МАРТОВСКИ ПРОЗОР…

Месец март 2006-ог лета Господњег у коме тражим утеху, тражим објашњење, тражим смисао и бар једну мисао да ме утеши. Има ли боље мисли и дубљег смисла него што је то мисао мог Деке и моје Утехе, Светог Владике Николаја Велимировића. То су свете мисли сливене у једну Свемисао, Свечовечанску, Свебожанску, СвеБогочовечанску, у мисао Христову. То су мисли забележене на Охридском језеру у периоду између 1921. и 1922. године по Христу. То су мисли преточене и уобличене у дело Светог Владике нама познато као МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ. Свети Владика је имао испред себе светло и чисто језеро, бисерно, а ми, а сви ви, а ја грешна, шта имамо? Имамо две мутне, каљаве, набујале, немирне реке Пилицу и Рачу, несташне и дивље. Имамо још немирнију, узбуркану, немилосрдну реку Дрину. Имао реку и речице, изашле из свог корита, због снегова који се отапају са наших планина. Нису реке надошле и нарасле само због зимских снегова, које отапа ово рано пролећно сунце, већ су реке надошле и због преобилних киша, али и  суза које ипак теку и недају се ничим зауставити. Плакао је Свети Владика на обалама охридским, а вечерас плачем и ја на обалама дринским и рачанским, док понављам речи, док преживљавам мисли Светог Владике: ''ГОСПОДЕ, ЛЕПИ УБРУСЕ МОЈ, ОПТОЧЕН ЗЛАТНИМ СЕРАФИМИМА, СПУСТИ СЕ НА МЕНЕ КАО ВЕО НА УДОВИЦУ, И ПОКУПИ СУЗЕ МОЈЕ, У КОЈИМА ВРИ ЖАЛОСТ СВИХ ТВОЈИХ СТВОРЕЊА''.

Тражим, оловком подвлачим, траг да оставим, да забележим, које мисли кроз срце ми пролазе, које мисли кроз душу ми клизе, које мисли ме теше и из блата подижу. Брзо их налазим, скоро на свакој страни, бар по једну уочим. ''ГОСПОДЕ, АКО ИМА И ЈЕДНО ДОБРО ДЕЛО НА ЗЕМАЉСКОМ ПУТУ МОМЕ, РАДИ ЊЕГА ЈЕДНОГ ИЗБАВИ МЕ ОД САПУТНИШТВА КРВНИКА И БЕЗБОЖНИКА. ГОСПОДЕ, ГОСПОДЕ, ЈЕДИНА СРЕЋО МОЈА, СПРЕМАШ ЛИ КОНАКЕ ЗА УГРУВАНОГ ПАЛОМНИКА ТВОГА? СУЗЕ ПРАВЕДНИКА ТИ БРИЖЉИВО ЗБИРАШ И ЊИМА СВЕТОВЕ ПОДМЛАЂУЈЕШ. ЈЕР ШТО СЕ ВИШЕ К ТЕБИ ПЕЊЕМ, СВЕ ВИШЕ МЕ ЉУДИ ЗАТЕЖУ НАНИЖЕ, У СВОЈ БЕЗДАН. ОД СВЕГА ШТО РАСТЕ У ГНИЛИНИ ЗЕМЉИНОЈ НАЈРЕЂИ СУ ОНИ ШТО У БОГА ВЕРУЈУ''.

