Рођена на прохладно јутро Божићње 1837-е године у Mинхену као четврто дете у надвојводској породици од оца Максимилијана и мајке Лудовике. Имала је сестру Хелену. Одгојена је у окружењу које ју је обасипало неизмерном љубављу. Са 16 година пошла је на веридбу сестри Хелени. Био је то унапред уговорен брак, по обичајима света у коме је стасавала омалена Елизабета. Возећи се кочијом цар Фрањо Јосиф Први Фердинанд, будући младожења, спази крајичком ока прелепу девојку, која трчкара по ливади, притом певушећи аустријску химну. Беше то љубав на први поглед. Толико га опчини прелепа девојка, тако да цар уместо сестре Хелене проси руку прелепе Елизабете на дворском балу на опште изненађење и запрепашћење свих присутних. Са 17 година удаје се за Јосифа Првог 1854. у Бечу. Било је то велико славље на бечком двору, које је трајало пуна 3 дана. Постала је царица најмоћније државе у Европи, после Русије. Била је најлепша жена ондашњега света, најлепша императорка Европе.
Већ на почетку брака увидела је да брачни живот није онакав каквим га је замишљала, но ипак назад се није могло, а ни смело. Цар је често бивао одсутан, а свекрва Софија обасипала је и затрпавала новопридошлу снају новим и новим обавезама, лишавајући је сваког права одлучивања. Елизабета је волела слободу, и то јој је тешко падало. Сукоби са свекрвом су се интензивирали, дој је цар затварао очи пред већином проблема. Почела је да запада у дубоку тугу, које се никада није ослободила. Туга је постала њена једина верна пратиља, звезда водиља, велики покретач, али и пријатељ. Живот тужне лепотице почео је да наликује на праву античку драму са трагичним епилогом. Као прво дете рађа ћерку Софију, а годину дана касније Жизелу Марију Валерију. Иако је осетила искуство мајчинства, то није очито било довољно, па постаје све тужнија и несрећнија. Своју тугу утапа у мору путовања. Иако се оглушила о свекрвина упозорења, храбра и енергична Елизабета (Сиси – како су је звали) са двогодишњом ћерком Софијом креће на пут у Угарску 1857. где умире двогодишња Софија. Само после годину дана од ове трагедије рађа првенца сина Рудолфа будућег престолонаследника славних Хазбурговаца. Имала је још једног сина Гизела. Свекрва Софија баварска принцеза тражи старатељство над њена два сина и остварује то право. Овим чином криза између снаје и свекрве само се још више продубила. Елизабета пада у депресију, држи дијете, жели да поврати витку линију и килажу пре порођаја. Одувек је водила рачуна о себи. Радила је вежбе, хранила се лагано, неговала косу и лице, била пажљива и селективна у одабиру одеће, бавила се спортским активностима, одлазила у шетње по природи. Била је висока 172 цм, тешка 50 килограма. Обим струка одржавала је на 50 цм. Красила ју је дуга густа смеђа коса. Чешљала се по три сата. Купала се у маслиновом уљу. Спавала је на обичном чаршаву. Као еликсир младости испијала је по 5 до 6 живих јаја и свеже кравље млеко. Волела је сладолед, шкољке и баварско пиво. Била је најбоља жена ловац.
Постаје све слабија, рањивија, осетљивија. Изолација у Бечу. Бране јој да види супруга, који се одаје ванбрачним аферама и љубавним авантурама. И даље пада у све већи очај и безнађе. Некад срећна, насмејана и весела, сада утеху прналази у новим путовањима. Обилази: Мадеру, Мајорку, Малту, шпанско приморје... Затим се на три месеца зауставља на острву Крф, које је први пут посетила 1861. када ју је у ''Мон Репу'' угостио Енглез пуковник Сер Хенри Сторкс. На Крф долази њена сестра Хелена и супруг, који је у то време вара са једном балерином. Јосиф је свега једном био на Крфу и провео укупно два дана на њему. Са Крфа брачни пар креће пут Венеције да би видели децу. Након тога ''срећна породица'' враћа се на бечки двор. Елизабета се опоравља. Њено психичко стање се побољшава. Енергично и одлучно враћа се својим царским дужностима и обавезама, које почиње и да извршава. Тако је на њеним залагањем 1860. створена двојна монархија са Угрима - Аустоугарска монархија. Љубавни односи са мужем изгледало је да су се изгладили, након чега се рађа у Будимпешти ћерка Марија Валери. Тек после свекрвине смрти повратила је одузето право да буде старатељ своје рођене деце.
