.На тај начин су те иконе постајале свете.Није било потребе да се освећују.Данас,ако човјек има бар толико вјере,без обзира о којој се икони ради,о којем се светитељу ради,ако се он њему искрено моли,и ако поштује његов дан,и поштује све оно што је везано за њега,тај светитељ ће својим молитвама узнесеним Господу да помогне да тај човек доживи благодат и благослов од Господа.

• Живимо у време када нам је свака реч осведочена живом Христовом вером,најделотворнији лек да преживимо тешко бреме времена у коме трајемо.Шта рећи свим оним људима који још увек лутају по беспућу,који су изгубили веру,дотакли дно очаја,и који живе у непрекидним страховима.Овде најпре мислим на омладину.

Увјек говорим кад имам прилике да се сретнем и са омладином или са старијим људима.У Љубовији има неколико школа,тако да професори и наставници доведу дјецу на обилазак светиње.Волим да им скренем пажњу.Млади су.Много тога им је у животу ускраћено.Није то врјеме као некада што је било.Многи су окренути сами себи.Имају времена за све.Имају времена и за кафиће,и за излете и за много што шта.Кажем да могу макар сат времена недељом да одвоје,да дођу на цркву на богослужење,да се помоле Богу.Заједничка молитва је нешто што је најдраже Господу и што нас сједињује.Кад заједно узносимо молитве оне су благородније,имају више ефекта и више ће Господ да погледа на нас.Тај сат времена сви могу да жртвују,сви могу да устану.Код нас служба почиње у пола девет.Имају времена да се припреме и да дођу.

• Шта би поручили свим богомољцима из ове оазе нетакнутог манастирског мира,из овог прелепог крајолика ненарушене природне лепоте,са места које Господ благослови онога дана када се на њој поче зидати светиња Читлучка.

Не треба да дозволе да их нека сила натјера да крену лошим путем.Требају прије свега,да се окрену Господу,да би Господ њима нешто пружио.Господ не тражи ни материјално,не тражи ни новац,не тражи ништа.Господ тражи нас,наше срце.Да се жртвујемо ми за Њега,да би Он после нама дао.А даје нам стварно много.Ми то и не видимо и не осјетимо.Кад погледамо око себе,можемо да видимо колико је Господ милостив,колико нас воли и колико нам пружа,без обзира на наше лоше особине и наше лоше нарави.Иако смо далеко од љубави,иако смо далеко од много тога,Он ипак нас полако упућује Себи и даје нам сваки моменат.Пружа нам ту искрицу једну да занмо да Он постоји,да занмо да је Он ту.Толико мало нам тражи,а ми то мало некако смо полјени да му пружимо.И кажем опет,требају да се окрену док је врјеме.Нажалост,много се дешава,и ја сам свједок томе,кад се већ падне у неке тешке проблеме,онда се затражи помоћ Божија.Не треба дозволити да дође до тога.Треба отићи Господу,тражити му и благодарити му.Не може увјек да буде како ми желимо.Мора мало и да нас покара.Послје свега тога опет ће бити добро,опет ће Бог да пружи своју милост на нас.Даће нам онолико колико смо заслужили.  

На крају желим да вам се захвалим мати Јефимија што сте обрадовали све богоискатеље овим духоносним,медоносним,спасоносним и душекорисним речима.Још једном вам хвала што сте нашли времена и што сте имали разумевања.Благословите и помајните и нас грешне.

Овом кратком причом и причањем о манастиру Свете Тројице,манастиру Читлук,желим да позовем све истинске синове и кћери православне Мајке Цркве,да својим прилозима,узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог,вечног и непролазног,и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских.Позив је упућен свима који имају од сувишка свога,да помогну васкрсење ове светиње у близини нашег лепог краја.Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити,а сестринство манастира Читлука Светог,непрестано ће молити Цара Славе за спасење душе ваше.

4. јула 2004.

у манастиру Читлук-Свете Тројице,код Љубовије

објављено у листу ИЗДАНАК