Радујем се пролећу, јер ме оно весели. Радујем се што чујем птица пој и што прозоре затворене могу да отворим и кроз њих пролећмо сунце и ваздух чист у кућу да пустим. Радост је кратка, јер чујем и што не желим да чујем, јер чујем  што ме потреса, што ме не весели, што ме боли. Чујем кроз отворене прозоре допиру ружни гласови, допиру гласови оних који вређају оно Најмилије, допиру хулитељски гласови, гласови оних који руже Господа и све што је свето. Страшно се потреса биће крхко и уместо њих у себи понавља и каже у име њих, у име њихово ОПРОСТИ ИМ БОЖЕ. Опрости им и ако знају и ако не знају шта чине. А да би ми било бар мало све ово јасније, Свети Владика каже: ''СУВИШЕ ТЕ ИМА, ГОСПОДЕ, ДИСАЊЕ МОЈЕ, ЗАТО ТЕ ЉУДИ НЕ ВИДЕ. СУВИШЕ СИ ОЧИГЛЕДАН, ГОСПОДЕ, УЗДИСАЊЕ МОЈЕ, ЗАТО ЈЕ ПАЖЊА ЉУДИ ОКРЕНУТА ОД ТЕБЕ И УПРАВЉЕНА НА ПОЛАРНЕ МЕДВЕДЕ, НА РЕТКОСТИ У ДАЉИНИ. ГЛЕДАМ РИБУ КАКО ИЗДИШЕ ЧИМ СЕ ИЗВАДИ ИЗ ВОДЕ И ВЕЛИМ: ТАКАВ САМ ЈА! АКО МЕ ИЗВАДЕ ИЗ ЗАГРЉАЈА ТВОГА, ТРЕНУТНО ЋУ ИЗДАХНУТИ КАО РИБА БАЧЕНА НА ПЕСАК''.

Кроз исти тај прозор допиру и гласови оних што из даљине говоре, гласови које њихове поштоноше под прозор ми доносе због којих се Светом Николају Охридском и Жичком молим да ме се пред престолом Цара славе сети, као што се и ја сада сетих места где он рече: ''ДА МРЖЊА НИКАДА НЕ САВИЈЕ ГНЕЗДО У СРЦУ МОМЕ ПРОТИВ ОНИХ, КОЈИ МИ ЗЛО СНУЈУ. ДА СЕ СЕТИМ КРАЈА ЊИХОВА, И ДА БУДЕМ СПОКОЈАН. ДУГЕ СУ ПРИЧЕ, ПРЕДУГЕ; КРАТАК ЈЕ МОРАЛ - ЈЕДНО СЛОВО. ТИ СИ ТО СЛОВО, СЛОВЕСНИ БОЖЕ. ТИ СИ ТАЈ МОРАЛ СВИХ ПРИЧА. ЈЕДНА ЈЕ СУШТОСТ СВИХ СТАВРИ; ЈЕДАН ЈЕ МОРАЛ СВИХ ПРИЧА. СТВАРИ СУ БАЈКЕ О НЕБУ. СМИСАО ТИ СИ СВИХ БАЈКИ. ЉУБАВИ МОЈА, ПОМИЛУЈ МЕ!''.

Тешко ми ја да признам да је љубав негде побегла од нас, негде се склонила, ишчезла и нестала. Јер да је има бар мало, бар једно зрнце, бар једно зрно песка, не би све ово било овако, нити би све изгледало као што изгледа. А ко би лепше, а ко би боље умео словити о њој, о љубави, ако не он, свети Николај,који је био сав љубав, који се обукао свељубављу Христа Богочовека. '' КАДА ЉУБАВ ЉУБАВИ ХОДИ У СУСРЕТ, НИШТА ЈОЈ СЕ НЕ ДОГАЂА. ВРЕМЕ И ПРОСТОР ИЗМИЧУ СЕ С ПУТА ЉУБАВИ. ЉУБАВ НЕМА ИСТОРИЈЕ, НИТИ ИСТОРИЈА ЉУБАВИ. ДОГАЂАЈИ СУ ЦИЉ БЕСЦИЉНОМЕ И ИСТОРИЈА БЕСПУТНОМЕ. МАЈКО НЕБЕСНА, ЉУБАВИ МОЈА ЈЕДИНА, ОСЛОБОДИ МЕ РОБОВАЊА ДОГАЂАЈИМА, И УЧИНИ МЕ СВОЈИМ РОБОМ. НАЈБЕЉИ ДАНЕ СВАНИ У ДУШИ МОЈОЈ, ДА ВИДИМ ЦИЉ ЗАМРШЕНОГ ПУТА СВОГА''.

