"ГАРАВИ СОКАК" 2016 - моје 3 песме (и ове године има ме у зборнику на страни 81)...

1.     ПРОМИСЛИ...

Промисли, како ми овако промрзли

Из доброте срца певамо о ћутању

Безнадежном и као кроз принос

Свевишњи несхватљиво загубимо

Страх као најхрабрије стремљење

Нашег светлог Ума и неустрашиве

Нам душе и како помрачени тамом

Више не достижемо ону стару

Неисказану моћ расуђивања и вапај

Чуђења у свом том љутом неслагању

Са лукавствима спољашњег света, ми

Који без несмућене заштите опстајемо

Овде на прагу без топлине љубави

Чисте, о врату без небеског мира, без

Капи утешитељске кротости и даље

Грешкама за врлине глуви, а милошћу

Твојом усрдним крепостима од неспокоја

Вођени и изнова Слободом рођени...

2.     ПОСЛЕ ГРЕХА...

Коначно  остаће ти у грлу страх, страст и опасност

Ноктима да неосетљивошћу загладиш тешке ране

И у лукаве замке упаднеш када те све Добро остави

И од тебе одступи без трага, без гласа, без спаса...

Двоумљење и терет греха остаће ти у оку

Сав тај очај и беда, жалост и искушења тешка

На образу и зла жеља, пропаст и сагрешења

Кад ничег више у близини твојој нема...

Смрдљиви пас и лавеж као откуцај лажи,

Клевета и клетва, а срце је твоје рђаво, из

Њега искачу завист, осуда, похота и сва

Одвратна прећутана ђавоља дела...

У метежу посрамљености и потиштености

Лењо грабим издахом сву прљавштину и

Муку, ја подесан терен за ново лукавство,

Јарост, гордост и жалост, не и за радост

Усковитланог зимског дана овог...

Туга на мом тасу треба да извага

Сву палост и гадост разасуту

Пропашћу унутрашњег игроказа

Где свако је зрнце радости од јада

Одвећ поразно и празно...

3.     ПОСТОЈИМ... - (уврштена у Зборник на страни 81)

Постојим на дну степеништа безбрижно и

На своју руку и тешко подносим условљену

Тугу у грумену заборављеног пепела и

Препознајем заспалу искру и сенку у захтевном

Залету и заплету, ту где осећам како време

Стопалима мојим трне и како тече, то оглодано

Крило галеба у гвозденим чељустима зиме и

Начас као да станем пре него што провирим у

Бескрај недозрелих снова и брже намамим

Ведрину као немирни вир насред воде и тек

Помилујем глатким дланом шапат и присутност

Још једне сувишне зебње у пламену склупчаном

Кроз умесне тишине и раскрилим огледало

Душе као двери жуте и опет сећањем шетам

Кроз корење неприметно што стане да клија

У свитања одсутног јануара, тебе и мене...

П.С. Све три песме написане 20 јануара 2016...