Протојереј-ставрофор Милан Ђурић, изгнани суграђанин, политички емигрант, патриота, свештеник, војвода и народни посланик... Човек челичне воље и челичног карактера... Једнпом речју речено – несаломив... Рдио се у бајинобаштанском селу Заовине 9. марта 1844. као велики син великог устаника и проте Ђорђија Ђурића. Гимназију учио у Ужицу, а у Београду богословију... Рукоположен за свештеника на парохију при Каранској Белој цркви у срезу ужичком... Биран 21 пут за народног посланика на листи радикала у Ужичком округу. Беше један од чланова Главног одбора и један од првака Радикалне старнке... Силом прилика напушта Србију и бежи у Црну Гору 1886., а потом и у Русију... У избеглиштву проводи 3 године... Краљ Милан и напредњаци спремали су му хапшење и суђење за убиство посланика Вељка Јаковљевића... У Београд се враћа 1889. из Русије... Преко Крагујевца и Чачка креће за Ужице... Тог априла 1889. свечано је дочекан и поздрављен у Чачку... Овај борац за народна права и слободе, вратио се у Србију у време краља Александра Првог Обреновића... У Београду 1899. на Ивањдан извршен је атентат ка краља Милана, што је послужило као повод за нови обрачун са радикалима... Прота Милан био је Карађорђевац, па је затворен у Ужицу и у оковима спроведен до Београда... Осуђен је на 20 година тешке робије у казамату београдске калемегданске тврђаве... Рашчинили су га у цркву Ружици на Калемегдану... Овај неуморни борац за грађанска права и слободе народне, доживео је овим срамним чином најтежи моменат у свом животу... Тада му је Архимандрит Иларион Весић професор богословије рекао да није Цркви згрешио, већ да му је ово последица земаљских закона... Носио је свештенички чин овај ужички прота више од 30 година, а сада је страдао на правди Бога, подносећи тешка и горка животна искуства, као и најгнусније понижење... Био је и остао дика и понос своме роду и народу, и као свештеника и као политичар... Одувек је био највећи пријатељ оних прогоњених, да би и сам био прогоњен и рашчињен септембра те 1899. у време када је на месту Епископа жичког седео Сава Дечанац, а на месту Митрополита београдског Инокентије... Наредне 1900. (11 . септембра) на Усековање, краљевим указом амнестиран је и тиме ослобођен даље казне тешке робије... Свети Архијерејски Сабор СПЦ доноси одлуку и саопштава да је рашчињење протино извршено неканонски и оглашава се неважећим... Тако је несрећни прота поново враћен у службу и постављен за војног свештеника у Зајечару, па у Ваљеву, где је и пензионисан... Опет одлази на ужичку парохију, да би 1903. био изабран за протојереја ужичког... Те 1903. (23. октобра) посетио је манастир Острог и књаза Николу Петровића на Цетињу... Године 1915. са српском војском прелази пешке Албанију и један је од учесника великосрпске голготе и страдања... Упокојио се 30. априла 1917. у Риму, где је привремено почивао до 1. маја, а 8. новембра о Митровдану 1926. пренет је на ужичко гробље где и данас у вечном миру почива...
Здравко Милекић (монах Захарија) рођен у срезу рачанском у бајинобаштанском селу Заовине 14. априла 1889... Беше чувени комита у Првом светском рату... У месту рођења завршио је основну школу, у Београду нижу трговачку, а у манастиру Раковици монашку школу... Замонашио се 1909. на празник Благовести... Наредне 1910. постаје сабрат манастира Раче, захваљујући проти Милану Ђурић (такође Заовљанцу), који је запазио његов раскошни таленат и довео га у манастир Рачу... Најпре се подвизавао као јеромонах рачански, а потом постаје старешина рачански, када је за време свога управљања подигао споменик Војводи из Првог српског устанка Хаџи Мелентију Стефановићу у порти, и оградио исту порту високим зидом од сиге, обновио воденицу поточару, подигао стругару на Тари и први туристички дом на Калуђерским Барама... Са избијањем Првог светског рата, Захарије узима пушку у руке, а за појас прикачи бомбе и каму, па поста комита (борили се против окупатора у вихору Првог светског рата 1914-18)... Хајдуковао је пуне три године са својом комитском четом... Глава монаха Захарија била је уцењена и врло тражена српска глава, чија је цена дистизала 200 хиљада круна... На крају достигла је чак до износа од пола милиона круна... Ово ни мало не зачуђује, ако се има у виду колико је само Захаријева јединица задавала брига, колико је наносила губитака непријатељској војсци... Изненада 1. марта 1916. Војвода Захарије бива опкољен од старне непријатеља на Калуђерским Барама, у густим шумама планине Тара... Успео је да побегне, али је при бежанији сломио десну ногу и то на два места... Склонио се код јатака, а нешто касније предаје се властима, јер му је било потребно лечење и адекватна медицинска помоћ... По излечењу, хајдук опет бежи у шуму тарску где оснива нову чету... Септембра 2008-е године, обележили смо 90 лета од чувеног пробоја Солунског фронта, који остаде у аналима нашим српским уписан као најзадивљујућа победа на концу Првог светског рата... у којој је српски војник одиграо одлучујућу улогу... и када је за мање од 15 дана прешао више од 700 километара... Био је то прави јуриш војника пешака, који су из муке и патње родили и породили нашу слободу златну, те 1918. када је Бугарска капитулирана пред само 62 хиљаде војника Срба... Ова чувена офанзива окончана је ослобођењем Београда 1. новембра 1918... Изгинули војници солунци покопани остадоше у починку вечном на војничком гробљу српском Зејтинлику украј града грчког Солуна... и нека им је вечан спомен и незаборавно велико хвала... На вест о пробоју Солунског фронта, чета Војводе Захарија преврнула је непријатељски воз препун муниције и страних војника, у ужичку реку Ђетињу... По завршетку рата, ужички окружни суд, читаву годину дана проводи разматрајући има ли кривице код Захаријеве чете и доноси пресуду у којој се каже да Захарије и његова чета нису криви... После ослобађања од сваке кривице пуштен је... У Другом светском рату 1941. био је четнички командант... Године 1942. заробљен је као Дражин четник... Ухапсили су га Немци опет на Калуђерским Барама... Депортован је најпре у београдски логор на Бањици, а затим у немачки логор Дахау... Године 1943. пуштен је на слободу... Године 1944. и 1945. наступа као четник Павла Ђуришића... Одлази у Америку у емиграцију 1945. у државу Илионис, где му близак пријатељ постаје Свети Владика Николај Велимировић... Рашчињен је... Женио се и из тог брака добија два сина и ћерку... Упокојио се 1953. у Либертвилу у држави Илионис... На сахрани 27. септембра о Крстовдану о Здравку беседи надгробно слово... Свети Владика Николај, истичући значај непобедиве победе Здравкове животне борбе... са сузом заискреном у оку непомућеном и чистом...
Нема коментара:
Постави коментар