           

Свакодневно ми упуте људи, блиски и далеки, савет, препоруку. Нуде решење и беседе како најлакше решити још увек не разјашњено и замршено, заплетено, саплетено, вешто упаковано, запечаћено, одложено, заборављено, заувек завршено. Мени после свега понестаде свега, понестаде речи, па прибегавам свом молитвеном заступнику Светом Николају и његовим мислима служећи се одговарам саветодавцима: ''ОТУЖНИ СУ МИ САВЕТИ ЉУДСКИХ СТАРЕШИНА И МУДРАЦА, - О КАКО СУ МИ ОТУЖНИ - ОД КАДА ТВОЈА МУДРОСТ ЗАТРЕСЕ МОЈЕ СРЦЕ И МОЗАК, СВЕТИ БОЖЕ. ДВЕ ХРАБРОСТИ ПОТРЕБНЕ СУ ПОКАЈНИКУ - ЈЕДНОМ ХРАБРОШЋУ ДА ЗАПЛАЧЕ НАД СТАРИМ ПУТОМ, А ДРУГОМ ДА СЕ ОБРАДУЈЕ НОВОМ. СУЗЕ ПОКАЈНИКА ПЕРУ ТАМУ СА ОЧИЈУ, И ДАЈУ ДЕТИЊИ СЈАЈ ОЧИМА. У МОГ ЈЕЗЕРА ОКО ЈЕ КАО У СРНЕ, ВАЗДА ВЛАЖНО И ДИЈАМАНТСКИ СЈАЈНО. ЗАИСТА, ВЛАГА У ОЧИМА ИСУШУЈЕ ГНЕВ У СРЦУ''.

Разлог плача и туге није због изгубљеног, није због немања жељеног. Разлог плачевног стања јесте услед губитка свеопштег, свенародног и свеличног покајања, услед гажења поста, услед не творења молитве, услед не одласка у храм на евхаристијску сверадост. Кад би знали, кад би само знали снагу и важност молитве, не би је напустили, не би је загубили и запустили ни за трен. Само он који је био сав молитва и свемолитва о њој може овако да збори и овако Христу Богу да се моли: '' СВЕ ДОБРЕ РЕЧИ, КОЈЕ У МОЛИТВИ УПУТИТЕ ЊЕМУ, ВРАЋАЈУ СЕ ДВОГУБО НА ВАС. СВЕТЛОСНИ ЦАРЕ МОЈ И БОЖЕ МОЈ, ТЕБИ СЕ ЈЕДИНОМ МОЛИМ И ПОКЛОНИМ. ИЗЛИ СЕ У МЕНИ КАО БУЈАН ПОТОК У ЖЕДАН ПЕСАК. САМО СЕ ТИ ИЗЛИ, ЖИВОТВОРНА ВОДО, ЛАКО ЋЕ ОНДА ТРАВА РАСТИ ПО ПЕСКУ, И БЕЛИ ЈАГАЊЦИ ПАСТИ ПО ТРАВИ. САМО СЕ ТИ ИЗЛИ У СУХОТНУ ДУШУ МОЈУ, ЖИВОТЕ МОЈ И СПАСЕЊЕ МОЈЕ''. 

Како тек вечерас и како после свега, да назовем овај свет, овај град, ову обалу, ја неписмена, ако је он Свети Николај свеписмени назва ДОЛИНА СТРАХА И ПЛАЧА. Како?...

