Други дан би посвећен делу и стваралаштву прошлогодишњег добитника ''Рачанске повеље'', Петеру Хандкеу. Поздравну реч изустио је председавајући овим скупом, господин Часлав Ђорђевић: ''Трибина посвећена Петеру Хандкеу... Хандке и Кустурица, блиски по питању гледања на Србију... Када је почело комадање Југославије, Хандке почео да се оглашава својим текстовима. Примећује да свет све више иде за интересом... Он је волео Југославију. Крстарио Словенијом... Доживљава све трауматично. Долази до спознаје да извештачи пишу једнострано. Да се лаж пласира место истине... Сукоби, ратови... Кривац – Србија... Писање без увида... Фабриковање неистине на један диктиран начин. Поставља се зид за истину... Бунтован по својој природи, Хандке долази у Србију из Француске. Долази у Србију да би дошао до истине. Долази у Београд, у манастир Студеницу, преко Мораве све до Дрине... Путује кроз Србију... Исписује координате Србије – распеће Србије које је у току... У Бајину Башту долази 7-ог новембра 1995. Ишао на Дрину до моста. Чули су се митраљези. Стаје подуже на мосту. Хтео је да крене према Босни – Скеланима. Сутрадан рано одлази на аутобуску станицу. Иде на урвине 'Сточије пијаце'. Суочава се са вранама и празнином. Започиње монолог са собом - у себи. Отвара ту неке своје теме... Новцем се све може купити... У свом ћутању поставља кључно питање – 'Сада ми је само до правде... Можда...'. После повратк креће са тим својим обрачуном... Обајвљује 'Зимско путовање - правда за Србију'. Не просипа хулу. Његово писање је неутрално. Није пристрастан у односу на Србију. Дочекан на нож – што није нападао и грдио Србију... Последице тога – са париске сцене, скида му се представа, укида му се Хајнеова награда. Кренуле су одмазде... Циљ му је био да оде у Сребреницу. Отишао да се лично увери колико у свему томе има истине. Ишао је и по други пут и тамо је оставио 30 хиљада марака. Дошао пешке у Бајину Башту посматрајући српска спаљена села... Принципијелан. Неодољива потреба да брани истину... Косово када се догодило, доноси 50 хиљада награде у Велику Хочу и даје сиротињи. 'Протуве признале државу протува' – његова изјава објављена у листу 'Фигаро'... Роман 'Моравска ноћ' никако да изађе''...
Први од излагача који проговор о Хандкеу, би Ђорђе Писарев, који нам у свом јесењем есеју најпре рече: ''Изгубили смо однос према стварности... Живимо без путоказа... Стварност је звук сирене у магли... Искривљени свет... Нема позитивних резултата... Нисмо само сенке изгубљене у магли... Србија преко граничне реке, огромна соба сирочета... Најгора је тиха равнодушност... Петер Хандке нам помаже да сагледамо сами себе, да видимо наше границе... Нисмо ради да будемо само пужева кућица... Живот се одвијао у Вишеграду само на гробљима, а у Сребреници никако... Усуд историје... Збуњује нас растегљив морал... Може ли се живети и помирити, да сте због неких илузија протраћили године?... Велико и мало, битно и не битно... Само смртни људи могу да сањају... Када се сведу рачуни... Сунце се поново рађа после апокалипсе... Лудачки ветрови... Неће бити изгубљени као сузе на киши... Бесловесне звери нисмо''...
Уследио је осврт Фрање Петриновића, који нам објашњава, како је то Петер Хандке постао Петер Хандке: ''Године 1966-е путује у Америку, у Принстон, на скуп књижевника - грпа 47. Млад човек са битлс фризуром и танким брчићима. Рекао је да је време да се прекине и јавно каже – 'Време је да завршимо са овим описивачким срањем и да кажемо нешто ново'. Био уверен у своју сопствену властитост. Имао само два романа (Стршљен, ...). Наставља да објављује и друге романе. Јављају се и преводи у Југославији... Увек пише само о себи... У то време био је један од ретких писаца, који је у своју прозу инкорпорирао причу о стварности и једну мета причу – сумњу у језик. Хандке напада лицемерство језика. Разарање маске образивне, која постоји у језику и нашем поимању стварности... Био је нападан због извесне неангажованости... У 'Кули од слоноваче' покушао да разара оно што је лажно – стереотипе... Неки романи су дословно парафразе Кафке. Говори о преображају, који је стваран физички... Код Хандкеа је загледање у унутрашњост себе са стравичним пследицама. Да сагледамо чувени голманов страх у тренутклу пенала. Завиривање у властиту мрачну унутрашњост... Хандке се поиграва са језичким конвенцијама... 'Ругање са публиком' - представа. До бола прецизни унутрашњи доживљаји... Цинични свет, у распаду свих моралних начела. Терор коме смо изложени, лажни митови и слике модерне цивилизације, огољени интереси... Хандке – побуна против те унисоне слике... Од своје 24-е године, бије битку са устаљеним шаблонима... Делује на особен начин и напада оно што би могло да изгледа као темељна вредност. Све вредности доведене у питање... Забада прст у око... Комеша... таласа... Јавни шамар... Закључак би био, ипак се може рећи да је, Петер Хандке постао Петер Хандке''...
