Чудесни монашки стан, раширен крај обале речне, бисер разасут уз речно корито рачанско, са мноштвом водоскока, овековечене лепоте попут бесмртне славе Немањића, постао је станиште многих монаха, преписивача, песника, писаца и уметника. Камена творевина од сиге, складна и строга по изгледу, очаравајућа и пространа порта. Творац је обукао рачанску камену творевину у капут најдивнијих боја, нијанси и земљаних тонова. Под небом плавим, манастир нем и ћутљив спава, док чудесан архитектонски склоп монашког стана, са величанственим храмом, камење тешко уз обалу рачанску, узводно према Лађевцу, покушава да ваља. Храм Светог Спаса, велико чудо, са основом у облику слободног крста, дика је и понос бајнобаштанског краја. Мостићи рачански, манастирске капије и воденица поточара, ризница, библиотека са својих близу три хиљаде књига од посебног националног значаја, колекција и архива добро чувана, необичну и задивљујућу причу причају, причу о Рачи - манастиру велике судбине и своје најдубље тајне полако откривају. Рача прича и говори, али своје тајне не открива баш свима. Време оснивања монашкога стана рачуна се у периоду од 1276. до 1282. лета Господњег, када су по наредби краља српског Драгутина Немањића, праунука Немањиног, по жељи старијега сина краља Уроша Првог и краљице Јелене Анжујске, по благослову Милутиновог брата, неимари започели посао на изградњи Раче, манстирског утврђења, на десној обали истоимене речице Раче, ту близу ушћа, крај реке Дрине. Оснивач, ктитор и задужбинар краљ Драгутин, сахрањен беше у манастиру Ђурђеви Ступови, у Расу, који је лично обновио и то у капели, коју је приликом исте те обнове и дозидао. Овај врли манастир Ступове, подиже његов прадека велики жупан Стефан Немања, а свети краљ Драгутин га обнови и капелу му озида, као што рекох мало пре. Краљ, ктитор рачански, познат је и под именом монах Теоктист, чије свете мошти почиваше у Ступовима рашким све до пред крај 16-ога века. Узводно уз речицу Рачу, данас су темељи порушеног монашког града - маленог и ћутљивог преписивачког дома, скита Светог Георгија, у коме је радило чак три стотине калуђера, у манастиру званом Бања. Рача је у периоду између Првог и Другог српског устанка била велико видело и жила куцавица соколске нахије, прозор у ослобођени свет. Добила је име Дом Спасов у част храмовне славе Светог Христовог Вазнесења, небеског покровитеља монашке обитељи. Рача је запамћена не само као центар преписивачке културне баштине, већ и као знамење соколског војводства. У њој се развила и завиорила, у њој се и дан данас чува, устаничка застава из 1807. лета Господњег, застава из првог српског устанка, храброг Карађорђевог војводе Хаџи Мелентија Стефановића. У Рачи су живели и на књизи радили знаменити преписивачи, Кипријан, Јеротеј, Христофор и Григорије, многи знани и незнани јунаци Рачани, како у Лађевцу каменом, тако и у избеглиштву, у Угарској, са истом ревношћу и књигољубавним жаром. Рача једна од престоница српске писмености, данас је највећи монашки град бајинобаштанскога краја, мирна речна лука, велики духовни и културноисторијски центар. Рача је ваистину, Рача је заиста, манастир велике судбине. Пожелите ли можда и ви да дође те у ову поносну, пркосну и прекрасну обитељ, што ћути под небом плавим, која задивљује не само својом лепотом и духовношћу, већ својим нетакнутим миром, немим сведочењем и упорним трајањем кроза све ове минуле векове...
Нема коментара:
Постави коментар