''ЗАТО ГРЛИМ КАМЕН КАО САБРАТА У ПРОПАСТИ И КАО САБРАТА У МОЛИТВИ И СПАСЕЊУ'', каже Свети Владика. Како да загрлим камен, када камења више нема, кад камење однесе набујала река? Да, због камења кога нема, због камења, због пријатеља ПЛАЧЕМ И УЗДИШЕМ. Осетио је и Свети Владика, осетио и записао: ''КАДА СУНЦА НЕМА, НАЈСТРАШНИЈЕ БУРЕ ШИБАЈУ МОРЕ. ВЕРА ЈЕ МОЈА ЈЕДИНО ОЗБИЉНО ЗНАЊЕ МОЈЕ. СВЕ ДРУГО ЈЕ ДЕЧИЈЕ САБИРАЊЕ ШАРЕНОГ ШЉУНКА НА ЈЕЗЕРУ. ВЕРА ЈЕ МОЈА ЈЕДИНО ОЗБИЉНО ЗАНИМАЊЕ ЖИВОТА МОГА. ЗАИСТА, СВЕ ЈЕ ДРУГО КОМЕДИЈА ЧУЛА. ДОЂИ, ГОСПОДЕ, МОЈА ТЕ НАДА ЧЕКА!''.

 

Мучно, тешко, тескобно јесте, али очају ту место није. Не дај му места, не дај му простора, јер он се уселити не сме и не мора. Храбро застани на месту где те сусретне, суочи се и порази га. Не палши се и немој се скривати, немој бежати. ''МУЧЕЊЕ ВАШЕ САСТОЈИ СЕ У БЕЖАЊУ ВАШЕМ. ИЛИ БЕЖИТЕ ОД ТАМЕ КА СВЕТЛОСТИ, ИЛИ ОД СВЕТЛОСТИ КА ТАМИ. АКО БЕЖИТЕ ОД ТАМЕ КА СВЕТЛОСТИ, УЗБУНИЋЕТЕ СВЕТ ПРОТИВ СЕБЕ. ОНОМЕ, КО ИМА ЦИЉ ВЕЋИ ОД СВЕТА, СВЕТ НЕ МОЖЕ НИШТА'', каже Свети Владика.

Боже спаси нас да не пропаднемо, јер ево у марту нас море велика искушења: птичији грип, свињска куга, клизишта, померање тла, ерозије, одрони, испуцале и срушене куће, поплаве, потопи, изливене реке, киша, земљотреси, помрачење сунца... Народ се не каје и даље хули, псује и греши. Све су нам ово Божије опомене. Свети Николај каже: ''ОД ЗЛОЧИНА ЉУДИ ЗБУНИ СЕ ПРИРОДА, И НАПУСТИ РЕД СВОЈ. ЗБОГ ГРЕХА ЉУДСКОГ, ОД КОГА УЂЕ НЕМОЋ У СВУ ПРИРОДУ. НЕ ПЛАЧИ, ДЕТЕ МОЈЕ, СКОРО ЋЕ ГОСПОД ДОЋИ И УРЕДИТИ СВЕ. И УНЕСОХ ПОСТ У СРЦЕ СВОЈЕ, ДА БИХ ЊИМЕ УМОРИО СВЕ СТРАСТИ И ПРИСТРАСНОСТИ СВЕТСКЕ''.