Све време њу је гриза савест и чинило јој се да није довољно пажње посветила деци и унучићима, да није имала довољно времена за све њих. Фрањо све отвореније почиње да живи са љубавницама. Њен живот потресају непрестани трусеви великих породичних трагедија и скандала. У позадини иза свега лежала је преголема туга и бол. Један од разлога њеног повлачења на Крф били су и скандали сина Рудолфа, о којима се препричавало не само на двору, већ и ван њега. Рудолфа је родила у 21-ој години. Оженила га је са Стефани Стефанјом белгијском принцезом. Рудолф је сада њен највећи проблем. Афере су многобројне. Још страшнија вест стиже до ње - и снаја Стефани има љубавника. Рудолфа и љубавницу Мери (Марија Вестеро ћерка мађарског дипломате и једне Гркиње, имала 17 година) убија аустријски двор и тајне службе. Отровани су. По званичној верзији извршили су самоубиство. Окарактерисано је као политичко убиство.
Умела је да побеђује меланхолију и да поврати животни елан. Волела је да носи једноставне хаљине и накит не много упадљив. И на пријемима бивала је одевена у једноставне хаљине. Облачила се пред великим огледалом. Преферирала је ведар стил у облачењу. После смрти оца, сестре и стрица и 1889. губитком вољеног сина Рудолфа, пада у дубоку депресију и обалчи црнину - црне хаљине и црна одела. У црнини остаје до краја живота. Постаје бака у 37-ој и прабака у 58-ој години живота. Потресају је нове трагедије. Фрањин брат Максимилијан 1863. прихвата круну Мексика и бива убијен 1867. Фрањин нећак Фрањо Фердинад Други бива убијен 1914. у Сарајеву од старен Гаврила Принципа. Жели да оде негде далеко, што даље од непријатељских удараца које бол задаје њеном нежном срцу. Тако 1889. купује вилу ''Враила'', а у периоду 1889-1891. завршена је палата ''Ахилион'' - њено скровиште од муке, њена мирна лука, сигурно уточиште, за чију декорације је заслужна сама. Иако је у то врема Крф био сиромашно острво палата Ахилион се не може поредити ни са једном палатом у свету до духу космополитизма који одише и исијава у палати, како споља тако и изнутра. Последње године проживела је у Ахилиону. Стил у коме је изграђена зграда је неокласицизам, са елементима Помпеје у архитектури. Неке делове намештаја донели су Максимилијан и његова жена Шарлота из Мексика.
Често је читала. Поезија јој је била омиљена. Сваки дан је по два пута читала једну исту песму, која је објављена тек након њене смрти. Волела је да пише. Волела је лов, јахање. Имала је богату преписку. Одмарала се на плавом каучу на коме је сањала своје најлепше плаве снове. У ормару за књиге поред албума са породичним фотографијама, чувала је књиге омиљеног Хомера, Хајнеа и есеје грчких философа. Обожавала је грчку историју и митологију, а њен идол био је хеленски надјунак Ахил. Њен намештај био је елегантан, фукционалан и једносатван, баш каква је и била и она сама. Била је паметна, жељна знања и учења. Да није била царица, кажу да би сигурно била успешна на пољу науке. Волела је да шета по природи Крфа. Ако су руте бивале дуже користила би јавни превоз или би јахала прелепе липицанере купљене у Словенији, које је много волела. У башти Ахилиона имала је свој балкон, малу терасу, где је проводила сате у читању. Било је то место њене осаме, где је у тишини ткала свој унутрашњи солилоквиј. Њен велики учитељ и пријатељ беше Грк Констандинос Коста Христоманос. Једном је рекла: ''Кад чујем да неко говори грчки, то је као да слушам музику''. Њих двоје могли су и по три сата да причају без престанка. Костас је водио Дневник. Написао је и књигу о њој. Био је човек писама и театролог. Дописивали су се и шетали по Крфу. Елизабета је путовала по