Последњи од предавача излагача би Васа Павковић, који је говорио на тему ''Петер Хандке – понављање путовања''. Почело је овако: ''Путеви и кад нису кружни јесу понављање... Понављање... Сећање и памћење. Предност Хандке даје сећању... Књига 'Спори повратак кући' изазива књижевни скандал. Ударио шамар у Америци (групи 47). Млади Хандке мисли другачије, мисли својом главом... Мрмљање – реакције публике... Волим и поштујем... 'Негде мора, макар' – каже Хандке као млад човек. 'Живети без поезије' – песме... 'Голманов старх од пенала' прва Хандкеова књига изашла на српском језику у преводу Жарка Радаковића. Перспектива је двоструко обрнута... Све књиге Хандкеа баве се уметношћу, естетиком, естетичким питањима... Драма за читање 'Кроз село'... Породична драма 'И праведност хоћу'. Мучки убијене душе. Живи су вечито гоњени... Хандке сам себе дефинише као лирског приповедача... Књижевни стил за Хандкеа је изнад свега... Дело Хандкеа је изузетно богато. Обајвио је преко 70 књига које су преведене на преко 30 језика... Пише и бави се о нама - правда за Србију... Номадски дух присутан у његовим књигама... Није могао да затвори очи пред збивањима... Самосвестан Хандке верује да је истина непоткупљива... да има будућност... Тешко је рећи какав је усамљенички глас овога писца... Није атрактивна и лака његова литература... Таржи ангажовање... Поново је васкрсао тип самотњака... Има храбрости да очајава''...
Уследило је краће надовезивање на причу о Хандкеу Часлава Ђорђевића који рече: ''Обајвио је приче о Драгољубу Милановићу на 730 страна на немачком где се пита – да ли је кр ив пуж који носи своју кућицу или је крива нога која оличава силу, моћ?... Питање које Хандке отвара, којим се заокупља... Принципијелност... Стварно прилази ставрима, да би се дошло до истине''...
Дошло је и дугоочекивано књижевно вече. О књигама ''Док анђели спавају'' ауторке Марине Рајевић Савић, говорили су Гојко Тешић и Радован Поповић. Најпре се речи латио Поповић и овако започео: ''Марина Рајевић Савић јесте култна личност књижевности, легенда у новинарству по телевизијској серији која је преточена у 3 књиге, а четврта је на путу. Снови се могу остварити и од њих не треба никада одустати. Ушла у наше домове по изузетној ТВ серији. Сви животи су лепи и тешки. Ушла у животе разних људи. Галерија ликова – од Патријарха Павла до Љубе Тадића, Мире Ступице... Подстакла је да људи отворе душе. Животописи драгоцени... Успела је и да мале људе, њихове драме и радости, осветли на деликатан, а занимљив начин... Књиге за будућност... Књиге о овом времену. Отварање душе људи, радила вешто као психотерапеут. Захтевало је истраживање, старховите припреме. Дочарала и приближила нам велике, али и мале људе. То нико није успео, захваљујући божијем дару који поседује''... Уследило је приказивање мањих делова из најгледанијих епизода овог чувеног серијала... Почев од рајске баште Рајића у Пећи (ауторкино место рођења) пре и после 1994... Разговор са Патријархом Павлом... Затим се могла чути и реч уредника овог издања господина Гојка Тешића, који рече: ''Рећи шта човек мисли без патетике... Нашла се у рачанском рају... Разговори који су култни... Више их на телевизији нема. Умети разговарати је посебна вештина – уметност. Умети питати, умети слушати. Нема је на медијима, на неком од државних програма. Нико не зна како ће да разговара са својим јунацима. Умети питати, скрити од саговорника оно што ће бити питано. Отварала душе саговорника, па су одговарали и оно што не би. Није типичан класични интервју. Ово су приче, дијалози између двоје изузетних саговорника. Пролази кроз животе тих јунака. Антологијска серија које више нема. Књиге – документи, разговори о трагичним ситуацијама малих обичних људи, људи који су живели дупле животе. Приче које нигде нисмо могли чути ни прочитати. Успела да пропита све од Патријарха Павла до неких несрећника који су били по робијама. Сурови, искрени, болни разговори... Едукативна емисија и више од тога... Живе тешке приче, које је извукла од својих саговорника... Симбол – икона српског новинарства и више од тога... Обратила се кратко и сама ауторка која је признала да јој је најдража емисја са Љубом Тадићем који је управо у тој емисији рекао ''Живимо сад и никад више''... Признала је пред публиком да ју је Радован Поповић наговорио да преточи ТВ емисије у писану реч - у књиге. И да заслуге нема. Постоји само божија милост и труд... Уследио је ТВ прилог из емисије са Момом Капором, који је рекао да је глума ефемеран посао, али га гумац воли, у којој је испричао најлековитију причу о љубави... На разговор са проф Предрагом Бајчетићем чекала је пуне 3 године захваљујући својој упорности. Управо је упорност она особина која би требала свакога од нас да краси. За себе каже да је ТВ аутор... Приказан је и снимак Марaдониног доласка у Београд... Када је припремала књигу, изнова је виђала исте људе, бирала и одабирала фотографије. Овај рад на књизи би раван правој авантури. Последњи ТВ рад имал је 2006-е године на студију Б... Увек себи воли да постави питање – ''Зашто ја то радим?''... Прилазила је искрено и озбиљно саговорницима. На њу су итекако утицали сви ти разговори.... Циљ јој беше да пренесе поруку до читалаца...
Након књижевне вечери уследила је монодрама ''Похвала лудости'', рађена по чувеном делу Еразма Ротердамског које је настало у време када се само због једне речи горело на ломачи (крај 15 и почетак 16 века). Беше то време када је сав свет полудео... Аутор ове књиге прославио се, стекавши углед и славу, иако је књига била и забрањивана... Читав свет и данас јесте једна велика лудница... А срећа изгледа јесте могућа једино уз лудост...
Нема коментара:
Постави коментар