Притаји се за час, за трен, примири се и гледај около себе. Ослушни, тајна се велика открива. Промени угао гледања и сагледавања свега унаоколо, свега што се налази ту око и поред тебе. Свети Владика, мој Дека и Утеха каже: ''КАД МЕ ЉУДИ ВИДЕ ЗАМИШЉЕНА, ОНИ ДРЖЕ, ДА ЈА О ЊИМА МИСЛИМ, ДОК ЈА МИСЛИМ О ТЕБИ. КАД МЕ ВИДЕ ТРУДОЉУБИВА, ОНИ МИСЛЕ, ДА СЕ ЗА ЉУДЕ ТРУДИМ, А ЈА СЕ ТРУДИМ ЗА ТЕБЕ. ДУШО МОЈА, БУДИ НЕМА КАДА ТЕ ВИЧУ. БУДИ НЕПОКРЕТНА, КАДА УДАРАЈУ О ТЕБЕ. И СТРПЉИВО ЧЕКАЈ ДОМАЋИНА СВОГА. ЗАИСТА ДОЋИ ЋЕ. РАДОСТ МИ НАТЕРА СУЗЕ НА ОЧИ, И КЛИЧЕМ: СПАСЕЊЕ ЈЕ МОЈЕ У ГОСПОДУ МОЈЕМУ! ОДБАЧЕНИ ОД СВЕТА, И КОЈИ ОДБАЦИШЕ СВЕТ, ТРЧЕ МУ У  СУСРЕТ, А МИЉЕНИЦИ СВЕТА СА УЖАСОМ БЕЖЕ ОД ЊЕГА. ПАШЋЕ ОД УМОРА КО СЕ САМО У СВОЈЕ НОГЕ УЗДА. НЕ КУКАЈ ЗА ТУЂИНЦИМА, ШТО ТИ ДОНЕШЕ БОЛЕСТ, И СРАМ, И РАНЕ ТЕШКЕ. ГОСПОДЕ МИЛИ И ПРЕМИЛИ, ВЕРУЈЕМ И ИСПОВЕДАМ, ДА СИ ТИ ЖИВОТ. САМО МИ ОТПУСТИ ГРЕХЕ, СЛАВО МОЈА, И СВЕ ОСТАЛО ДАЋЕ МИ СЕ САМО СОБОМ. ГОСПОДАРУ И ДАРОДАВЧЕ СВЕГА ШТО ЈЕСАМ И ИМАМ, УЗБАВИ МЕ ОД ГОРДОСТИ, ПОГИБИЈЕ БЕЗУМНИХ И ГЛУПИХ''.

Крај мартовске приче, преголеме ране, поглед кроз прозор упрт ка небу... Хамлетовска дилема БИТИ ИЛ НЕ БИТИ, а Свети Николај решава и поставља: ''ДУШО МОЈА ОКАЈАНА, БИРАЈ. ИЛИ ВОЛИШ БИТИ ИЛИ ИМАТИ. АКО ВОЛИШ БИТИ, ТВОЈЕ ИМАЊЕ НЕЋЕ ИЗНОСИТИ МАЊЕ ОД БОЖЈЕГ. АКО ВОЛИШ ИМАТИ, ТВОЈЕ БИЋЕ НЕЋЕ БИТИ ВЕЋЕ ОД МЕСЕЦА НА ДНУ ЈЕЗЕРА. СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМОЗИ ДУШИ МОЈОЈ, ДА СЕ НЕ ПРЕВАРИ, И НЕ ИЗАБЕРЕ ПРОПАСТ. ГОСПОДАРУ НЕБЕСНИ, ПРИМИ ДУШУ МОЈУ ЗА СВОЈУ СЛУШКИЊУ. ГЛЕ, ЈЕДИНА ЈЕ СЛОБОДА МОЈА, ДА СЛУЖИМ БОЉЕМ ОД СЕБЕ''.

Свети Владика Николај реши и дилему разреши, постави на здраве ноге, нама остави у аманет, који несрећни и кукавни погазисмо: ''БЕСКОРИСНЕ СЛУГЕ, ОБРАТИТЕ БРИГЕ У МОЛИТВЕ, КАО ШТО СЕ ЛЕД ОБРАЋА У ТЕКУЋУ ВОДУ, И ПОЖЊЕЋЕТЕ НЕОЧЕКИВАНУ ЖЕТВУ. МОЛИТЕ СЕ ГОСПОДАРУ ЖЕТВЕ, И РАЗУМЕЋЕТЕ ОНДА, КОЛИКО СУ УЗАЛУДНЕ И УБИТАЧНЕ БИЛЕ БРИГЕ ВАШЕ. ШТА ВРЕДИ СВИРАЛИ БРИНУТИ, АКО ЋЕ СВИРАТИ? СВЕ ЊЕНЕ БРИГЕ НЕЋЕ ПРОИЗВЕСТИ НИ ЈЕДАН ЗВУК ДОК СВИРАЧ НЕ СТАВИ СВОЈА УСТА У ЊУ. СМАТРАЈТЕ СЕБЕ ЗА НИШТА; НЕ ТРАЖИТЕ НИКАКВО ПРАВО, - И СВЕ ЋЕ ВАМ СЕ ДАТИ''.