Балкану, разним морима и дестинацијама. Путовање је за њу представљало прави изазов, ужитак и задовољство, али не и долазак на коначно одредиште и досезање жељеног циља. Након што је запала у дубоку кризу и депресију, рекла је ћерки да жели смрт, уз сада пророчке речи: ''Надам се да ће моја смрт бити брза и безболна. Не желим да умрем у свом кревету. Желим да моја душа нађе мали отвор код мог срца и одлети у небеса''. У палaти Ахилион имала је римокатоличку капелу посвећену Богородици заштитници мора, Звезди Мора - Стела дела Маре, како ју је сама назвала, јер јој је помогла да се избави бродолома на једном од путовања, када је њена једрилица постала жртва снажне олује. Гледала је у модро Јонско море и размишљала, где ће и шта посетити: Лефкада, Крит, Атика, Мароко, Тунси, Египат, Измир, Марсеј, Париз, Сицилија, Венеција, Тасос, Пиреј, Кипар, Синај, Средњи Исток, Медитеран... Некада би била уморна. Упркос времену и умору путовала је, куповала уметничка дела, учила језике. Створила је сјајну башту у Ахилиону са маслинама, лијандерима, наранџама, палмама... Ту је читала Хајнеа. У врт су донете биљне културе чак из Кине и Јапана, тропских земаља, Палестине. Дубоко у шуми Ахилиона налази се летњиковац. У башти је статуа Лорда Бајрона. По њеној наруџбини за летњиковац је направљена статуа Хајнеа, који је волео Карла Маркса, бавио се критицизмом, имао доста непријатеља, а његове песме се инспирисале Брамса, Шумана и Вагнера. Та статуа однета је у Хамбург, јер потоњи власник Ахилиона, Кајзер Виљем Други, није волео Хајнеа. Данас је статуа у Француској. Обожавала је највећег тројанског ратника Ахила. Посетила је музеј у Бечу и пожелеа статуу ''умирућег Ахила'' за свој врт, Ахила са агонијом на лицу коме се виде набрекле вене, мишићи, бол, зној и грч. Аутор статуе 1884. био је немац Фриц Хајемен.
Настрадала је таргично 10. септембра 1898. у Женеви у Швајцарској, када је постала жртва Италијана анархисте Луиђија Луцкенија. Кренула је са пријатељицом у шетњу поред језера Мон Блан. Изненада им прилази Луиђи и царици пружа букет цвећа. Док је царица жудела да помирише цвеће, Луиђи јој зарива нож право у срце. Пошла је ка броду и изгубила свест. Издахнула је нешто касније у хотелу ''Бо Риваз'' у 61-ој години живота. Луиђи се смејао док су га приводили, а после је све признао. Завршио је у затвору где је 1910. извршио самоубиство. Сахрањена је у Бечу у манастиру Капуцион где почивају сви Хазбурзи. По мотивима из њеног трагичног живота снимљен је и филм 1955. у коме лик царице тумачи глумица Роми Шнајдер.
Цар Виљем Други посетио је Крф први пут 1905., а 1907. купује Ахилион. Пошто није могао да гледа великог хероја Ахила у тренутку смртне агоније, чија пета и данас јесте симбол нечије слабе тачке, Виљем наручује величанствену бронзану статуу од 11,5 метара - ''Победник Ахил''. У центру Ахиловог штита је медуза симбол милитаризма, а Ахил гледа ка Гарица заливу и чува Кајзеров брод привезна за мост. Кајзер је реновирао баште Ахилиона и донео многе необичне биљке. Напустио је Ахилион 1915. Овде је за време Првог светског рата радила војна болница, у којој су се лечили и српски војници, и сам краљ Петар. За време Другог светског рата Немци су овде отворили коцкарницу. Било је потом ово место школа за децу, игралиште, а под КГБ-ом и музеј. Барон Ритхофен 1962. овде оснива први казино, а 1986. палата долази у руке туристичке организацијe. Овде се 1994. одржава свечана вечера земаља чланица ЕУ. Овде је снимљен и једна од мноштав филмова о легендарном тајном агенту 007. Данас је Ахилион музеј - палата, у брду изнад крфског приморског градића Беницеса...
Нема коментара:
Постави коментар